Slike iz detinjstva

Najlepše godine detinjstva trajale su do moje šeste. Provela sam ih na imanju na kome i sada živim, u istoj kući u kojoj sada odrastaju moja deca. Zaštitni znak tog vremena bile su tri ljuljaške u našem dvorištu: jedna za Tanju, druga za Vanju i treća za mene. Tri sestre, tri ljuljaške za letenje i tri ogromna drveta koja pola veka ćute i pamte naše dvorište iz vremena u kome još nismo rođene. Nas dve mlađe ljuljale smo se žestoko i opasno. Zaljuljamo se visoko, a onda, baš iz te najviše tačke, iskačemo iz ljuljaški i bacamo se na zemlju. Nepromišljeno i dečje, kao padobranstvo bez padobrana; ali krajnje uzbudljivo! Nikada neću zaboraviti kada nam je kroz dvorište protutnjao potpuno nag dečak iz komšiluka dok smo bile na ljuljaškama – Vanja i ja zamalo da popadamo od smeha! Tanja je najstarija (trinaest godina starija od mene, a četrnaest i po od Vanje) pa nas je čuvala dok su roditelji radili. Pre nas, Tanja je imala brata koji je stradao u četvrtoj godini. Da se to nije dogodilo, Vanje i mene verovatno ne bi ni bilo. Sećam se kako nam je Tanja iznosila doručak i kako smo volele da jedemo napolju ispod drveća, iako su gusenice bile svuda po lišću. Ponekad se začudim kako ih sada uopšte nema… Imali smo psa dok sam bila dete – zvala se Lesika – i to je biće koje želim da vratim i ponovo nastanim u naše dvorište. Kada sam napunila sedam godina, preselili smo se i sve se promenilo. Otišli smo u kraj u kome je sve bilo uređeno i izbetonirano; kuća je bila veća, škola bliža; dobila sam i svoju sobu – ali bih je rado menjala za jedno dobro staro drvo! Nedostajala mi je trešnja za penjanje. Uopšte, nedostajalo mi je drveće! Drveće, voće i ruže – ne mogu da se zamislim u boljem okruženju – i za svoju decu želim isto. Ne samo da ću da vratim ljuljaške, nego ćemo postaviti i tobogan u naš vrt…

Sve moje trgovine: Kako sam tražila posao 

U školi sam uvek bila kako i priliči – odličan đak. Tanja se već zaposlila i radila je u istoj firmi gde i naš otac, dok smo Vanja i ja bile školarke. Završila sam srednju trgovačku i htela sam da nastavim sa školovanjem, ali su moji roditelji i najstarija sestra odlučili da nije momenat. Otac mi je metalostrugar, a mama spremačica u školi, što nije davalo baš previše mogućnosti za investiranje u visoko obrazovanje. Škola se završila u petak, a ja sam se već u subotu zaposlila kod jedne rođake kao prodavačica u trafici. S jedne strane je dobro što sam vrlo rano postala samostalna, a s druge – kako sam osetila novac, izgubila sam tu viziju o nastavku obrazovanja i skrenula na neki drugi put… Menjala sam poslove pod parolom: – Sve što ti dosadi, izbaci – da te ne bi ubilo! Radila sam u butiku koji iznajmljuje venčanice, pa onda u prehrambenoj prodavnici u kojoj je bilo toliko hladno da se zima zavlačila u zglobove. Dešavalo se da mesečno imam svega dva slobodna dana. Dešavalo se da plate kasne ili da uopšte ne budu isplaćene kod raznih poslodavaca. Sve su to bili znaci da treba da tražim dalje. Onda sam otišla na razgovor za posao u jednoj trafici u centru grada…

Udaja: Najneočivaniji ishod

Sudbonosno, jer to je bila trafika mog sadašnjeg supruga! Naravno da se sećam tog susreta – više po neobičnom ćutanju, nego po rečima koje smo razmenili. Nosio je kariranu teget majicu sa kragnicom i delovao vrlo zamišljeno. Nije pričao, samo je uzdahnuo i prešao rukom preko čela. I sad mogu da vidim taj specifični pokret – kao da mu nije bilo dobro od mene, ili od mog radnog iskustva. – Dobro, onda – javićeš mi? – pitala sam očekujući da me stavi na čekanje. – Ne, ne, primljena si! – rekao je kao da se to podrazumeva. Jer, zaista sam do tada već stekla pozamašno iskustvo u trgovini.

