Nevernici u diskusiji ponekad ističu da Biblija diskriminiše osobe sa invaliditetom navodeći deo iz Treće knjige Mojsijeve 21:16-23:
Gospod je još rekao Mojsiju: „Reci Aronu: ‘Nijedan čovek od bilo kog budućeg naraštaja tvog potomstva na kom bude nekakva mana neka ne pristupa da prinosi hranu svog Boga. Ako neko ima neku manu, on neka ne pristupa: čovek koji je slep ili hrom ili s unakaženim nosom ili kome je jedan od udova predug, ili čovek kome je slomljena noga ili ruka, ili onaj ko je grbav, neprirodno mršav, bolesnih očiju, krastav ili ima lišaj ili zgnječene semenike. Nijedan čovek od potomstva sveštenika Arona koji ima neku manu neka ne pristupa da prinosi žrtve koje se spaljuju pred Gospodom. Mana je na njemu. Neka ne pristupa da prinosi hranu svog Boga. On može da jede hranu svog Boga od najsvetijih stvari i od svetih stvari. Ali neka ne ulazi do zavese i neka ne pristupa oltaru, jer je mana na njemu. Neka ne oskrnavi moje svetilište, jer sam ja Gospod koji ih posvećujem.”
Ovaj pasus otvara dva pitanja. Prvo, da li je tačno da Biblija diskriminiše osobe sa invaliditetom? I drugo (pošto ću tvrditi da to nije istina), kako Biblija prikazuje osobe sa invaliditetom i šta otkriva o Božjem srcu za ljude sa fizičkim, senzornim ili kognitivnim oštećenjima?
Svešteničko savršenstvo
Pre svega, moramo da se pozabavimo gore navedenim pasusom. U Bibliji je i ne može se zanemariti. Ali mora se uzeti u kontekstu ostatka Svetog pisma. Da li bi bog koji je takođe rekao „Ne proklinji gluvog i ne stavljaj pred slepog nešto da se spotakne. Boj se svog Boga. Ja sam Gospod.“ (Treća knjiga Mojsijeva 19:14) stvarno mislio da su osobe sa invaliditetom inferiorne u odnosu na druge i nedostojne bogosluženja.
Opisi hrama i bogosluženja koje je trebalo da se u njemu održi su puni simbolike. Mnogi detalji su pokazali da imaju značenje koje upućuje na dolazeću službu Isusa, Mesije. Pa ovo uputstvo o hramu bogosluženja nije deklaracija o inferiornosti ljudi sa oštećenjima; pre je to simbolika savršenstva koje bog zaslužuje od nas kao i savršene, neokaljane žrtve koju Isus daje u svojoj smrti na krstu.
Kreacionistički pogled
Jasno je od samog otvaranja Biblije da je čovečanstvo namerna božja kreacija, i kreirano je s ljubavlju. Jovan, čije Jevanđelje otvara eho „U početku“ postanka, naglašava ovo u svojoj Prvoj poslanici:
Vidite kakvu nam je ljubav pokazao Otac, da se zovemo deca Božja, što i jesmo. Zato nas svet ne poznaje, jer nije upoznao njega (Prva Jovanova poslanica, 3:1).
Baš kao što su ljudi stvoreni u ljubavi, oni zauzvrat treba da vladaju svetom u ljubavi:
Zatim Bog reče:„Hajde da načinimo čoveka po svom obličju, sličnog nama, i neka vlada nad morskim ribama, nad stvorenjima koja lete po nebu, nad stokom, nad svom zemljom i nad svim drugim životinjama što se miču po zemlji.” (Prva knjiga Mojsijeva ili Postanje 1:26)
Razumljivo je da bi bog koji stvara u ljubavi i čije „milosrđe počiva nad svim delima njegovim” (Psalmi 145:9 ) očekivao da njegov narod vlada s ljubavlju, a ne surovom dominacijom.
Takođe je jasno iz priče o postanku da su i muškarci i žene stvoreni prema božjem obličju. On nije ograničen ni na jedan pol; muškarci ne odražavaju više njegovu prirodu nego žene (ili obrnuto!).
