13. MEĐUNARODNI FILMSKI FESTIVAL UHVATI FLM
21 film od 21. do 27. septembra u Kulturnom centru Novog Sada sa porukom U redu je voleti
[iako uglavnom nemamo pojma kako se to radi]
Otvaranje festivala i izložba slika Borisa Hrnjaka
Reputacija broja trinaest i ovog puta donosi nešto aktivno, kreativno, dobro i kvalitetno. Kažu da svi želimo isto: da doživimo ljubav koja nam se uskraćuje od prenatalnog perioda (i time smo egzistencijalno ugroženi) i da dopremo do svog autentičnog izraza. Skromni smo i dostižni. I srodni na nivoima emocionalnih iskustava – bez obzira na vidljivost invaliditeta i sve druge razlike koje nas frustriraju i obogaćuju.
Ovogodišnji festival filmova koji menjaju perspektivu nije započet filmom, nego izložbom slika. Kako i priliči, jer gde ćemo pronaći poreklo filma, ako ne u nizu pokretnih slika. Slike Borisa Hrnjaka pokreću jedno veliko putovanje bez previše pomeranja. Sumorni zidovi dobijaju vrata. 
Možeš zakoračiti i ući u sliku, možeš se prepoznati u nekoj naizgled beznačajnoj beloj mrlji, u purpurnom otisku, u ženi koja se drznula da preore Mesec… u krugu unutar kruga ili u nedogledu sovinog oka. Može li se ciklus slika prevesti u reči…? U onomatopejski niz ili u eho jedne pulsirajuće emocije… Borisove slike su apstraktne, a u nekim od svojih kreacija umetnik očigledno koristi tehniku drip-pejntinga – slobodno nakapavanje boje na platno – što nameće asocijativne veze sa akcionim slikarstvom Džeksona Poloka. Ali, umetnost se opire svakom pokušaju da bude definisana. Tako je Polok stoički stajao pred svojim platnima odolevajući rafalnom nizu pitanja: – Šta je ovo? Ovo nije kubizam… Pokazuješ nam samo jednu stranu. Šta je ovo? Slobodna asocijacija? Automatizam? Polokov odgovor bio je krajnje jednostavan: – Samo slikam. Na srodan način i Borisova platna odolevaju suvišnim objašnjenjima. I obraćaju se onim delovima u nama koji su dublji od reči; kao višeglasni nemi film u predvorju festivala.
Tribina: Žene koje menjaju perspektivu
Propratni prepodnevni program festivala. Bez mnogo publike, između 11 i (opet) 13, tri žene za govornicom.
Lana Nikolić: Ako se krećem uz pomoć štaka, ne znači da je sve što (u)radim postavljeno na štake.
Lana je aktivistkinja, blogerka i novinarka. Piše za Magazin Kultur Kokoška i Portal Pasaž. Kultur Kokoška oneobičava sve što se može i ne može zamisliti; magazin prepoznatljiv po kolokvijalnom govoru i preplitanju horora i humora. Portal Pasaž, nastao kao jedan od projekata Udruženja osoba sa invaliditetom Minimas, bavi se temama kulture, sporta, socijalnih dešavanja i ekologije na teritoriji Zapadne Srbije i šire.
Pročitajte jedan od Laninih tekstova koji menjaju perspektivu: Nisam vaš heroj s hendikepom.
Ana Knežević: Tamo gde je nedostatak, tu je i mogućnost za kreaciju. Kad roditelji prestanu da traže magično rešenje za brisanje invaliditeta, nizovi životnih i realnih rešenja otvaraju se pred njima…
Ana je osnivačica Udruženja građana Evo ruka iz Zemun Polja. Kao majka dečaka sa Di Đorđo sindromom, bez sistema podrške u svojoj zajednici, osnovala je sopstveno udruženje i koncept rada za ostvarivanje samostalnog života dece sa mentalnim invaliditetima.
Jelena Radović: Ohrabreni mladi roditelji govore mi nakon tribina – Ako si ti uspela, uspeće i moje dete.