Naše upoznavanje teklo je brzo i lako. Ono što me najviše i apsolutno privuklo ka tom čoveku, bio je način na koji se ophodi prema drugima. Ako on iskazuje poštovanje prema nekome u najgoroj odeći, onda vidi suštinu; vidi čoveka ispod svake maske. To me oduševilo kod njega. Događalo se da ljudi iskorišćavaju tu njegovu dobrotu, iz čega sam i ja učila kada se treba štititi, a kada davati. Kod njega su svi drugi prvi, tek onda misli na sebe; ja sam ipak drugačija i obazrivija – slobodno dajem samo onima s kojima sam bliska. Nas dvoje počeli smo da živimo zajedno, bio je to jedini logičan sled odgađaja. Život inače donosi ogromne oscilacije – svi ih različito podnosimo – a moj suprug je isti i kad nema ništa i kad stiče jako mnogo. To izuzetno cenim kod njega. U prvim danima je kod većine parova sve idealno, a kako se zajednički život usložnjava i donosi nove obaveze, potrebno je mnogo strpljenja, ljubavi, razumevanja i uzajamne podrške. Otpočetka su to sastavni delovi našeg odnosa.

Prva trudnoća: Biće dečak i zvaće se Danilo

– Biće dečak i zvaće se Danilo! – to sam govorila čim sam saznala da sam trudna. Verovatno je to bio neki instinkt, jednostavno sam znala… i dopadalo mi se to ime. Godinama kasnije Danilo će mi otkriti da njegovo ime znači božja pravda na zemlji. Bilo mu je čudno što je tako malo tog imena u okruženju. Interesantno je da se rođeni brat mog oca zove Danilo, ali to tada uopšte nisam imala u vidu! Moj stric je uveren da sam po njemu odabrala ime za sina i za njega je to bilo nešto strahovito veliko. Ta srećna zabuna obnovila nam je rodbinske veze – posle mnogo godina ponovo sam videla strica (i naravno, zadržala sam za sebe da se jedan dobar prijatelj mog muža takođe zove Danilo).

Trudnoća donosi ogromne promene – kao da se sve unutar tela pomera, rebra se podižu, drugačije hodaš – ali sam te promene podnela jako dobro. Onesvestila sam se samo jednom tokom svih tih meseci…! Dete unosi nešto sasvim novo u život; jedinstveno novo – svaka majka to zna. Moj sin Danilo rođen je u proleće sa trideset dve nedelje i tri dana. Imala sam tada dvadeset dve godine i činilo mi se da odmah posle porođaja mogu da istrčim maraton! Ispostavilo se da će mi sva ta snaga biti preko potrebna, jer kako je Danilo rođen, život mi se izokrenuo naglavačke. Odmah nakon rođenja Danilo je prebačen na Institut za neonatologiju u Beogradu. Tamo je ostao naredna tri meseca, na aparatima za disanje. Navodno je imao veću kilažu od one koju njegova pluća mogu da izdrže, pa su ga izgladnjivali. Sve vreme smo putovali za Beograd, ali mi nije bilo dozvoljeno da ga vidim; nijednom! Sve je to bilo strahovito psihički naporno i za ta tri meseca izgubila sam dvanaest kilograma. Horor koliko sam bila mršava, kao avet! Radila sam danju (drugačije ne bih izdržala), a noću sam plakala i čekala Danila. Iako je to bio period mračne neizvesnosti, nisam imala vremena da nagađam šta nam sve predstoji. A lekari kao lekari – škrto ili ništa ne saopštavaju, niti daju prognoze. U tim kritičnim i presudnim situacijama, ne čuvaju nas lekari, nego bog i sreća (naročito u našoj nesređenoj zemlji). Saznali smo da je Danilo imao izliv krvi na mozak i da se još ne zna kakve to posledice može ostaviti. Nikada neću zaboraviti jednu doktorku koja je bila toliko ljuta što uopšte zovemo i što se tako često raspitujemo za sopstveno dete.  Saopštila nam je – na jako grub način – da je Danilo teško bolesno dete i da je bolje po nas da se s tim što pre suočimo. Suočavali smo se, svakodnevno… Kada je Danilo počeo samostalno da diše, čekali smo da povrati kilažu da bi ga otpustili iz bolnice. Tri kilograma – toliko je trebalo da ima. Sećam se kako je bio lagan i sićušan kad sam ga najzad prvi put držala u naručju. Mrvica, nemaš ga šta videti, kao da se tek rodio! Tromesečne bebe dvaput su teže nego što je on bio.