Dakle, Biblija ima veoma visoko mišljenje o humanosti i muškaraca i žena. Takođe je veoma realistična po pitanju zala i patnji koje dolaze u naše živote; Biblija ne pokušava da umanji obim ili činjenicu da niko od nas nije izuzet od propadanja usled patnji i zala:
Zato, kao što je kroz jednog čoveka u svet ušao greh i preko greha smrt, i tako se smrt proširila na sve ljude jer su svi sagrešili... (Rimljanima poslanica 5:12)
Patnja iz božje perspektive
Sveto pismo nam govori da bog ima saosećajnost oca prema svojoj deci:
Kao što je otac milosrdan sinovima svojim, tako je i Gospod milosrdan onima koji ga se boje, jer on dobro poznaje građu našu, pamti da smo prah. (Psalmi 103:13-14)
Takođe nam govori da bog voli i brine za sve što je stvorio bez izuzetka:
Gospod je milostiv i milosrdan, spor na gnev i velika je ljubav njegova. Gospod je dobar prema svima, i milosrđe njegovo počiva nad svim delima njegovim. (Psalmi 145:8-9)
Bog je takođe prikazan kako učestvuje u patnjama svog naroda:
U svim nevoljama njihovim i on je osećao bol. (Knjiga proroka Isaije 63:9)
Kroz čitav pasus 53 Knjige proroka Isaije prikazuje se slika boga koji pati u ime svog naroda i koji nosi njihovu patnju u sebi.
Patnja iz naše perspektive
Iz ljudske perspektive, patnja često izgleda nepravedno, kao što se činilo Jovu da je njegova patnja neszrazmerno veća od svega što je mogao da učini da bi to zaslužio:
Šta Bog dodeljuje odozgo, kakvo je nasledstvo od Svemoćnog s visine? Zar nije propast za zločinca, i nesreća za one koji zlo čine? Zar ne vidi on puteve moje, zar ne broji on sve korake moje? Ako sam se družio s ljudima koji neistinu govore, i ako je noga moja za prevarom trčala, on će me izmeriti na vagi tačnoj, spoznaće Bog bezazlenost moju. (Knjiga o Jovu 31:2’6)
Ali Biblija takođe objašnjava (i mnogi od nas mogu da posvedoče iz sopstvenog iskustva) da upravo patnja može biti ono što nas nagoni da se vratimo bogu kada smo se od njega udaljili:
Pre nego što sam u nevolju upao, grešio sam nehotice, ali sada se držim reči tvoje. … Dobro mi je što nevolju trpim, da bih se naučio propisima tvojim. (Psalmi 119: 67,71)
I ispostavilo se, na iznenađenje svih, da patnja zaista može dovesti do veoma dobrih vesti:
Jer naša trenutna i laka nevolja donosi nam veliku vekovnu slavu. (Druga poslanica Korinćanima 4:17) Zato smatram da patnje sadašnjeg vremena nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama. (Rimljanima poslanica 8:18)
Šta invaliditet nije
Ova razmatranja daju invaliditetu značenje koje mu nedostaju u gotovo svakoj drugoj religiji i filozofiji. Jer se ispostavlja da invaliditet nije karma, kao što bi nam neke istočnjačke religije rekle:
Dok je [Isus] prolazio video je čoveka slepog od rođenja. Njegovi učenici su ga upitali: Učitelju, ko je sagrešio, ovaj čovek ili njegovi roditelji, pa se rodio slep?” Isus je odgovorio: „Niti je sagrešio ovaj čovek niti njegovi roditelji, nego je to zato da se na njemu pokažu Božja dela. (Jevanđelje po Jovanu 9:1-3)
Niti je invaliditet prokletstvo, kako ga neke zajednice još uvek vide:
Zato ne posustajemo. Naprotiv, ako se naš spoljašnji čovek i raspada, onaj unutrašnji se obnavlja iz dana u dan. Jer naša trenutna i laka nevolja donosi nam veliku vekovnu slavu, jer mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi. Naime, ono što se vidi je privremeno, a ono što se ne vidi je vekovno. (Druga poslanica Korinćanima 4:16-18)
Nevolja ili invaliditet nisu prepreka za božju milost u našim životima – potpuno suprotno:
Zato, da se ne bih uzoholio, dat mi je trn u telu, Sotonin anđeo, da me udara, kako se ne bih uzoholio. Zbog toga sam tri puta molio Gospoda da to ukloni od mene. Ali on mi je rekao: „Dovoljna ti je moja blagodat, jer se moja sila u potpunosti pokazuje kad si slab.” Zato ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da bi Hristova sila poput zaklona ostala nadamnom. Zato sam dobre volje u slabostima, u uvredama, u oskudicama, u progonstvima i poteškoćama za Hrista. Jer kad sam slab, onda sam jak. (Druga poslanica Korinćanima 12: 7-10)
I, za razliku od kulture u biblijskim vremenima, kultura u nekim delovima sveta danas napada naša srca kada zaziremo od osoba sa invaliditetom (nedavno istraživanje otkrilo je da 67% nas izjavljuje da nam je neprijatno da pričamo sa ljudima sa invaliditetom). Osobe sa invaliditetom nisu nedodirljive. Isus je to pokazao kada se žena sa izlivom krvi prikrala iza njega da bi dodirnula porub njegove mantije. Ona je ozdravila i on joj je ukazao posebnu čast zbog njene vere (Jevanđelje po Luki 5:43-48). Kada je čovek oboleo od zarazne bolesti kože i pao pred Isusove noge moleći ga: „Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti“, njegova neposredna reakcija je bila da pruži ruku, dodirne tog čoveka i objavi: „Hoću; Očisti se!“ I bolest je odmah nestala (Jevanđelje po Luki 5:11-13).