Jelena je master prava i motivaciona govornica čije životno iskustvo inspiriše, pre svega, osobe sa posledicama cerebralne paralize i njihove roditelje. U svojim govorima Jelena ističe važnost poznavanja i prihvatanja same sebe: Možeš li da navedeš (bar) dve svoje dobre osobine? Zvuči naivno, a vežba se pokazuje prilično teškom. Ja sam… stroga, vredna, odgovorna, disciplinovana… istrenirana, ukročena, pogodna za… šta god. Znamo li čije su naše potrebe?
Izbor iz filmova: Šesti dan festivala
Šestog dana festivala prikazani su filmovi španske (4) i britanske (1) produkcije. Svaki je imao (bar jednu) scenu sa apotekom. To nam je otkrilo budno oko članice žirija, Tatjane Stojšić Petković, u razgovoru nakon projekcija. Inače bismo apoteku primetili kao što (ne) primećujemo koka-kolu u holivudskim ostvarenjima – hvala na upozorenju! Zgrada sa svetlećim zelenim krstom u kojoj se kupuju anestetici (kao oproštajnice pre Luterove ere). Veruješ li u farmaceutsku industriju? Skloni svakakvim sujeverjima, borimo se protiv jedine sile koja nas može osloboditi. Bol. Zeleni apotekarski krst samo je prepoznatljiv i očigledan znak, svedočanstvo sveprisutne anestezije koja se konzumira u različitim oblicima: pušenje, opijati, marihuana, religija, seksualna fantazija, slatkiši iz kućne radinosti i pivo poručeno u afaziji…
Ovogodišnji izbor filmova daleko je od patetičnog tonaliteta, a nadmašuje čak i afirmativne poruke i primere invalidnosti, dajući jedan realističniji pogled – istakla je direktorka festivala, Milesa Milinković. Stvaran život na filmu. Sa temama koje su često zanemarene i skrajnute: afazija (gubljenje govora), Alchajmer (kradljivac sećanja), amputacija (otklanja prst po prst), apatija (ukidanje strasti); depresija i dijabetes – ne nužno tim (abecednim) redosledom. Individualnost koja prerasta u izolaciju. Svaki od filmova (od kojih najduži traje 26 minuta) nagoveštava niz pitanja, bez tendencije da ponudi neko hermetično rešenje. Otvarajuči problem, ujedno se otvaraju mogućnosti.
Za nju se ženim – film snimljen po istinitom događaju. Šta biste uradili kad bi se desilo da vas jedna od najvažnijih osoba u vašem životu zaboravlja? Naravno (i apsurdno) – oženite se njome! To će učiniti Albert, da bi odigrao ulogu koju Alchajmer nameće njegovoj majci Nuriji. Još uvek zvuči konfuzno? I treba, Alchajmer se ne odlikuje baš kristalno jasnim stanjima. – Zašto se ne bismo venčali? – bilo je pitanje koje je Nurija postavila Albertu. U poodmakloj fazi Alchajmera, Albert više nije njen sin. Albert ne veruje previše u brak, ali odlučuje da udovolji majčinoj želji. Šta je sa njegovim ocem, Nurijinim (pravim) mužem? Prisustvovao je venčanju. Alchajmer mu nije dao da progovori protiv drugog braka svoje žene (u filmu deluje kao da je odabrao da ćuti zauvek). Albertova pr(a)va žena takođe je prisutna – velikodušno nudi svoju venčanicu svekrvi na zajam (biće dovoljno da stavi veo). Film je postmodernistička verzija Jokaste i Edipa. Veliki tabu smešten u naizgled bezazlenu igrariju od 11 minuta. Smelost jednog ludila da izgovori nešto što je sveprisutno, potisnuto i zamaskirano.
Budna je film o čudnovatom razvoju prijateljstva između dve žene. Ana ima multiple sklerozu, ostrvljena je i ogorčena zbog raskida sa devojkom. Nevoljno ustaje, uz doručak konzumira nekoliko pilula i puši marihuanu (jer pomaže da se na momente odboji od svog tela). Dorin je Jehovin svedok – distribuira Stražarsku kulu na Brajevom pismu i konzimira opijum zvani religija. Obe su slepe i vide slušajući. Kako se boja kože ne može čuti, film, između ostalog, rastapa rasne stereotipe. Takođe ljulja postojeće koncepte o seksualnim identitetima, zavisnostima, socijalnim interakcijama (srodnicima i uljezima)…
Ironija života – Flert u lekarskoj ordinaciji (tačno u sedam). Ovaj film je mesto gde se ukrštaju pretvaranje i prihvatanje. Sastanak dve perspektive – u jednoj su invalidska kolica predmet naivnog poricanja, a u drugoj vrsta ferarija.
