Prvi ponedeljak u maju posvećen je podizanju svesti o mizofoniji – stanju smanjene tolerantnosti prema određenoj vrsti zvuka. Iritira vas nečije žvakanje… u toj meri da poželite da trknete do kraja sveta gde ćete zauvek obedovati sami? Ne podnosite kada neko noktima zagrebe po džinsu – zapravo, iščupali biste mu ruku, iako je taj neko samo prijateljski hteo da vas počeška. Kada neko otvori usta da bi onim glasnim nesnošljivim uzvikom obznanio da se upravo nagutao vode… spržili biste ga jednom novom žeđu, da vam je iole onih gromovničkih sposobnosti! Ili kada čujete da neka devojčica zeva kao odrastao slon… Ma, daj, sad preteruješ – gde to može da se čuje? Gde god ima devojčica koje prepodne idu u školu, broj osoba sa mizofonijom je u porastu! (Dobro, preterujem….)
UTICAJI MIZOFONIJE
(veliki raspon tako malog zvuka)
Doslovno: miso = mržnja; phonia = zvuk. Mizofonija je (pre)osetljivost na određeni, specifičan i problematičan zvuk (koji neko drugi neće ni primetiti). Za osobu sa mizofonijom, nijedna vrsta zvuka niti buke nije u potpunosti bezazlena, a zvuk-okidač izaziva nekontrolisanu negativnu emociju i iracionalnu reakciju. Svaka osoba ima sosptveni set okidača i simptoma, a zvukovi se vremenom dodaju ili povlače iz lične audio-zbirke. Negativan emocionalni odgovor manifestuje se u rasponu od nelagodnosti, preko oštre uznemirenosti, do mahnitog besa i panike. Neretko se javlja i iskonska reakcija bori se ili beži, uzrujanost, odbrambeni mehanizmi ili napadački stav, udaljavanje od izvora zvuka ili naleti gneva. Da bismo približno razumeli uticaj mizofonije, dovoljno je da se setimo uobičajene reakcije kada neko zagrebe noktom po tabli, kada zaškripi kreda (ili se mali slon razglasi kao veliki). 
Većina ljudi reći će da ne voli taj zvuk. Ali to samo bledo ilustruje mizofoniju koja izaziva nesagledive emocionalne reakcije na zvučnoj podlozi. Koliko god da vam neki zvuk ne prija ili ga jednostavno ne volite, to obično nije dovoljno da nasrnete na onoga ko ga emituje ili da se suočite sa nekontrolisanom potrebom za begom.
Izvor nesnošljivih zvukova najčešće su upravo oni koju žive i(li) rade, obeduju i bivaju intimni sa osobom sa mizofonijom (jer prema najbližima smo najsuroviji). Takvo stanje znatno opterećuje intimne odnose ili ih barem čini stresnim. Želja da se osoba sa mizofonijom zaštiti od zvukova-okidača može postati faktor koji ograničava (prostorno i emotivno) ili čak vodi u izolaciju. Radno okruženje često je problematično, ako osoba sa mizofonijom nema nimalo uticaja na njegovo (pre)oblikovanje. Saradnik koji (glasno) žvaće ili (ne-daj-bože) mljacka hranu može (hteo-ne hteo) da prouzrokuje panični napad. Zvučno okruženje je u ovom slučaju faktor koji i najpoželjniji posao može učiniti nepodnošljiivm.
Ljudi sa mizofonijom neretko deluju ćudljivo ili povučeno i nije im uvek lagodno da obelodane sopstvene simptome i okidače. Ako to učine, postoji nekoliko mogućih ishoda: nailaze na više podrške ili obzirnosti… ili se suočavaju sa još više problema. Često im se upućuju (nesvrhovite) fraze poput: Prevaziđi to! Prestani da budeš tako težak! Odrasti! Mizofonija je sindrom (preosetljivosti na zvuk); stanje koje se može ublažiti i donekle kontrolisati, ali je to i dalje trajno neurološko stanje. Iako nema jednoglasnog odgovora na pitanje šta konkretno prouzrokuje mizofoniju, postoje neke naučno zasnovane pretpostavke.
JEDNO MOGUĆE OBJAŠNJENJE
(alergija na zvuk?)