Kada je bog izabrao da sebe inkarnira u obličju Isusa, njegov stav prema osobama sa invaliditetom je bio prilično revolucionaran u njegovo vreme, i ako smo iskreni, u naše vreme takođe.
Osobe sa invaliditetom u Bibliji
Pozitivne slike osoba sa invaliditetom u Bibliji nisu ograničene samo na Isusovu službu; one se mogu naći širom Starog i Novog zaveta.
Možda je najpoznatiji primer Mefivostej u Drugoj knjizi Samuelovoj 9. On je bio sin Jonatana i Saulov unuk. On je stekao invaliditet kada je njegova sestra pala s njim u naručju dok je pokušavala da pobegne od opasnosti. Ne znamo da li je zadobio povrede na nogama ili povrede mozga koje utiču na motorne reakcije u njegovim mišićima, ali je do kraja života imao teškoće prilikom kretanja. Kada je David postao kralj, on se raspitivao o tome da li je neko ostao živ iz Saulove kuće prema kome bi on mogao da pokaže milost zbog svog prijatelja Jonatana. Kada je pronašao Mefivosteja, nije ga izdvojio zbog njegovog invaliditeta – on je jednostavno učinio ono što bi učinio za bilo kog Jonatanovog sina. Niti, kada je otkrio njegov invaliditet, nije ustuknuo da mu ukaže poštovanje; tretirao ga je baš kao da je Mefivostej moćan ratnik. Ugostio ga je za svojim stolom, dao mu Saulovu zemlju i obezbedio sluge koje će je obrađivati za njega. Ova priča postaje moćna metafora za carstvo božje, gde ljudi sa i bez invaliditeta sede zajedno rame uz rame kao ravnpravni za prazničnim stolom.
Mojsije je još jedan primer. Bio je toliko preplašen da priča sa faraonom jer je imao govornu manu (Druga knjiga Mojsijeva ili Izlazak 4:10-16). Ne znamo da li je to stvarno bila govorna mana, ili je patio od onemogućujućeg stepena anksioznosti. U svakom slučaju, bog je obezbedio podršku za njega – njegovog brata Arona koji je poslat da bude Mojsijev zastupnik u razgovoru sa faraonom.
Ilija je bio veoma impresivan u javnosti; pozvao je vatru s neba pred svim ljudima i osramotio lažne Balove proroke. Imao je veliki duhovni autoritet i nije se plašio da propituje careva nedela. Pa ipak, dan posle velikog trijumfa bio je u bekstvu, samoubilački depresivan molio je boga da mu oduzme život. Božji odgovor , u Prvoj knjizi o carevima 19, je veoma nežna briga za njegove fizičke potrebe (hranu i san) odvođenje na sigurno mesto i razgovar sa njim glasom najveće nežnosti. Kako je onda moguće da se mnogi hrišćani osećaju žigosani od strane svojih prijatelja vernika kada im se naruši mentalno zdravlje?
U Drugoj knjizi o carevima 7 postoji interesantna priča u kojoj su junaci četiri muškarca sa invaliditetom koji su otpadnici zbog svog bolesti kože, lepre. Car Sirije je držao Samariju pod opsadom. Ljudi u gradu nisu mogli da odu i niko nije mogao da uđe; samim tim ljudi su gladovali. Glava magarca se menjala za preterani iznos, i ljudi su čak bili primorani da jedu tela onih koji su umrli od gladi. Bog je natprirodno učinio da sirijska vojska čuje zvuk približavanja velike vojske od čega su se uplašili i pobegli. Četiri obolela muškarca (koji su bili izopšteni iz grada, jer zakoni nisu dozvoljavali da zarazni žive u zajednici) raspravljali su o svojoj budućnosti. Zaključili su da imaju samo dve opcije – da umru sporom smrću od gladi, ili da se predaju Sirijcima koji bi mogli da ih ubiju, ili možda da ih stave u zatvor i da ih hrane. Odlučili su da je rizik bolji nego izvesnost smrti od gladi. Ali po dolasku u sirijski logor, primetili su da je napušten i da je sva imovina i hrana Sirijaca ostavljena. Dobro su se najeli, a onda su shvatili da ne mogu ovu dobru vest da zadrže samo za sebe; tako da su prekršili zabranu i vratili se u grad Samarije da podele svoje otkrića. Hrana je podeljena i žitelji grada su izbegli glad delovanjem ova četiri obolela muškarca. Ovo je, takođe, upečatljivo živa parabola za crkvu – oni koji su otpadnici i žigosani doprinose životu i zdravlju božjeg naroda.
