Punim imenom Ričard Rik Džon Siril Alen, daleko poznatiji po nadimku Gromovnik.
Lepard menja kožu – bio je naslov oglasa u lokalnim novinama. Neki mlad bend pod nazivom Def Lepard tražio je novog bubnjara. Pošto Rik Alen ima samo 14 godina, njegova mama odgovorila je na oglas. Dok su drugi članovi Leparda napuštali poslove, Alen se ispisao iz škole. Petnaesti rođendan proslavio je kao punopravni član benda, a šesnaesti je dočekao na sceni kao podrška grupe AC/DC. Usledio je prvi album Leparda, zatim turneja i svirke u nizu…
Uzlazni ritam, sve do poslednjeg dana 1984. Godina se okončala u automobilskoj nezgodi. Alen je izgubio kontrolu nad vozilom, udario u zid, izleteo iz automobila…i – leva ruka mu je otkinuta. Lekari su učinili sve što su mogli da bubnjara vrate u prvobitno stanje, ali mu je zbog novonastale infekcije ruka (ponovo) amputirana.
Mislio je da više nikada neće prići bubnjevima, ali za ostale članove Def Leparda nije bilo pitanje da li će Alen nastaviti da svira ili ne; jedino pitanje koje se postavljalo bilo je: kako će to da uradi? Obožavaoci benda takođe su mu pružili nezamislivu podršku: dopisnice, pisma i simbolični pokloni pristizali su od svuda. Svi ti izlivi podrške, ljubavi i brige jednostavno su prebrisali opciju odustajanja. Okupljena je grupa inženjera sa kojom je Alen počeo da konstruiše odgovarajući set bubnjeva. Kombinovao je sviranje jednom rukom i pedalu za doboš, a onda mu je Džef Rič (bubnjar grupe Status Kvo) pomogao da osmisli elektronski set bubnjeva za sviranje jednom rukom.
Godinu dana i sedam i po meseci posle nezgode, Rik Alen je ponovo na muzičkoj sceni. Ritam njegovih bubnjeva stvarao je sve bolji i bolji zvuk… mada je eho preživljene traume bio još uvek prisutan.
– Trebalo je da prođe nekoliko godina da prestanem da bežim od unutrašnjih povreda, da se suočim sa njima i da najzad nadvladam tog ‘zmaja od traume’.
Počeo je da istražuje sve vrste (tradicionalnih) udaraljki i šejkera, afrički (djembe) bubanj, irski (bodhran) bubanj… – To me je vodilo sve dublje kroz (drevnu) unutrašnjost mog bića i pomagalo mi je da se iscelim. Boravak na mestu sabranosti i samoisceljenja ne samo da me je osnažio kao ličnost, nego je i neizmerno uticao na moj način sviranja. […] Ne bih menjao to što sam iskusio gubitkom ruke. Ljudski duh je toliko jak.
Iz Alenove inspirativne priče iznikla je Rejven Dram fondacija posvećena edukaciji i osnaživanju ljudi u životnim krizama. Fondaciju vode Alen i njegova supruga Loren, a ceo program izgrađen je oko ritma bubnjeva – kao načina komunikacije i isceljenja.
– Svirati bubnjeve ne znači samo ovladati instrumentom, to je ujedno i umetnost sabranosti. Svaki put kad sviram, učim kako da boravim unutar svog tela i sa svojim umom na potpuno nov način. To je neprekidna vežba povezivanja sa sopstvenim moćima i skromnošću, dok se istovremeno povezujem sa ogromnom energijom žive publike. To me je naučilo kako da budem bolji čovek i bolji muzičar.
Zaštitni znak Alenove kampanje (i svih jednorukih bubnjara) je StikRik – Alenov uprošćeni autoportret neodvojiv od slogana: Život je sjajan! Budi rok zvezda!
– Kad god iz srca podelim svoje životno iskustvo, pomažem drugima da se iscele. Čudna stvar je da, kad se otvorim i pomognem nekome, istovremeno i sam primam taj isceljujući efekat.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Više o Riku Alenu: http://rickallen.com/musician/
