Oktobar je mesec svesti o spina bifida (rascepu kičmenog stuba) i to je period kada mnogi od nas negoduju po pitanju prevencije. Ako pratite rad bilo koje organizacije koja se bavi spina bifida (SB) stanjem, celog meseca su brujali o folnoj kiselini (vitaminu B9) i kako se SB može sprečiti ako, za ime sveta, samo uzmete folnu kiselinu! To nije uvek slučaj i ta priča o prevenciji SB često stoji na putu onima koji već žive sa SB.
O prevenciji ne pišem često, jer je ta tema potpno irelevantna za većinu ljudi koji me prate. Jer mi već imamo SB koju ništa neće odagnati. To je deo onoga što moj sin Henri jeste i ne postoji količina folne kiseline koja bi to mogla da promeni. O prevenciji ne govorim, jer to nije nešto što ima veze sa nama. Ali danas ću govoriti baš o tome.
Ono što me najviše rastužuje, ne samo tokom oktobra, nego i svakog drugog meseca, jeste broj majki dece sa SB koje priznaju da ih progoni pitanje: Da li sam mogla ovo da sprečim? Da li sam kriva, zato što sam prenatalne vitamine uzimala tek kada sam saznala da sam trudna, a ne i ranije?
Svim srcem sam uz ove majke; i ja stojim u njihovim redovima, pitajući se: Da li sam ja ovo prouzrokovala? Zar nisam uzela dovoljno folne kiseline? Da budem iskrena, ne razmišljam o tome često, ali ipak razmišljam s vremena na vreme. Priznaću da to nije nešto što me opterećuje, osim u onim najgorim momentima (koje svi imamo, zar ne? To su oni užasna-sam-majka momenti.) Bez trunke sumnje, verujem da sam to izazvala:
- Čekali smo godinu dana od prethodne trudnoće i dojila sam svoju ćerku Džun kada sam zatrudnela. (Ko zna – možda je ona isisala sve hranljive materije iz mene?)
- Hronično sam anemična. Takva sam celog svog života, što ide ruku pod ruku sa nedostatkom folne kiseline (što tad nisam znala).
- U prvom trimestru trudnoće gotovo da ništa drugo nisam jela osim pečenog krompira i supe. (Ali nastaviću da krivim bebu za ovo. Ako je hteo da jedem tone spanaća bogatog folnom kiselinom, nije trebalo da me tera na povraćanje kad god nešto pojedem.)
- Ovo je nešto što me zaista progoni, nešto s čim sam uspela da se pomirim i da prihvatim, mada mi se vrati u najgorim trenucima. U momentu kada sam saznala da sam trudna sa Henrijem, setila sam se koliko sam bila izmučena posle prvog porođaja sa Džun. Dok sam se napinjala, mislim da sam upregla svaki mišić pokušavajući da je istisnem napolje, a bila sam u tako lošoj formi, da su prošle nedelje dok se nisam oporavila od porođaja. Odmah nakon što sam ustanovila da je test na trudnoću pozitivan, svakog jutra stavljala sam Džun u kolica i izlazile smo u šetnju. U sred jula. Na temperaturi od 90 stepeni.Bilo je pakleno vruće, ali mislila sam da održavam svoje telo u formi za bebu koja dolazi. Znala sam nekako neodređeno da visoke telesne temperature (hipertermija) povećavaju rizik od oštećenja nervne cevi kao što je SB, ali mislila sam da to znači da ne treba da se tuširam vrelom vodom niti da koristim električno ćebe, od čega sam se dogmatično suzdržavala. Nisam mislila da to znači da ne treba da vežbam. Mislila sam da činim dobru stvar.
Da li je to sve? Svih milion načina na koje sam mogla svom sinu dati SB? Uzimala sam prenatalne vitalmine, uzgred budi rečeno. Čak sam uzimala i suplemente folme kiseline – više od standardne preporučene doze. Pa, ko zna, možda nisam bila u deficitu. Možda nisam čekala dovoljno dugo između trudnoća. Možda je sve prouzrokovala činjenica što sam, svakog bogovetnog jutra u prvom trimestru po ekstremnoj vrućini izlazila napolje, rešena da budem u formi za porođaj, podizala svoju telesnu temperaturu do potencijalno nebezbednog nivoa.