Naravno, invaliditet je iskustvo svih nas u nekom trenutku; većina nas je u privremenoj fazi bez invaliditeta! U Starom zavetu postoje primeri ljudi koji su, usled starosti, izgubili svoje fizičke sposobnosti, ali to nije bila prepreka za njih da igraju važnu ulogu u božjim planovima. Isak je, pred kraj svog života, suviše slep i suviše zbunjen da bi mogao da razlikuje svoje sinove, ili uoči da se neko poigrava sa njim. A ipak blagoslov koji izriče svom mlađem sinu Jakovu nije ništa izgubio od svoje duhovne snage, i stvari koje je Isak predvideo svojim sinovima zaista su se obistinile.
U Novom zavetu, pored Isusovog lečenja mnogih osoba sa invaliditetom, postoje primeri osoba sa invaliditetom prikazanih u pozitivnom smislu i korišćenje invaliditeta za dobrobit ljudi. Zakej je izgleda bio toliko niskog rasta da je morao da se popne na drvo da bi video Isusa iznad glava ljudi u gomili. Sam je sebi proizvodio osećaj “veličine” varajući ljude dok je prikupljao porez. Isus ga je primetio, vrednovao ga je, seo je i pojeo obrok sa njim u njegovoj kući. To što je bio voljen od Isusa mu je omogućilo da se promeni i postane velikodušan.
Sveti Pavle je postao slep nakon susreta sa Isusom na putu za Damask. Znamo to iz njegovih zapisa, iz činjenice da ne priznaje prvosveštenika (Dela apostolska 23: 5) i da mu je bio potreban prepisivač da napiše svoje poslanice (Rimljanima poslanica 16:22) i da je čak i nakon što je Ananije poslat da mu povrati vid, stalno imao problema sa očima. On je u Galatima poslanici napisao:
Ali znate da sam vam prvi put usled bolesti objavio dobru vest. Premda vam je moja bolest bila kušnja, niste me prezreli niti pljuvali po meni, nego ste me primili kao anđela Božjeg, kao Hrista Isusa. Gde je sada radost koju ste tada osećali? Siguran sam da ste bili spremni da svoje oči izvadite i da ih meni date, samo da ste mogli. (Galatima poslanica 4:13-15)
Invaliditet u Bibliji
Invaliditet se u Biblije opaža kao nešto što privlači božju pažnju:
Bartimej (Timejev sin), slepi prosjak, sedeo je pored puta. Kad je čuo da je to Isus Nazarećanin, povikao je: „Sine Davidov, Isuse, smiluj mi se!” Mnogi su ga ućutkivali, ali on je još jače vikao: „Sine Davidov, smiluj mi se!” Tada se Isus zaustavio i rekao: „Pozovite ga.” I pozvali su slepog čoveka i rekli mu: „Budi hrabar! Ustani, zove te.” On je zbacio sa sebe svoju haljinu, skočio i otišao k Isusu. Tada ga Isus upita: „Šta hoćeš da ti učinim?” A slepi čovek odgovori: „Učitelju, učini da progledam. Isus mu reče: „Idi, vera te je tvoja izlečila.” I odmah je progledao i pošao putem za njim.” (Jevanđelje po Marku 10:46-52)
Ovog čoveka koga su drugi smatrali smetnjom, Isus je primetio, voleo i na kraju iscelio.
Prema Bibliji, dobro postupanje prema osobama sa invaliditetom nije dobro samo za osobe sa invaliditetom, nego i za one koji tako čine:
“Zatim je i čoveku koji ga je pozvao Isus rekao: „Kad priređuješ ručak ili večeru, ne zovi svoje prijatelje ni svoju braću ni svoje rođake ni bogate susede. Možda će i oni tebe nekada pozvati i tako će ti uzvratiti. Nego kad priređuješ gozbu, pozovi siromašne, sakate, hrome i slepe. Bićeš srećan, jer oni nemaju čime da ti uzvrate. Uzvratiće ti se o vaskrsenju pravednih.” (Jevanđelje po Luki 14:12-14)
Izvor: Bayes, Ros (2015) A Biblical View of Disability. [Ros Bayes je profesorka filozofije i etike, saradnica hrišćanske dobrotvorne ustanove za osobe sa invaliditetom ‘Through The Roof‘ i majka tri ćerke od kojih je jedna sa kompleksnim višestrukim invaliditietom]
Tekst prevela i priredila Veronika Mitro