Povratak iz bolnice: Cerebralna paraliza i druge dijagnoze

Konačno je trebalo da dovedemo Danila kući i krenuli smo za Beograd našim plavim stojadinom – taj automobil bio je možda prva stvar koju smo suprug i ja zajedno stekli. Na putu do bolnice, automobil se pokvario… – Izgleda da će nam stalno biti ovako – prokomentarisala sam misleći na Danila. – Teško i sa odlaganjima. Kako je došao kući, primećivala sam da nešto nije u redu… A posle samo tri dana, opet smo bili u bolnici, jer je Danilo imao bruh. Više je vrištao nego što je plakao. Mogla sam da prepoznam simptome, jer sam već imala iskustva s bebama starije sestre. Taj smo problem sanirali na urgentnom i po drugi put se vratili kući… Danilo je doslovno gutao flašice s mlekom, pio je po dve kutije Aptamila® za dva dana, kao da uopšte nije hranjen prethodnih meseci! (Pošto smo bili razdvojeni tri meseca, nisam mogla da održavam mleko toliko dugo, pa sam mu davala Aptamil®.) Konstantno je jeo. Od toga se toliko ubucio… strašno nešto koliko je bio debeo! A taj osećaj da nešto nije u redu nije me napuštao. Primetila sam da Danilo ne sedi, drugačije drži nogice, ne hvata predmete…

Vodila sam ga kod svih mogućih lekara: fizijatar, pedagog, psiholog. Dobili smo dijagnozu cerebralne paralize i zahtevan program vežbanja. Poštovala sam taj režim i redovno smo odlazili kod fizijatra u prvih pet godina. Sve te vežbe izgledaju jako ružno, traju jako dugo – od šest do osam sati dnevno – a dete pravi nepravilne pokrete i plače sve vreme tokom tretmana. Verovala sam da je to u interesu njegovog zdravlja i sticanja nezavisnosti, pa smo izdržavali, ali zapravo nisam bila zadovoljna rezultatima. Tražila sam alternativu i privatne terapije, što je bilo i finansijski zahtevno. U tri navrata Danilo je dobijao disporte – to su injekcije za opuštanje mišića koje se ubrizgavaju po celom telu. Teško je izneti sve to, a bila sam prilično emotivno upakovana u to vreme. Svi oko mene obasipali su me savetima i suvišnim podacima, a do onoga što daje rezultate morala sam sama da dođem. U međuvremenu smo zatvorili našu trafiku – nije više išlo – pa sam se zaposlila u državnoj firmi. Bila sam rešena da će Danilo prohodati i nisam se zaustavljala: – Ima da pronađem i način, i novac, i sve! Sve je bilo toliko psihički naporno: ogroman trud, a tako mali pomaci. Kako dete raste, grčevi se pojačavaju; mišići se sve više zatežu, listovi na nogama popnu se do visine kolena… Koliko god da smo vežbali, gubio je neke funkcije, jer to je u prirodi cerebralne paralize. Kao da nam nije bilo dovoljno tih nevolja s motorikom, Danilo je dobio još jednu dijagnozu: dečja astma! Tad mi se zaista smračio svet. Jako teško sam to  prihvatila – teže nego dijagnozu cerebralne paralize – valjda zato što i moj suprug ima astmu, a bilo je slučajeva i u mojoj porodici. Kao da mi se neki crni list navukao preko očiju i trebalo mi je vremena da napustim taj vakuum i da naučim kako da pomognem Danilu kad zapadne u tu fazu nedisanja. Ti napadi su stvarno strašni… U kući nam je sada sve antialergijsko, nemamo tepihe, a podovi se čiste svakodnevno. Sve sam prilagodila Danilovim potrebama koliko god sam mogla.

Fibrotomija i druge nepoznanice 

– Budi drug i prijatelj pa mi kaži, jer ja živim za to da moj Dane hoda. Koliko ovde ima šanse… i koliko još vremena treba da potrošimo, da Danilo stane na noge? – pitala sam fizioterapeutkinju  kod koje smo vežbali.