Možda sam ja uzrok. Možda sam ja kriva. Možda. Nikada neću saznati.
Sad mi dopustite da objasnim zašto ništa od ovoga nije važno.
Biti majka za mene je oduvek od najvećeg značaja. Čekali smo otprilike pet sekundi nakon venčanja pre nego što smo pokušali da začnemo dete i četiri meseca kasnije bila sam trudna sa Džun. Kada je Džun napunila godinu dana, oboje smo osetili jaku želju za još jednim detetom. Finansijski smo bili sređeni, otplatili smo dugove i štedeli pristojnu sumu. Moj suprug, Lu, imao je stabilan posao. Džun je bila neverovatno nezahtevna beba i mislili smo da je dobro za nju da ima brata ili sestru. Nije bilo realne prepreke da ne pokušamo da dobijemo još jedno dete.
(Samo jednom sam čula ovaj mali glas kako zanoveta u mojoj glavi. Na koledžu smo Lu i ja provodili mnogo vremena zajedno, upoznavali smo se, ali još uvek nismo izlazili kao par. Sećam se kako sam jednom sedela na času političkih nauka i odjednom čula da mi neko govori: ako izađeš s njim, biće to poslednja osoba s kojom si ikada izlazila! Dok to sada pišem, zvuči jezivo, kao da je moj muž mogao da me ubije ili nešto slično.) Smešna stvar u vezi sa pokušajima da dobijemo Henrija je to što sam u stvari znala da ćemo imati Henrija. Henri je bilo jedino ime oko koga smo mogli da se složimo, a čvrsto sam verovala da će biti dečak kada zatrudnim (jer dečaci su se rađali u porodici s obe strane). Odmah nakon što je Džun proslavila prvi rođendan (krajem juna), čula sam mali glas u svojoj glavi. Sad si plodna – rekao je. – Ako hoćeš da zatrudniš ovog meseca, ponestaje ti vremena. I tako smo pokušali.
Kažem vam, u trenutku kada je Henri začet, znala sam da sam trudna. Znala sam da je bio potreban samo taj jedan pokušaj. Nedeljama posle, radila sam testove na trudnoću jedan za drugim, znajući da smo začeli dete, ali nisam dobijala pozitivan rezultat. Najzad, 17. jula test je pokazao trudnoću. Trudna. Iz prvog pokušaja. Sa Henrijem. Bum! Henri, za čijeg imenjaka sada znamo, zaštitni je svetac osoba sa invaliditetom.
Moja poenta je: bilo je predodređeno da rodim ovo dete. On je oduvek Henri i oduvek je moj, što pomalo olabavljuje omču kada pomislim da sam možda ja prouzrokovala njegov invaliditet. Bilo da sam ja to izazvala, bilo da je u pitanju potpuno slučajna okolnost, više mi uopšte nije važno. Jer on je oduvek Henri. I oduvek ima tu posebnu svrhu. Oduvek je moj, bio je to još pre nego što je začet, i mislim da značaj njegovog imenjaka ukazuje na činjenicu da oduvek ima invaliditet i da će ga upotrebiti u slavu boga. Da na neki način pomogne drugim ljudima koji žive sa invaliditetom kao i on.
Možda sam ja kriva. Više me nije briga. On je tu. Oduvek je trebalo da bude tu. Daje mi životni smisao i radost, i to nadvladava krivicu koju mogu da osetim bilo kog dana u nedelji. Ako sam mu prouzrokovala SB tako što sam išla u duge šetnje po najvećim vrućinama u prvom trimestru trudnoće, to me svrstava među one roditelje koji su totalno uništili svoju decu pokušavajući da im učine dobro. I s tim mogu da živim.
Poetski rečeno, idem dalje. Otpuštam. Zahvalna bogu za podareno dete.
Prevela: Marijana Čanak
Originalni tekst:
Sarah Watts (2015) Maybe I Caused My Son’s Birth Defect, Maybe I Didn’t. Here’s Why It Doesn’t Matter