Po nekim mišljenjima mizofonija je naučena, uslovljena reakcija – nastala kada je određeni zvuk asocijativnim putem vezan za izvor opasnosti; impulsivna reakcija očekivana je u tom slučaju. Svaka impulsivna reakcija zapravo je rezultat načina na koji mozak procesuira zvuk. Zvučni talas pokreće koščice srednjeg uha čija se vibracija potom transformiše u električne signale. Signali slušnim živcem putuju do mozga i stižu u talamus. Talamus funkcioniše kao svojevrsna razvodna tabla senzornih informacija. Odatle signal prati dve različite putanje koje vode do amigdalale – to je bademasti deo smešten duboko u mozgu koji ima udela u obradi informacija kao što su strah i zadovoljstvo. Jedna putanja vodi direktno iz talamusa do amigdale i omogućuje trenutnu nesvesnu reakciju; ovo se dešava kada čujemo jak zvuk i automatski odskočimo. Druga putanja je duža i vodi preko medijalnog prefrontalnog korteksa – evolutivno naprednijeg dela mozga koji (za razliku od instinktivnog delovanja) dozvoljava promišljanje i interpretiranje situacije. Prvobitni signal se račva i istovremeno ide duž obe putanje, a kod osoba sa mizofonijom, ova druga, duža, zaobilazna i prefinjenija putanja – izostaje iz celog procesa. (Moguće je da mizofonija ima neke veze sa oštećenjem u medijalnom prefrontalnom korteksu.)
UPRAVLJANJE MIZOFONIJOM
(jedi tiho ili umri!)
Tokom zajedničkih (porodičnih) obroka, na primer, ljudi sa mizofonijom nose čepove ili slušalice u ušima. Audiolozi i neurolozi preporučuju kognitivno bihevioralnu terapiju u kombinaciji sa slušnim uređajima koji emituju belu buku – za brisanje, maskiranje ili umanjivanje dejstva zvukova-okidača. (Bela buka je spektar različitih zvukova određene frekvencije i ponavljanja, kao što su: šuštanje sa radija na frekvenciji koja nije zauzeta; ventilator; žubor vodopada… sve što podseća na zvuk koji smo slušali u majčinom stomaku. Generalno se koristi u terapijske svrhe, ima umirujuće dejstvo, oslobađa od stresa, reguliše poremećaje spavanja… Buka za daunlod.
NEKI PRIMERI UOBIČAJENIH OKIDAČA:
(zaokružite i dopišite svoje)
- zvukovi koji se proizvode ustima i(li) tokom obedovanja:
žvakanje, mljackanje, krckanje (tvrde hrane), gutanje, grickanje, zveckanje escajga, sisanje, pričanje sa hranom u ustima, podrigivanje, pročišćavanje grla, zvuk nakon ispijanja znatne količine tečnosti, zvuk ljubljenja (cmakanje);
- zvukovi proizvedeni nazalno i(li) disanjem:
glasno ili teško disanje, njuškanje, frktanje, šmrcanje, hrkanje, groktanje, kijanje, štucanje, zevanje, zviždanje, šištanje;
- (raz)govorni zvuci:
zujanje, prigušeno pričanje, preterano ponavljanje reči, upotreba govornih poštapalica ili previše pauza, prigušeno pričanje, šaputanje, pevušenje;
- zvuci sredine:
razno: zvuk tastature ili miša, daljinskog upravljača, zvuk olovke i pisanja, šuškanja ili kidanja papira, otkucavanje sata, zvonjava telefona;
metal: zveketanje posuđa, grebanje viljuškom po zubima, zveckanje sitniša u džepovima;
plastika: zvuk lopte koja odskače, zvuk spljoštene plastične flaše, šuškanje plastične kese, otvaranje plastične ambalaže;
tehnička oprema: zvuk kosačice, frižidera, motorne testere, klima uređaja, zvuk televizora iz susedne prostorije;
- zvuk koji proizvode životinje: lajanje, kreketanje, psi koji se češu, jedu, ližu, ujedaju;
deca: beba koja plače, brbljanje i tepanje, odrasli koji tepaju, deca koja viču i vrište;
- pokreti tela:
zvuk stopala koja se vuku ili tapkaju po podu, pucketanje prstima, krckanje u zglobovima, zvuk štikle, grickanje noktiju;
- vizualni okidači (sa ili bez zvuka):
vrpoljenje, uvrtanje kose, pokreti koji se ponavljaju, pokreti vilice pri žvakanju.
Tekst pripremila Marijana Čanak
IZVORI:
http://www.misophonia.com/symptoms-triggers/