– Nemoj da kažeš da sam ti ja rekla, ali ovde za to nema šanse…  

Videlo se da joj uopšte nije lako što je to pitam. Onda mi je ispričala za jedan ruski metod koji daje dobre rezultate. Poznavala je ženu čija ćerka već prolazi tu vrstu terapije i dala mi je njihov kontakt, ali u strogoj tajnosti. Dok nisam dobila Danila, bila sam toliko povučena; uz njega sam potpuno promenila mentalni sklop i počela da se ponašam mimo svih pravila. Mogla sam da zovem nepoznate brojeve i da se raspitujem kod nepoznatih ljudi za nepoznate lekare… Sve te informacije su nedostupne  – kao da ih neko namerno krije od javnosti – a ja i dalje ne razumem zašto. Reč je o fibrotomiji po Ulzibatu koju ruski stručnjaci već godinama vrše kod nas i, za imućne roditelje, ti operativni zahvati mogu značiti novi život. Zašto ih ne informisati? Preveli smo sve Danilove nalaze na ruski i otišli na prvi zakazani pregled. Ruski hirurg, Sergej Šišov, objasnio mi je sve što naši lekari nisu. Objasnio mi je šta u stvari znači imati cerebralnu paralizu. Nacrtao mi je mišić: – Ovde ćemo preseći nerv da pusti ovaj mišić – objasnio je. – Ali, kako bude rastao i razvijao se, nerv će se ponovo spojiti. Shvatila sam da su to mikrohirurški laserski zahvati koje treba ponavljati svake godine, sve dok se ne završi proces rasta. U idelanim uslovima, taj hirurški metod trebalo bi da omogući deci sa cerebralnom paralizom da idu u korak sa svojim vršnjacima: da počnu da sede kad treba, da počnu da puze, prohodaju, da ne propuštaju ništa tokom razvoja! Ujedno sam shvatila koliko je to zahtevno u svakom smislu: psihički, mentalno,  emotivno i finansijski. Oporavak posle svake operacije iziskuje rigorozno vežbanje, jer mozak treba da nauči da sedi, stoji, kontroliše pokret… Na prvu od ovih operacija Danilo je otišao sa pet godina. Verovala sam da će do pete prohodati, a bio je u kolicima. Ipak, bilo je pomaka – mogao je da kontroliše fiziološke potrebe i počeo je da koristi ruke. Negde u to vreme sam se suočila sa našom realnom situacijom. Shvatila sam da u prethodnih pet godina nisam uopšte spavala. Suočila sam se s tim da me svet vidi drugačijom, jer svuda idem sa svojim detetom koje nije kao druga deca. Konačno, prihvatiš stvari onakvim kakve jesu. Suočavanje se ne dogodi tek tako, to je faza koja traje. Kod mene pet, kod nekoga deset godina; neko treći ostaće u fazi izbegavanja. Mom suprugu je trebalo daleko više vremana za suočavanje. Dok on nije mogao, vodila sam dijalog sama sa sobom: – Dobro, Sanja, kako ćemo sad ovo da rešimo?Tek kada sam stavila tačku na proces suočavanja, počela sam da vodim računa o sebi: da spavam i  da jedem.

Danilo je imao četiri operacije kod ruskih hirurga. Obično sam ulazila u kredite, pozajmljivala novac, a u više navrata organizovali smo i humanitarne akcije. Sakupili smo novac, ali koliko god da sam bila zahvalna svim tim ljudima i koliko god da cenim humanost na delu, nisam se osećala dobro. Ima nečeg jako ružnog u svim tim akcijama i zaista bih volela da sama zaradim za sve što nam je potrebno. Imam utisak da sam do Danilove devete godine živela u bolnicama i banjama, u tom ciklusu operacija i rehabilitacija koje se smenjuju iznova… Za devet godina uložili smo đavo i po novca u terapije i operacije. A onda smo pauzirali.

Druga trudnoća: Ana

Dogodilo se da slučajno ostanem trudna i da upadnem u ogroman haos i strah od novog deteta. Trebalo mi je tri meseca da izolujem taj strah i da ubedim sebe da drugo dete nema veze sa iskustvom koje imam sa Danilom. Danilo je hteo sestru još od vrtića i stalno se žalio kako je on jedini bez brata i sestre. Suprug je takođe hteo još jedno dete: – Rodi nam seku, da nam pravi kafu! Godinama unazad mnogi su me savetovali da rodim drugo dete, ali postala sam alergična na sve te dobronamerne sugestije, nagađanja i ubeđivanja. Ideja o još jednom detetu bila mi je naročito odbojna, verovatno zbog svega što sam već prošla. Ukratko, kad se spomene drugo dete, bila sam spremna da ubijem! Toliko sam se promenila. A onda se ipak desilo…! Ne postoji nešto što nećeš uraditi za svoje dete, a najmanje što možeš je – da ga rodiš. Nekako sam uspela samu sebe da sredim i otklonim strahove. U narednih devet meseci čitala sam sve što se moglo pročitati o bebama! Šta treba da jedem da bih rodila zdravo dete, kako da se ponašam, koliko da spavam i kako da se odmaram… Gotovo svakog dana u mesecu znala sam šta se dešava sa mojim detetom u stomaku. Jesam preterivala – znala sam kad sisa palac! Ali vođenje trudnoće je površno i rutinsko, pa sam sama morala da tražim dodatne informacije i provere. To bih savetovala svim ženama: da same uče o procesima u svom telu. Posle gotovo devet godina (tačnije, osam godina i osam meseci), sve je bilo prilično drugačije i dosta udaljeno od mog prethodnog porođajnog iskustva. Sećam se da posle drugog porođaja nisam mogla da hodam, što je za mene bilo nezamislivo – uvek sam aktivna! Neverovatno, ali morala sam da vežbam korake i da se odmaram između svaka dva (decenija ipak učini svoje). Porodila sam se relativno brzo (kao i prvi put) ali sam se strahovito umorila. Ana je bila mala i bucmasta beba, za kilogram teža nego što je bio njen brat. Čim se rodila, akušerka i ja fotografisale smo je za tatu (mms direktno iz porođajne sale). U roku od tri dana bile smo spremne da napustimo porodilište. Sećam se da sam obukla kratku haljinu, našminkala se i odabrala nakit. Kad sam izašla iz porodilišta, rekla sam svom mužu: – Prosto ne mogu da verujem da imamo još jedno dete!

