Rođena je jednog pogrešno zabeleženog julskog dana 1980. godine kao najstarije od petoro dece. Prvo pa ćerka; sa cerebralnom paralizom. Odrastanje u sirotinjskom selu u brdima istočnog Nepala prilično je daleko od neke srećne životne okolnosti. U Nepalu se deci sa invaliditetom po prećutnom pravilu uskraćuje obrazovanje, zapostavljena su ili zlostavljana. Jhamak Kumari Ghimire bila je oboje… i prevalila je neverovatno dug put do literarnosti.

Kada je pokušala je da signalizira svoju želju za učenjem, bila je grubo odbijena. – U tvom slučaju to je beskorisno! – rekao joj je otac. Nije išla u školu; kod kuće je gotovo ničemu nisu učili. – Ako smo same sebi oslonac i ako smo samodovoljne, možemo rešiti baš sve! – postaće njen životni moto. Jhamak je naučila da piše slušajući svoju mlađu sestru kako radi domaće zadatke. Počela je da komunicira pišući levim stopalom. Od prvog slova u nepalskom alfabetu, stigla je do svoje prve zbirke poezije – to pamti kao najsrećniji dan u životu. Prvo je pisala golim stopalom po zemlji, potom je naučila da drži olovku među nožnim prstima, a danas koristi kompjuter.

U zbirci autobiografskih eseja pod naslovom Život, bilo da je trn ili cvet opisuje svoju tihu borbu, iznalaženje sosptvenog izraza i ispisivanje tih vrata kroz koja će najzad izaći iz izolacije. Jhamak opisuje svoj dragoceni trenutak kada je prvi put napisala prvo slovo, prvo u nizu, slovo ka (क)…:

– Nisam ni sa kim mogla da podelim taj trenutak radosti, a moje prvo slovo ispisano je u prašini na tlu i mogla sam da ga izgovorim unutar svog srca. Bila sam toliko srećna, da sam slovo „ka“ prepisivala iznova i iznova.

Seća se kako je raskrvarila stopalo pišući po zemlji, a da to u početku niko nije ni primetio…:

Da bi neko video šta radim, ispisala sam jedno ogromno „ka“ i ostavila ga tako, a ljudi su gazili preko mog slova ne primećujući ga. Tako je moje prvo slovo izbrisano, bez da ga je iko pročitao.

Kada su najzad primetili da piše, roditelji su je istukli zbog verovanja da pisanje po zemlji donosi nesreću.

Njen otac ne krije kako su ga prijatelji savetovali da svoju prvorođenu ćerku baci u reku, jer je rođena sa invaliditetom.

– Bio sam tužan tog dana – izjavio je. – Danas sam veoma srećan. Moja ćerka učinila je celu našu porodicu ponosnom. I finansijski obezbeđenom, zahvaljujući prihodu od njenih knjiga, što svakako treba prećutati po patrijarhalnom obrascu.

Jhamak je do sada objavila četiri toma poezije, dve knjige kratkih priča i nesagledivi niz novinarskih kolumni. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, među kojima je i Madan Puraskar, najprestižnija nepalska književna nagrada. Njena fascinantna životna priča donela joj je nadimak Nepalska Helen Keler.

ŽIVOT, BILO DA JE TRN ILI CVET

[neki prevedeni fragmenti]

O LJUDIMA I DRUGIM INSEKTIMA:

Čak i insekti uživaju slobodu življenja
Rizikuju živote leteći nebom
Čim tanušna krila izrastu na njihovim telima.
Zar biti čovek znači proživeti život u strahu i opasnosti
Gušiti se unutar kaveza?

* * *
Ali živela sam. Živela sam kao zver, bez ikakve razlike. Razlika je bila jedino u tome što sam jela pirinač, a to zver teško može da dobije. Pitam se da li je iko naišao na život koji je u potpunosti bez boje i bez isustva bola. Živela sam sa nevidljivim emocijama. Pesnik bi napisao predivnu pesmu inspirisan takvim životom, ili bi se nekome ko je naročito emotivan dopala priča o nečijem tragičnom životu. Ali život koji sam živela bio je bolan i nepodnošljiv.

