Predstavljamo umetnika Borisa Hrnjaka, apstraktnog slikara iz Novog Žednika, povodom Svetskog dana posvećenog osobama sa Daunovim sindromom, koji se obeležava 21. marta. Datum 21. mart simbolično je odabran, jer upućuje na dodatni, treći hromozom na dvadeset prvom hromozomskom paru. Broj hromozoma svakako nije merna jedinica životnih vrednosti… U Borisovoj priči, dodatni hromozom dobio je značenje jedne dodatne mogućnosti…
Specifičan zahtev kojim bi Pikaso iskušavao mladog slikara bio je da se nacrta savršen krug. Neodoljiv izazov velikog majstora – kome je nemoguće doskočiti.
Slobodan pokret ruke opire se geometrijskim zadacima, tako da baš svi završavamo kružnicu u sebi svojstvenom izobličenju.
Upravo ta distorzija, to odstupanje od savršenstva, svaki iscrtani krug čini jedinstvenim, pa najprostiji i naizgled naivni krug biva odraz stila. Zagledati se kroz krug koji je tako nespretno ispao iz nečije ruke, omogućuje sticanje uvida o ličnosti, razotkriva portret umetnika.
Bez ičijeg naloga, u ranom detinjstvu, Boris Hrnjak je počeo da iscrtava svoje prve krugove. Minijaturne, koncentrične kao meta ili spiralne kao puževa kućica…? Višeznačne, jer sve na svetu nosi pečat kruga…: od celovitosti univerzuma, do ništavnog zrna prašine; od planete do zanemarljive tačke (na vrhu njenog nosa koji je već pomalo alergičan na ljude).
– Pa, ako Boris uživa u crtanju, zacelo mu treba omogućiti da to radi više. Razumno je pratiti zadovoljstvo – mislila je njegova majka.
I bila je u pravu. Tako se podstiče zdrav razvoj umetnika. Nepretenciozno i nenametljivo.
– Kupovala sam mu bojice svake vrste: voštane, vodene, tempere… Negde sam pročitala da se mešanjem tempere i žumanca dobija efekat uljane boje. Eksperimentisali smo.
U detinjstvu smo svi pomalo stvaraoci; ne zaziremo od nesavršenstva unutar sopstvenog razobličenog, oglednog kruga. A posle? Kako održati umetnika posle dvadeset prve? Unutar sistema usavršenog da nam osporava radoznalost i stvaranje…
Boris ima 37. Šta je doprinelo da se očuva i osnaži to umetničko jezgro unutar njega?
– Izložbe! – spreman i jasan odgovor, bez imalo okolišanja i mistifikacije. – Niz njegovih izložbi motiviše ga kao umetnika – tvrdi Borisova majka, Ruža Hrnjak.
Prva Borisova uramljena slika prikazuje… spiralni lavirint? hodnik u komplementarnim bojama? višeslojna vrata unutar ružičastog vakuuma? recikliran i zipovan komad duge? prolaz ka nekom toplijem svetu.
Tako je sve počelo. U vešto obojenim slojevima neke tobožnje slučajnosti. Uramljena stranica Borisovog bloka (ruske proizvodnje) za (profesionalno) slikanje, rasterećenost od bilo kakvih očekivanja, povoljan odziv (ili poziv) najuticajnije od Borisovih nastavnica, Danijele Andrašić:
– Hej, pa zašto to ne bismo izložili…? Baš sada Gerontološki centar organizuje izložbu, donesi jednu Borisovu sliku…
– Stvarno, zašto ne bih?
Ruža se obrela na pravom mestu u pravo vreme; odakle su je ljudi, jednostavno, pratili. Od prvog rama do jedanaeste (samostalne, prodajne i sada već prepoznatljive) izložbe, prvobitni Borisov krug produbljivao je smislove i značenja.
– Bio je tako ponosan i važan… I ja sam. Znaš, kad se toliko ljudi okupi oko nečega što je napravio tvoj sin… to je moćno, osnažujuće iskustvo. S njim sam doživela toliko toga što se teško da opisati…
Boris je nežan i osećajan; blagonaklon, dobronameran i srdačan; iskazuje ljubav na svakom koraku… Topao koliko i boje na njegovim platnima: toliko narandžastih sunaca, nekoliko mesečevih kćeri pod žutim senkama, pregršt svetova u ružičastoj magmi…
Teško je objasniti stvaralački poriv… Priča se da je to potreba jača od razuma. Da svaki umetnik neprestano (samo) usavršava jedan (varijabilni) autoportret. Pronalazi se u platnu kao u prebojenom ogledalu; onda četkicom skida slojeve, glačajući sopstveni odraz.