* * *

Na jednom od rutinskih pregleda, Ani je ustanovljena displazija kukova i kada mi je to saopšteno… poludela sam! Čini mi se da sam teže podnela nego dijagnozu cerebralne paralize! Suze su išle same od sebe – nije me bilo briga da li me iko vidi i čuje – i jedino što sam mogla da kažem bilo je: – Opet noge… Da li ću ikada imati dete sa ispravnim nogama? Suprug se zgromio na tu moju izjavu i uopšte, na toliko rastrojstvo zbog Aninih kukova. Pošto sam sitna, Ana nije imala dovoljno mesta i ležala je nepravilno, što je prouzrokovalo displaziju. Delovalo je zastrašujuće u tom prvom momentu, ali taj problem s kukovima smo lako rešili. Kada je imala dva meseca, hospitalizovana je i ležala je u gipsu potpuno nepomična neke dve nedelje. Onda je tri meseca nosila kaiševe i stanje se normalizovalo. Ana je u potpunosti ja! Ima moje oči i isti temperament; neizmerno je zahtevna, ali isto tako sposobna i slobodna. Uvidela sam koliko mi je u stvari nedostajala! Unela je ružičatu nijansu u živote svih nas. Danilo se menja uz nju. Pre Ane, imao je strah da ostaje sam u kući. Otkako ga je ona izbacila iz kreveta, prilagodio se – naučio je da spava sam i da bude sam. Ana je vratila izgubljenu ravnotežu u naš dom. Nedostajalo mi je da pored mene hoda dete koje držim za ruku. Zamišljala sam to…

Prezaposlena mama

Kada je počela škola, moj suprug je odabrao da stalno radi treću smenu kako bi mogao da bude s Danilom u školi. To je trajalo nekoliko godina dok nije postalo sasvim neizdrživo. Primetila sam da smo počeli da se razjedinjujemo kao porodica. U to vreme bila sam zaposlena i dodatno opterećena kućnim poslovima i brigom o deci… Nisam imala vremena ni za šta i da sam nastavila tim tempom, zdravlje bi mi se ozbiljno narušilo. Nisam to smela da dozvolim, jer ako ja puknem – sve puca! Očevi jesu bitni, ali majka je stub, ona drži sve, nema nje – nema ničega!Srećom, svakog dana smo u poziciji da promenimo baš sve što treba da se promeni. – Mi nemamo problem kakve imaju drugi ljudi – rekla sam sebi i suprugu. – U porodicama sa daleko jednostavnijim zahtevima žene ostaju kod kuće da brinu o deci. Ja treba da prestanem da radim! Znala sam da je to ispravna odluka i napustila sam posao. Važno je da se osećamo dobro u svojim životima, da umemo da napravimo dobre životne uslove. Upravo to sam počela da radim prošle godine. Za porodicu treba vremena; ja sam sasvim orijentisana ka porodici, a sve ostalo planiram i po dva meseca unapred (jer može da sačeka). Ponekad me fasciniraju žene koje imaju po troje ili četvoro dece. – Koje su to količine hrane kojima one svakodnevno barataju!? – pitam se. A kuvanje je samo jedan segment, gde je sve ostalo…? Iako sam nezaposlena, svaki sekund vremena mi je ispunjen i moj dan nikada ne traje dovoljno. Ovih dana učim kako se izrađuje fondan smesa za torte, naučila sam da razvijam testo i da pravim kućicu za Anine barbike. Prisutna sam. Radim sve ono za šta ranije nisam imala vremena, a ključno je u odrastanju dece. Verujem da je važno da se porodica okuplja u prazničnoj atmosferi, da se poštuju neki običaji, tradicija rođendana, važni su vikend-izleti i putovanja sa decom. Jer upravo su to trenuci koje svako ponese iz svog perioda odrastanja, kao svojevrsno duhovno bogatstvo. Zadovoljstvo mi je da to pružam svojoj deci i da nas držim sve na okupu. Važno je održavati veze sa širom porodicom; obe moje sestre imaju po dvoje dece (dečaci se rađaju prvi kod svake od nas) i kada se okupimo, nastaje ogroman haos i nešto veličanstveno unutar njega. Smatram to velikim  bogatstvom. Da bi porodica bila skladna, svi moraju da nauče da popuste – ne može sve biti po tvome svakog dana u svakom momentu! I dobro je što je tako. Tradicionalnih uloga držim se jedino kad treba uključiti motornu testeru – to je muški posao. Svi ostali mogu da budu i muški i ženski, zavisno od date okolnosti. Danas je sve drugačije nego u vreme mog odrastanja. Deca drugačije komuniciraju, izloženi su informacijama, čim progovore uče još jedan jezik, nose kompjutere u džepu… Živimo u prebrzom vremenu, pokušavam da usporim taj tempo.