Lala i Lola – Film u kome unuka izlazi iz depresivne faze da bi rehabilitovala baku nakon (dvostrukog) moždanog udara i nastale afazije. Humanost, altruizam… ili naprosto ne možemo da (ot)pustimo ljude koji čine da se osećamo potrebnim na zemlji…? Novi pogled na ejdžizam: kada naše voljene starce primoravamo da žive, rade i govore, a njima je tako potreban odmor…
Nesavršena kolevka – Kratka priča o zavođenju koja se završava preinačavanjem potopljenog broda u papirni avion.
ZAvršni dan i proglašenje najboljih ostvarenja
Sedmi filmski dan sačuvan je za teške boje i večnu temu: smrti, smrtnosti, smrtonosnosti i drugih izvedenica. Među neobičnim filmovima koji se sami od sebe razvrstavaju u naknadno otkrivene kategorije, najkraći je trajao svega 74 značajne sekunde (minut i frtalj o otupljenosti na bol). Prema proceni publike, filmovi su izazvali uznemirujuća osećanja. Smrt nas po pravilu uznemirava (mora da je žensko) i nepravedno je otuđena od života. U francuskom filmu Kad mama ode, Gijom, momak sa lakim mentalnim invaliditetom, otkriva lepotu i užas u profesiji pogrebnika. Gijom živi sa majkom i čini se da su njihovi životi neraskidivo isprepleteni (nisu zvanično u braku kao Albert i Nurija, ali…). Svakodnevno, ona ga ispraća na autobus, stoji na gradskoj stanici i maše neprimereno dugo – kao da se rastaju zauvek, a ne koliko traje radno vreme jednog pogrebnog stažiste. Možda je u pravu, možda treba uvek biti u pripravnosti (dok nas smrt ne rastavi). Njihov odnos je nežan, zaštitnički, ona ga voli kao dečaka i kao jedinog muškarca u kući i sopstvenom životu. Radeći u pogrebnom zavodu – od šminkanja pokojnice do posmrtnih počasti na sahrani – Gijom mentalno i emotivno proživljava smrt sosptvene majke. Njegovo katarzično iskustvo u dodiru je sa epileptičnim napadima – nevoljnim i teškim epizodama koje se završavaju okrepljujućim snom. Kao ravnoteža pogrebnoj atmosferi, iskrsavaju erotizovane scene; Eros i Tanatos u sebi svojstvenom borbenom plesu. U dvadeset pet Gijomovih minuta, gledali smo filmovano pitanje – Šta sa našom decom posle nas? – koje neprekidno postavljaju roditelji dece sa mentalnim invaliditetima. Ovoga puta to je učinjeno iz perspektive deteta, koje odavno više nije dete. Film je dobio nagradu za najbolju režiju (reditelj Christophe Monier).
Za najbolji film ovogodišnjeg festivala proglašen je film pod nazivom Plešem sa bogom o slepom krojaču iz Irana – optimističan, topao i inspirativna film o umetnosti preživljavanja.
Najoriginalniji je španski animirani film Užad – ujedno i film koji je ostavio najjači utisak na publiku – jednostavno, priča o prijateljstvu koje se prirodno javlja tamo gde nema straha i predrasuda. Najzad: Naš zadatak nije da tražimo ljubav, nego da tražimo i pronađemo sve barijere koje smo u sebi izgradili protiv nje. [To bi mogao biti netraženi odgovor na kako se to voli…]
Kako navode organizatori, filmove koji su pristizali sa najrazličitijih krajeva sveta – od Čilea, preko Irana, Španije, Italije, Engleske i Francuske – gledalo je preko dve stotine gledalaca. O ostalim nagrađenim filmovima i filmovima koje ovde nismo (ob)uhvatili, možete se informisati na sajtu festivala Uhvati film.
