Za Borislavu-Bebu Perić-Ranković s pravom se može reći da je postala simbol izuzetno uspešne žene s invaliditetom, koja je uz puno truda i odricanja zasluženo obezbedila mesto među legendama sporta. Ovu sjajnu stonoteniserku, osvajačicu srebrne medalje na prošlogodišnjoj Paraolimpijadi i mnogih drugih na domaćim, evropskim i svetskim takmičenjima, krasi velika upornost, želja za pobedom, ali i skromnost. Nekadašnja Bečejka živi i trenira u Novom Sadu, u stonoteniskom klubu za osobe s invaliditetom „Spin“ i nastavlja da niže uspehe. Beba za Magazin priča o svojim počecima, o tome kako okolina gleda na njen uspeh, ali i kako motivisati osobe s invaliditetom da izađu iz izolacije i pokušaju da se izbore sa predrasudama.
Koliko Vam znače osvojene medalje? Zašto?
– Puno znače, jer se osobe s invaliditetom teško upuštaju u avanturu bavljenja sportom. Ne mislim rekreativno, nego profesionalno, kada se tome posveti život, kada se odričete, pa trpite i vi privatno i vaši najbliži. Kada osvojite medalju, to onda bude nagrada za sve što ste uradili. A opet, kada ne dođe do toga, budete razočarani, jer znate koliko ste se odricali i ulagali. Važan je i onaj momenat kada vas država ili pokrajina nagrađuje. Ja u svojoj kolekciji imam i Spartakovu nagradu, koju sam dobila prošle godine od Sportskog saveza Vojvodine. Dobitnica sam i Majske nagrade, najvećeg državnog priznanja u svetu sporta što se dobija jednom u životu. To je znak da nisam lutala, da sam pravilno odlučila i da se to na kraju isplatilo. To mi je ujedno i dodatna obaveza i podsticaj.
A kako je bilo na početku karijere?
– Ja sam još u osnovnoj i srednjoj školi igrala košarku u Bečeju. Zbog problema i previranja u klubu, prestala sam da treniram. Ali, i dalje je u meni ostala želja da obučem nacionalni dres i predstavljam svoju zemlju na nekom velikom takmičenju. Međutim, kada sam nastradala, nisam mislila da ću se ikada ponovo baviti sportom. Onda su me, pre sedam-osam godina, momci motivisali da odem na prvi trening košarke u invalidskim kolicima. Pomislila sam: „Dobro, hajde da probam, malo ću raditi, malo se baviti sportom“. Kasnije, na nagovor Zlatka Keslera (veteran u stonom tenisu za osobe s invaliditetom, prim. aut.) i Sanje Mitrović iz Beograda, uzela sam reket u ruke. To je u početku bilo samo rekreativno, da vidim da li to meni ide ili ne. S vremenom, sve češće sam odlazila na treninge.
Da li Vas je invaliditet, možda, nagnao da date još više od sebe, da uložite dodatne napore?
– Iako se u početku nije činilo tako, sada mogu da se zahvalim prijateljima što su me ubedili da se ponovo bavim sportom. Isplatilo se! Stoni tenis sam trenirala najpre tri puta nedeljno, pa pet puta, pa onda dva puta dnevno. Tada sam još živela u Bečeju, pa sam svaki dan putovala po 50 kilometara na treninge. Naporno je ceo dan sedeti za volanom, voziti, stići kući i odspavati, a ujutru sve ispočetka. Ali imala sam neki svoj cilj i to me držalo skoncentrisanom i motivisanom da uspem. A kada nakon toga uslede nagrade i medalje, sve nevolje se zaborave!
Kako se snalazite sa sponzorima? Ko finansira pripreme i putovanja na takmičenja?
– Kada sam se tek počela baviti stonim tenisom 2003. godine, tu nije bilo toliko novca kao danas. Sada već imamo rezultate, tu je i Uredba o nagrađivanju sportista iz 2006, pa se sasvim drugačije posmatraju sportisti s invaliditetom. Ali ranije, da bi neki početnik otišao na međunarodni turnir van zemlje, morao je sam sebi da nađe sponzora. Kada prođete kroz tu muku da obezbedite finansije, onda drugačije posmatrate postignute rezultate. Jer, kada „veliki“ sportovi dobiju novac, oni ni ne znaju šta to znači boriti se za određeni turnir i za mesto u reprezentaciji.