Čudnovate priče Danila Nadlačkog

Volim da provodim vreme s Danilom. Uživam u razgovorima s njim, fasciniraju me njegova logika i načini razmišljanja. Danilo je kao encikopedija – zna toliko toga što mene apsolutno ne interesuje! Voli starine i prošlost. U jednom periodu bio je opsednut Teslom, a prethodni raspust potrošio je na biografije naših pisaca. Mislim da je to njegov način da kompenzuje to što ne hoda – putuje kroz vreme i neke druge dimenzije. Dok Ana mora da se istrči napolju (inače postaje nepodnošljiva), Danilo mora da pročita i istraži nešto novo. Mašta mu je jako razvijena, delom i zbog toga što često zajedno gledamo fantastiku. Nadaren je da smišlja neobične priče i to je nešto čemu je zaista posvećen. Ponekad ih beleži diktafonom, a uglavnom ih ja zapisujem po diktatu. Neverovatan je u pripovedanju! Jednom mi je rekao da bi voleo da postane pisac, ali ga brine što ima problem sa grafomotorikom. – Ti već jesi pisac! – odgovorila sam mu. – Deca tvojih godina niti umeju tako da pišu, niti tome pridaju značaj i vreme. Počeo je da objavljuje svoje priče na Fejsbuk stranici pod nazivom Čudnovate priče Danila Nadlačkog. Obožavam njegove priče! Jednom me je pitao: – Šta da ti poklonim za rođendan? – Napiši mi priču – rekla sam. Dobila sam jedno krajnje neobično štivo! Priča se zove Osnovci male pečurke i počinje ovako: Ja mala pečurka Radoznalka od majke…

* * *

Ja, mala pečurka, jednom rođena, jednom osnovana iz majčine i očeve žudnje. Kada sam bila izašla iz utrobe, roditelji su se obradovali, a još više ja.
Sva ta otkrića o ovome svetu me teraju da mislim na Ajnštajna i tako, kada sam porasla, imala sam ime Mala Radoznalka. Verovali ili ne, ja sam bila izvrsna pronalazačica. Verovali ili ne, ja sam imala puno izuma kao moj pečurka-berač.
– Idemo, juhu, Mala Radoznalka, vrati se na večeru!
– Razumem, mama! Auf Wiedersehen, Mutter.
Idem na svoje tajno mesto, juhu. O, pazi, kamen na stazi! Aaaa, padam! Srećom, napravila sam moj pečurkov-vazduhov-hvatač. Dobra vožnja, ovo ću stalno da radim. Radiću na mom minijaturnom izumu, da vidim gde je moj plan… A-a, nestao je, idem da ga pronađem. Šu-šu, uključujem te, pečurkomone (brza mašina), moram da ga pronađem. Uh, uh, dobra si, cico, kakav oštar pogled! Brm-brm, vozim već satima i sigurno su se otac i majka zabrinuli…: – Gde je naša ćerka, Mala Radoznalka?
– Ne brini, draga, idem da je tražim u svojoj Brsku maloj prikolici. Idem sad, ne brini, naću ću je, draga.
– Pazi, pazi, ludače, voziš k’o lud!
– Ne zamahujte kišobranom, gospođo Hom-haus! Ma, šta ti meni pazi!
– Uh, uh, saplela sam se zbog vas, gospodine pečurko koji ima za ćerku našu malu mozgalicu. Da znate, ljutim se! Ovo je stvarno neprijatno.
O, provalija! Šta jedna mala i slatka pametnica da uradi u ovom času? Moram da probudim mačku u sebi. Naoštri se, volane. Bum! Uspela je, mala pametnica. Bićeš ti bolja od Ajnštajna. Moram da nađem svoj svitak. Aa, aligator, aligator, jao, pala sam baš na tur! Što bežiš od mene, glupa mala zmijo? Što sikćeš na mene, ja sam iz porodice pečurki, mi smo jako uzvišena porodica! Jao, dečije stopalo gazi zmiju.
– Jao, vidi, pečurka! Odavno nisam jeo pečurke, možda će mi mama ispeći, možda će čak biti rolat sa rotkvicama i jednom jedinstvenom pečurkom. Mama, mama, hoćeš da mi ispečeš pečurke?
– Što da ne, sine. Mislim da su ove pečurke bezotrovne. Ja neću da jedem pečurke.
– Mama, mama, to je za malu decu.- Jao, jao, kakva vrela rerna, izgleda kao da je kosmonautski brod. Izgleda kao da ću se prekuvati ovde! Nema bolje šanse ni uspeha bez ovog malog mozgića! Ljutim se što sam pečurka, da sam velika poput džina, sad bih pokazala tom malom neznalici! Mogu samo da zamislim. Au, ne, puštaj me, pusti me, velika glomazna pečurko, Golijate! O, izgleda kao da će se prepeći. Bum-bung!
– Šta to skakuće u rerni, sine? Izgleda kao iz one bajke koju sam ti čitala – Mali keksić. Idem da vidim šta je u rerni… Šta se to zbiva?
Boing-boing!
– Šta to puca? Staklo! Bežite, bežite, da se ne posečete! Johana, pazi, progutaćeš komadić stakla!- Eh, ne davim se. Eh, sad mogu da izađem, pošto je sklonjeno staklo. Ja, Mala Radoznalka, idem sad kući svojoj, nikada više neću kročiti na ovo odvratno ljudsko mesto! Aaa, pada kap na mene sa krova. Boing-boing, šut!
– Mala Radoznalka, jesi se probudila iz košmara? Šta? Šta deca pečurke? Šta se tu dešava? Naravno, to si sve sanjala. Meni više deluje kao košmar. Cmok, dušo.
– E-e, bežimo od odraslih da se ne zarazimo, da ne dobijemo slinokopiju.
– Ah-ah, slatka dečica!
– Što nećeš da se s nama igraš bagmintona?
– Odlična ideja, deco, idem da donesem našu belu mrežu! Oh, ja prva počinjem, udarac! Pazi, dušo, muški tim će te pobediti. Ne, ne, dobro, dobro, Smajkle, dečiji tim, a ne tim odraslih.