– Borisove slike su odraz njegove ličnosti, unutrašnjih svetova i raspoloženja. Imaju smirujuće dejstvo… Dok stojim pred nekom od njegovih slika, izranjaju emocije koje i mene samu iznenađuju…
Tako percepcija zaokružuje čin stvaranja. A Ruža i Boris neretko podele kreativni proces. Kako to izgeda…?
Pripreme mogu trajati nedeljama. Njih dvoje zajedno zatežu platna i nabavljaju boje. Isključivo akrilne, jer se brzo suše. Kod uljanih je sušenje mukotrpno – Boris ne voli da čeka na sopstvenu sliku, ne može samo da posmatra kako se slika završava mimo njega, niti podnosi miris uljane boje i razređivača. Ponekad prođu nedelje da se ama baš ništa (vidljivo) ne desi… A onda krene prava euforija stvaranja.
Boris je individualista. I to potvrđuje na neobične načine. Recimo, voli da posakriva lopate u dvorištu – tako je siguran da mu se niko neće mešati u posao koji obavlja u štali. Nezavisnost, samostalnost i sve te dodatne vrednosti dostojanstvenog života koji ničim nije zagarantovan… Kako izgleda Borisov prosečan dan?
Buđenje u pet. Jutarnja kafa. Dan mu je poprilično ispunjen radom u seoskom gazdinstvu.
Da li su ti motivi prisutni na njegovim slikama?
– Nikada! To je kao dvostruki život koji vodi. Fizički posao unutar gazdinstva odvija se potpuno odvojeno i uopšte ne zalazi u kreativni rad slikara. Pitam ga: – Hoćeš da slikaš? – Ne, ne, ne… Kad bude padalo veče, onda ću da slikam. To je po nekom njegovom pravilu uvek tako. Ako slika,to je u večernjim satima. Uvek uz muziku. Jako dobro razume muziku.
Možda se ta muzika iz pozadine meša sa njegovim bojama i pretače u sliku koju stvara? Zvuk preveden u vizualnu formu. Zašto da ne, sinestezija je odlika majstora.
Iako je boja noći (plodnog vremena) i boja zemlje (na kojoj radi), crna je sastojak koji Boris ne voli ni da vidi. Dobra je za potpis… i još po nešto.
Iz izložbe u izložbu, drugi umetnici i kritičari ističu koliko je Boris napredova kao slikar. To me raduje… Mada ponekad čujem kako ljudi u prolazu prokomentarišu: Aha, izložba dečjih radova… ili: Ovo je neko dete slikalo…
Nije to neko dete… nego dete koje je preživelo odrastanje kako bi sačuvalo i održalo umetnika. To se retko dešava. Izvan dobrog odnosa sa svojim unutrašnjim detetom, umetnik teško opstaje. – Svako dete je umetnik, problem je ostati umetnik kada porastete – tako je govorio Pikaso (isti onaj koji vas začikava crtanjem kruga).
U okviru samo jedne Borisove izložbe, razaznaju se dela od realizma do kubizma. Tako pozamašan deo istorije umetnosti reflektuje se u samo jednom segmentu Borisovog stvaralačkog opusa. U odnosu na priličan raspon epoha kojima je protutnjao u veštom zamahu četkice – šta znači taj (davno nagovešteni) spori napredak…? I u čemu?
Borisove slike su most, čudesna mesta na kojima se rastapa granica između sebe i drugog. Njegove izložbe nalikuju dvorani ogledala u kojoj se možete sresti i (bez suvišnih reči) porazgovarati sa svojim unutrašnjim detetom. Ako imate hrabrosti… Jer Borisovo stvaralaštvo ima moć da izazove splet emocija za koje niste ni bili svesni da ih imate.
– Podstiče promenu mišljenja. Postavlja razliku na vidljivo mesto i ukazuje na njenu vrednost. Šta zapravo hoću da kažem…? Da kroz slikarstvo Boris demonstrira kako Daunov sindrom ne svodi osobu na puke i ogoljene egzistencijalne potrebe. Pokazuje nam kako se celovitost ostvaruje u nesavršenstvu. Uči nas da to poštujemo.