Kakva je pozicija sportista s invaliditetom u svetu? Koliko se cene njihovi uspesi?
– Svuda se cene mnogo više nego kod nas. Međutim, zahvaljujući našim zakonima, kod nas su mnoge osobe s invaliditetom penzionisane. Država im je obezbedila osnovna sredstva za život, pa ne moraju da traže radno mesto. To je dobro, ako želite da se posvetite sportu. Moje suparnice/koleginice u stonom tenisu, u mnogim zemljama na zapadu, moraju da rade i da od toga žive. One treniraju tri puta nedeljno, eventualno jednom dnevno, umorne od posla, kućnih i porodičnih obaveza. Mi smo po tome u boljoj poziciji, ali smo u lošijoj po ostalim pitanjima.
Mnogi ljudi imaju predrasude da je Paraolimpijada, uopšte takmičenja za sportiste s invaliditetom, „druga klasa“. Kako reagujete na to?
– Pa s obzirom na konkurenciju, ne bih tako rekla! Jer, svako ko dođe da učestvuje, bilo na Olimpijadi ili Paraolimpijadi, želi da se vrati kući s medaljom! Tako da je i među sportistima s invaliditetom konkurencija velika. Jedino što su za neke sportske discipline malo izmenjena pravila, ali to je zbog određenih uslova. Mi uvek kažemo: „Izvolite, sedite u kolica, probajte da radite što i mi, pa ćete videti koliko je to lako ili nije lako“. Retko ko se odlučuje na to! (smeh)
Kako ljudi ocenjuju Vaše uspehe? Kakve komentare čujete?
– Nakon evropskog prvenstva pre dve godine, kada smo koleginica Nada Matić i ja osvojile srebrnu medalju, a ja i zlatnu, bili su komentari tipa: „A, to je sesti, igrati stoni tenis i doći do medalje!“ Mnogi ljudi, čak i osobe s invaliditetom, nemaju pravu sliku o tome koliko je u stvari konkurencija jaka i kod nas. Ranije je bilo mnogo lakše stići do Olimpijade i do medalje. Danas je to veoma teško. Svi takmičari se trude da na velika takmičenja dođu maksimalno pripremljeni. Zato nikada ne znate da li ćete biti pobednik, ili ćete izgubiti. Morate pružiti najbolju partiju, pa šta bude.
Šta preporučujete osobama a invaliditetom koje nameravaju ili su se tek počele baviti nekim sportom?
– Ima puno mladih osoba s invaliditetom koje su se nakon donošenja Uredbe o nagrađivanju sportista počele baviti sportom. One na taj način pokušavaju da obezbede materijalna sredstva za budućnost. Jer, zna se kakva su primanja osoba s invaliditetom – minimalna, jedva preživljavamo. Daj Bože da nam ne treba neki skuplji lek, inače muku mučimo! Ali, bez obzira na to da li se odluče za amatersko ili profesionalno bavljenje sportom, bavljenje sportom je zdravo! I odgovara svakom organizmu! Čovek ima neku dnevnu obavezu, izlazi iz izolacije, druži se sa ljudima…
Kako se osobe s invaliditetom integrišu u društvo Srbije? Kakva može biti uloga sporta u tome?
– Ta integracija ide teško. Mnoge osobe s invaliditetom se radije odlučuju da ostanu između četiri zida i da ne pokušaju da se izbore sa okolinom i sa predrasudama. Ali, kada uspete da se izborite, svaka pobeda je mnogo slađa. To uveliko zavisi od samih osoba s invaliditetom. Oni moraju najpre u svojoj glavi da raščiste neke stvari, šta hoće i koliko su spremni da ulažu. Onda treba da se informišu. Postoje mnogi sportski savezi i klubovi gde se može baviti sportom, rekreativno ili profesionalno. Ali za početak je najbitnije izaći izvan četiri zida.
Da li se družite sa osobama sa invaliditetom, ili to nije relevantno?
– Pa, družim se i sa njima, ali i sa osobama koje nemaju invaliditet. To jednostavno nema veze. Ako vi u glavi raščistite neke stvari, onda vam je mnogo lakše da komunicirate s ljudima, bez obzira na to kakvi su i šta su. Kada su studenti medicine pitali kako želimo da nas dočekaju kada oni budu doktori, rekla sam im: „Isto kao što vi želite da vas dočekaju drugi doktori u nekoj ordinaciji“ Bez predrasuda i barijera.
M. J. K.