Nikada ne naučiš sve, a svakodnevno savladaš nešto

Bog me stavio pred ovaj izazov jer zna da mogu da ga izdržim. Sad i ja sama to znam. Uopšte, znam koliko su majke jake i koliko je majčinstvo zahtevna uloga. Majčinstvo iziskuje mnoga znanja iz svih oblasti i iziskuje donošenje pravih odluka u pravo vreme. Važno je donositi dobre odluke… Poznajem jednu majku koja je primoravala ćerku da hoda po svaku cenu. Ta žena je bespogovorno slušala lekare. Ja slušam i sebe i svoje dete; u lekare nemam poverenja i stalno ih proveravam gde god mogu. Devojčica te žene od silnih sečenja i operacija ne može da spava bez doze brufena. Nije cilj samo prohodati, ako će taj hod odvesti u neke druge poremećaje i probleme. Na listi mojih prioriteta su psihička stabilnost, porodična sreća i mentalno zdravlje. Moje dete ne mora ništa i uvek ima podršku svoje porodice, što je ključno! Iz stabilne porodice proizilaze nove životne šanse. Viđala sam decu bez ikakve podrške, zanemarenu decu i decu kojih se majke stide… A stid udvostručava svaki problem. Viđala sam i prezaštićenu decu i decu na čije živote roditelji polažu apsolutno sva prava nikada ne želeći da ih puste. Sve su to krajnosti. Deca treba da vode svoj život u skladu sa sopstvenim uzrastom – to je ispravan način odrastanja. Roditelj je tu da podržava i usmerava dete u meri u kojoj to neće prerasti u sputavanje, jer deca se izgrađuju na sopstvenim pokušajima i omaškama. Ne umišljam da sam neka sveznajuća mama, već znam da moja deca ne mogu sve da nauče isključivo od mene. U našoj porodici svi uzajamno učimo i slušamo jedni druge. Ako Danilo ne pristane na operaciju, ne idemo na operaciju. Na kraju krajeva, to je njegovo telo. Sad već u svemu tražim njegovu saglasnost. Ako mi je stalo do toga da me on razume, poštuje i sluša, neophodno je da to isto i ja činim za njega. Tuđa očekivanja i mišljenja nekih ljudi koji će svakako izaći iz naših života – potpuno su nevažni. Da sam slušala sva ta stručna mišljenja, danas ne bih imala emocionalno stabilno i bistro dete – u to sam sigurna. Do sada sam naučila da razlikujem važno od nevažnog, da filtriram. Postoje informacije koje čujem i uvažavam, kao i one koje zanemarujem – samo klimnem, pa se odbiju od mene. Trebalo je da prođu godine (možda i decenija) da ovladam tom veštinom! Dok sam bila mlađa – i potpuno neiskusna – dešavalo mi se da preplačem celo popodne zbog nečije nesmotrene ili glupe izjave. Sada ništa slično ne može da mi se omakne! Danila usmeravam na isti način: – Oprosti im, jer oni ne znaju drugačije… Učim ga da sagleda stvari iz njihovog aspekta. Učim ga da uvek uradi najbolje što može.  Nikada ne naučiš sve, a svakog dana naučiš nešto.

