Ludilo, manija, izmenjena mentalna stanja, azilijum, tapacirane sobe, elektroterapija, lobotomija, psihohirurgija… prepoznatljivi sastojci poetike panka. Kako prekomponovati psihopatologiju? Neku opsedajuću misao imenovati stihom koji će zaraziti milione. Opsesivnu reč preinačiti u refren koji se izgovara tačno određen broj puta, a da niko ne posumnja da tu ima ičeg manje poremećenog nego što je sam pevač (merna jedinica poremećaja). Ako je iko imao recept za pomenutu vrstu (alhemijske) rabote, bio je to Džoi Ramon (slabo kome znan pod pravim imenom Jeffrey Ross Hyman).
Sastavi tri ludaka zajedno [Džoi, Džoni, Di Di], dopusti im da oslobode svoje unutrašnje genije i – dobićeš Ramonse! Tomi nije bio ludak, sreća da su ostala trojica imala dovoljno ludila da nadomeste njegovu normalnost!
Naslovi neprevaziđenih muzičkih numera… Psychotherapy, Gimme Gimme Shock Treatment, I Wanna Be Sedated, Teenage Lobotomy i nimalo slučajne stihotvoračke preokupacije čuvaju elemente Džoijevog odrastanja sa mentalnim (i drugim) invaliditetima.
Džoi Ramon imao je Marfanov sindrom. Zvanično, to je poremećaj vezivnih tkiva uzrokovan genetskom mutacijom na petnaestom hromozomu, odgovornom za proizvodnju fibrilina, supstance koja čuva elastičnost kože, očne funkcije, kosti. Nezvanično, to je sindrom muzičke industrije; imali su ga kompozitori Džon Tavener, Sergej Rahmanjinov i Džonatan Larson, zatim Nikolo Paganini (violinista) i Robert Džonson (pevač i tekstopisac)… svi ti visoki i (zgodno) mršavi tipovi sa disproporcionalno izduženim udovima i fleksibilnim zglobovima… Kao tinejdžer, Džoi je trpeo zbog svog drugačijeg izgleda… i ponašanja. Kažu da je jedna psihotična epizoda i podvrgavanje bolničkom tretmanu u ranim Džoijevim danima inspirisala prepoznatljivi zvuk Ramonsa. Pored Marfanovog (telesnog) sindroma, Džoiju je dosta rano dijagnostikovan i opsesivno-kompulsivni (mentalni) poremećaj.
Opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP… kao OK poremećaj?) svrstava se u red anksioznosti i neuroza, a odlikuju ga prisilne, stresne i nametljive misli i prinudne (obično ritualne i ponavljajuće) radnje koje se izvršavaju kao pokušaj da se određena opsesija neutrališe. Izvršenje radnje rezultira trenutnim olakšanjem, zatim se napetost ponovo javlja uz zahtev za ponavljanjem celog postupka… i tako u nedogled. Manje-više smo svi (ponekad) skloni takvom obrascu ponašanja. (Kada ti crna mačka pređe put, pljuni tri puta, inače…može da ti umre neko u porodici, kad-tad!!) Ponašanje u tim zamkama akauzalnih sinhroniciteta poprima srazmere poremećaja onda kada remeti ili osujećuje svakodnevno funkcionisanje. Kao dete, Džoi bi satima boravio u kupatilu samo zureći u puštenu vodu (strah od zaraze i prljavštine, kao nekontrolisana potreba za čišćenjem i pranjem inače su tipični oblici opsesivno-kompulsivnog ponašanja). U svojoj sobi naizmenično bi gasio i palio svetlo do iznemoglosti (sebe, mlađeg brata, kućnih instalacija, svega). Takav lajt-šou mogo je imati neki ritualno-magijski smisao (tačno određen ritam ponašanja, aktivnost koja se ponavlja određen broj puta, u tačno utvrđenom redosledu – kako bi sve bilo u redu – odlikuje OKP). Bilo je apsolutno nemoguće rešiti se svih Džoijevih bespotrebnih i neupotrebljivih stvari (baš svaka je za njega imala neki duboki značaj). A na putu do škole, nije mogao da prestane sa naizmeničnim penjanjem i silaženjem duž ivičnjaka (i po cenu da nikada ne stigne na čas).
Sva ta (i druga) teško shvatljiva (i nesnošljiva) Džoijeva ponašanja, rezultirala su cenjenim lekarskim sudom da Džoi nikada neće biti sposoban za samostalan život, da će uvek neko morati da se brine o njemu i da će se, najzad (ne kad-tad, nego baš vrlo brzo), pretvoriti u biljku. Kako to obično biva unutar oneobičajenih porodica, Džoijeva majka nije pristala na takvu dijagnozu. Pošto je i sama bila umetnica, ohrabrivala je individualnost, a Džoijeva stanja razumevala kao izraz njegove jedinstvenosti. Verovala je da će Džoi napredovati, da će se (samo)ostvariti i dati svoj doprinos… u umetnosti ili drugde. Uz mlađeg brata Majkija, Džoi je počeo da svira gitaru i na njegov podsticaj, pridruživao se različitim bendovima. – Bez brige, unutar svakog ludaka čuči skriveni genije! – govorio mu je Majki. Džoi je uspeo da pronađe i spozna svoje unutrašnje snage, da oslobodi svoj neverovatni muzički talenat.
Sve ostalo je – legenda. Ne treba kriti da su u istoriji muzike Ramonsi poznati i po svojoj disfunkcionalnosti. Nema sumnje da je tome doprinosio i Džoijev OKP. Polazak na turneje odugovlačio bi se satima, dok Džoi ne obavi ceo serijal svojih ritualnih radnji (sortiranja, prebrojavanja, premeštanja, sakupljanja, izbegavanja ili preskakanja – ko bi ga znao čega sve još)… Jedna opsesivna (po)misao indirektno je prouzrokovala i Džoijevu smrt. Po povratku sa lekarske kontrole, obuzela ga je panična misao da za sobom nije dobro zatvorio vrata ordinacije, pa je krenuo nazad da to sredi. Na ulici se okliznuo i slomio kuk, što je dodatno zakomplikovalo tretman prethodno ustanovljenog limfoma (kancera limfnih čvorova). Džoi nije uspeo da se oporavi i umro je u četrdeset devetoj godini (iza dobro zatvorenih vrata). Poslednje što je čuo bili su (rasterećujući) stihovi benda U2: In a little while / This hurt will hurt no more / I’ll be home, love. Bio je 15. april 2001. godine.
IZVORI:
McDonald, James (2012). Psychiatry rocks – psychiatry in music in: BJ Psych;