O IZOLACIJI:

Htela sam da pomerim ruke, ali uzalud. Nisam mogla da mrdnem čak ni malim prstom. Pokušala sam da govorim i usne bi zadrhtale, ali nijedna reč nije izlazila. Pokušala sam da hodam, ali teško sam mogla i da puzim. Dosegnuti nekoliko metara ispred sebe predstavljalo je nešto sasvim novo. Nisam videla svet izvan dvorišta naše kuće… Kada bih ugledala krave i koze kako muču i bleje, pronalazila sam svoj život u njima… Nisam mogla da kažem da sam gladna ili žedna. Nisam imala sredstvo komunikacije… Suze su se slivale same od sebe.

O LEPOTI (TELA):

Moje shvatanje lepote u potpunosti se razlikovalo od shvatanja lepote u mojoj sredini. Društvo gleda po površini i naziva nekoga lepim ili ružnim posmatrajući samo izgled…. Da li je lepa samo zato što izgleda lepo, iako se ponaša iskvareno? Rođena sam u slabom telu, možda i bez duše – mislili su – a možda nisam imala nikakvih htenja ni osećanja. Mogli su da me vide kao veoma ružnu, jer – znam to – u ovom društvu gledaju žensko telo, njenu kožu, meso i kosti, boju, oblik i veličinu… Da li su samo oni koji izgledaju lepo ljudska bića, a drugi to nisu? Šta ćemo sa engleskim pesnikom lordom Bajronom, koji je takođe imao invaliditet? Zar on nije bio lep, lepog uma? Volela bih da pitam – nisam li i ja lepa?

O TELESNIM SRAMOTAMA:

Nisam znala za osećanje stida sve do svoje jedanaeste. Nosila sam jednu te istu odeću sve dok se ne bi iscepala, jer sam puzala tamo-vamo. Nisam se obazirala čak ni na to da li mi odeća prekriva “sramne “ delove, jer ja i nisam „pravo“ dete. Onda ni ne moram da pokrivam telo kao drugi, niti treba da osećam stid. Volela sam da se igram gola, da ne moram da brinem o tome da li će mi se odeća pocepati.

* * *

Šta su im moje genitalije učinile? Zašto stalno napadaju moju vagnu? Kakvo je to zadovoljstvo koje im pričinjava nagađanje o mojoj seksualnosti? Izgubila sam stid zato što ne mogu sama da pokrijem stid(nicu). Potreban mi je neko ko će sve da sređuje… Dok sam odrastala, postala sam toga svesna. I nisam dozvoljavala da drugi uživaju bacajući kamenčiće na moje intimne delove.

O POSTAJANJU ŽENOM:

Imala sam sve što žena inače ima: grudi, zadnjicu, vaginu – sve se razvijalo. Paralelno je i moj život postajao obojen. Biti žena znači imati menstruaciju, što se smatra nečistim u našoj kulturi. Razvila sam se kao kruška i guava u punom cvetu, kao cvetovi rododendrona i nevena. Obrazi su mi poprimili boju mladosti. Reproduktivni organi sazreli. I imala sam menstruaciju… Kada sam prvi put dobila, majka me je zatvorila u sobu sprečavajući da vidim brata – rekla mi je da ne smem da ga vidim, dodirnem, niti zarazim. Nije mi dala da spavam gde sam inače spavala. Plakala sam mnogo… i nisam znala otkud sad sva ta krv…

Priredila i prevela Marijana Čanak

IZVORI:

Redakcija

Izdavač: …IZ KRUGA – VOJVODINA, organizacija za podršku ženama sa invaliditetom. Medij je upisan u registar javnih glasila pod brojem IN000088 4. novembra 2010. godine.