Obrazovanje izvan vidokruga

Ima ljudi koji  priđu Danilu, zagrle ga, pomiluju ili poljube – iako ga uopšte ne poznaju! Ima ljudi koji samo skrenu pogled. Ima ljudi koji se zgroze. Nikada neću zaboraviti kako nas je jedna nastavnica iz škole pozdravila: – Ej, ćao, mali, kad će operacija? Pukla sam od smeha! Pa, dobro – neki ljudi su neznalice. Mnogi vode oskudne i površne živote. Kada je trebalo da Danilo pređe u više razrede, mnogi nastavnici našli su se u panici: – Šta sad s njim da radim? Isto što i sa drugom decom! Danilova učiteljica zaista se pobrinula za socijalni deo i prilagodila je nastavu Danilu. Ali je posle nje došlo jedanaest različitih nastavnika koji ne razumeju ovaj deo priče. Danilo ne piše i iz svih predmeta ocenjuje se njegovo usmeno izlaganje (da, ima spazam mišića grla). Najviše bi mu odgovaralo da je nastava organizovana kao radioničarski rad u malim timovima, gde svi sede u polukrugu i međusobno sarađuju, pri čemu neko od učenika zapisuje i Danilove predloge. Da ne spominjem arhitektonske barijere – sve češće primećujem koliko sam sitna da bih podizala Danilova kolica. A, opet, moram da budem svuda prisutna. Svesna sam da, kako je Danilo stariji, sve više smetam u školi; ali uslovi su takvi da moram da budem tamo. Druga deca nemaju osećaj za dete u kolicima, jure se, gađaju se torbama u hodniku ili se tuku – moglo bi se desiti da Danilo ispadne iz kolica. Zato sam uvek tu… Naravno da u školi ne postoji učionica sa stolovima koji su prilagođeni za kolica, a nedostaje i pametna tabla. Bez obzira na sve, Danilo strahovito lako i dobro pamti informacije! Niko ne bi mogao ni da pretpostavi tako nešto, jer ljudi su skloni da procenjuju na osnovu izgleda. A na prvi pogled rekli biste da Danilo ne ume ni da priča, ni da razmišlja. On je potpuno svestan toga. I sama sam mu rekla više puta: – Ej, Danilo, znaš kako izgledaš dok tako sediš u kolicima sa spuštenom glavom? Ni na šta ne ličiš! Treba to da zna, isto kao što treba da zna da sam ponosna na njega i da ću uvek biti direktna i iskrena. Još jedna lekcija koju sam savladala zahvaljujući  Danilu: postala sam obazrivija u prosuđivanju o nepoznatim ljudima. Cenim da je portrebno bar pet godina razmene i komunikacije da bih rekla da nekoga (počinjem da) poznajem…

Put jednostavnosti

Najteže mi je bilo što nisam imala dovoljnu dozu podrške u svojoj najužoj porodici kada se Danilo rodio. Suprug je oduvek uz mene, ali u to vreme bili su mi potrebni još neki oslonci. U takvim situacijama najbolje što neko može da uradi je da te sasluša i, eventualno, prenese pravu informaciju – ukoliko je ima. Sve ostalo je zamaranje (a često sam bila tako bespotrebno premorena). Iz ove perspektive razumem da nisu svi dorasli mom zadatku i isto tako znam da ne mogu da krivim ljude bez kojih ne bih postojala.  Nisam zadovoljna ovom zemljom, jer ovde koliko god da ulažeš, uvek nekako više nemaš nego što imaš. Planiramo da odemo odavde i radim na tome da dobijem neki posao u Nemačkoj. Prvo privremeno, a onda… biće to dogovor cele porodice. Čudan je život – planiraš jedno, ispadne treće. Najbezbrižniji period proživela sam sa suprugom dok nismo imali decu. Kada ti se život izvrne naopačke, želje se pojednostave. Poželiš da odeš u šetnju ili da ti neko posluži šoljicu kafe. Spoznaš vrednost tih malih, jednostavnih stvari. Uvidiš  koliko radosti i duhovne razmene stane u jedan razgovor. Uvidiš koliko je jednostavnost lepa. Ispunjene osobe vode jednostavne živote. Kad pogledam unazad, ne postoji izbor koji bih menjala. Da imam još dva života, izabrala bih istu decu i isti put. Kada bi sadašnja ja mogla da sretne dvadesetdvogodišnju mene, preskočila bih taj susret. Jer ovo su najstabilnije i najbolje godine koje sam živela do sada! Sve je lakše posle tridesete, kad žena već ima neko iskustvo na osnovu koga barata. Naredna decenija sigurno će mi doneti još drugačija i bolja razmišljanja. Ako bih ipak srela nekadašnju sebe, rekla bih: – Sanja, sve će biti ok za nekih petnaest godina! Istom bih rečenicom ohrabrila sve druge mlade majke. Tokom tih petnaest godina? Istraj u borbi, znajući da su male stvari od najvećeg značaja.

Marijana Čanak