Predstava na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, po dramskom tekstu irskog pisca Martina Mekdona. Naslov originala: The Cripple of Inishmaan (Martin McDonagh). Žanr: prava (mračna) komedija. Radnja je smeštena na Aranska ostrva, unutar zajednice Inišman (središnjeg ostrva) na zapadnoj obali Irske. Godina: 1934.
Stanovnici ostrva sa uzbuđenjem iščekuju holivudsku filmsku ekipu koja je najavila svoj dolazak na Inišmor (najveće ostrvo u okruženju). Ekipa režisera Roberta Flaertija snima dokumentarac o (primitivnom) životu Čoveka iz Arana (koji već odavno (ne) peca sa litica, lovi ajkule, obrađuje zemlju između opustošenih stena).
Bili Klaven, zvani Sakati, željan da pobegne od ogovaranja, siromaštva i dosade Inišmana, da učini svoj život kraćim barem za jedan dan ruganja – bori se za svoje mesto na filmu… i na sveopšte iznenađenje, to siroče i izgnanik, dobija svoju šansu… ili su bar neki u to poverovali. (Što nije bilo teško, jer Holivud je krcat lepim devojkama, s njima ne znaju šta će… tamo su potrebni momci sa cerebralnom paralizom, jer takvih nema).
LICA
- Bili Klaven – čudan momak koji šepa preko aranskih stena, bulji u krave, uvek vucara i čita nekakvu knjižurdu (jer stvarno nas ima svakakvih!)
- Kejt Ozborn – Bilijeva tetka, poznata po tome što razgovara s kamenjem u trenucima stresa (jako se brine kad Bili kasni)
- Ajlin Ozborn – Bilijeva druga tetka, poznata po tome što sakriva (američke) slatkiše i proždire ih u stresnim situacijama (kad Bili kasni ili nešto duže bulji u krave nego obično)
- Džonipatinmajk – radio milevaC koji ume da naplati svaki svoj trač (u najgorim danima, tri vesti za konzervu graška), govori o sebi u trećem licu i (izdaleka) poštuje pravilo jebeš sve ostalo i radi šta te je volja
- Helen MekKormik – poznatija kao Trapava, muškarača okrutne spoljašnjosti, često naoružana jajima (po potrebi i iznajmljenom sekirom), objekat svešteničke (i Bilijeve) čežnje
- Bartli MekKormik – Helenin brat, opsednut durbinima i slatkišima, važi za priglupog, ali je dobrog srca (jer ne boli kad ga imaš, osim ako ti sestra nije osiona seoska harambašica, rečju – kučka)
- Babibobi Benet – smrknuti čamdžija (i tabadžija) čija je žena Ani umrla od tuberkuloze (nedostaje mu, uprkos poraznoj činjenici da sirota Ani nikada nije umela da napravi dobre valjuške)
- Doktor MekŠeri – seoski lekar (da, samo toliko)
- Mama Džonijapatinmajka – devedesetogodišnja gospođa odana alkoholu otkako joj je ajkula pregrizla muža Donalda (a ima tome već šezdeset i pet godina)
- Ćerka Džimija Finegara – heroina u odsustvu, njena reputacija drolje povremeno odzvanja predstavom kao kakav eho, razbijen o (isto tako nevidljiva) manastirska vrata negde u završnom činu
O ČEMU SE TU ZAPRAVO RADI?
Baš kao i svaka (druga) priča, i ova može da se svede na potragu za poreklom (tačkom uporišta) i ljubavlju (ispod okrutnosti); na traganje za samim sobom; Čovekom – zatočenikom (nasleđenog / usvojenog / sopstvenog) mentalnog sklopa. Jer zamke sopstvenog uma uspešno izbegavamo koliko i puž svoju kućicu. (Kakva zavidna distanca!) Od sebe ne možeš pobeći, pa makar ti se i posrećilo da odeš sa Inišmana u Ameriku.
Bilija Klavena progoni neznanje o samom sebi. Živi sa dve čudne neke tetke (mnogima je i jedna previše). Kejt i Ajlin zapravo mu i nisu tetke, one su ga samo usvojile i odgajale otkako su mu se roditelji utopili (a ima tome već … dve decenije). Pored dve žive (samoproklamovane) tetke, Bili ipak važi za siroče. Koliko god se njegovo rodno ostrvce hranilo tračevima, složno ćuti jednu istinu – o noći u kojoj je Bili ostao bez (oba) roditelja. Šta im se desilo?
Pokušali su da odu u Ameriku; čamcem po olujnom vremenu. (Mada Irska, očito, i nije tako loše mesto, kad i ajkule hoće da žive tu.) Zašto nisu poveli Bilija? – Jer su hteli da odu što dalje od mene ovakvog – misli on – ili da umru. – Je l’ bi ti voleo sebe da to nisi ti? Je l’ istina da sam ispao ovakav zato što je tata tukao mamu? Seoski lekar (koji bi trebalo da se razume u uzroke), objasniće mu neke praznoverice, a opet…: – Istina je da je tvoj otac bio pijani siledžija. A majka dobrodušna, ali je ubijala zadahom; i svinja bi se od nje takve uplašila! (Od takvih roditelja, Bili, dobar si i ispao! Kako ne biti – u najmanju ruku – krivonog pored majke rugobe?) U drugoj verziji – radio milevaC bi to morao znati – Bilijevi roditelji uplatili su životno osiguranje i rešili da se utope istoga dana… jer to je bio jedini način da nabave novac (celih sto funti – tolika je cena života; za dvoje) neophodan za lečenje njihovog novorođenčeta Bilija. Žrtva. (Pro)data za ljubav. Bilija raduje takav odgovor – kakvo ozarenje! – ono kad prihvatiš da su te roditelji (ipak) voleli (uprkos kletvama koje živiš). Ali to je kratkoročna radost zasnovana na lažima. Istina je uvek manje teška od straha kakva bi ona mogla da bude…! Šta je, dakle, istina o Biliju? Da su roditelji hteli njega da utope, ali ih je prevario (prevrnuo) džak pun kamenja. Pošto nisu znali šta (drugo da) rade (sa sakatim detetom), treba im praštati. Bilija je spasao čovek – jedini od svih ostrvljana aranskih – čije prisustvo Bili ne može da podnese (jer neko je nekada spoznao: Čuvaj se čoveka kome ne možeš da uzvratiš uslugu… ili nešto tome slično).
Kako preživeti to prvo odbacivanje? Izopštenost (iz mraka uterusa, pa nadalje). Neželjen, neprihvatljiv, nevoljen; toliko da bi ga i rođena majka ubila (ako je iz milosrđa, da li to išta olakšava?) Ko onda može da ga voli? Niko kao majka, pa ni obe tetke zajedno! Ma, i najveća seoska drolja pre bi poljubila ćelavog magarca nego Bilija! Dobro, možda bi ga volela neka slepa… ružna i glupa. Ali Biliju se ne sviđaju glupe devojke. Njemu se, naprosto, ne može ugoditi!
Otišao je iz tog mračnog mesta punog čamotinje… da bi se (kako i dolikuje svim velikim pričama od Šeherezade do Alhemičara) vratio u istu početnu tačku, sa novim uvidom:
Ovde ima na stotine sakatih kao što sam ja… samo što se to ne vidi!
I baš se pitao da li mu išta nedostaje sa Inišmana i šta bi to bilo…: Pejzaž? Kamen do kamena. Poneka krava. Ništa za prikazati. Hrana? Grašak; pite; ponovo grašak; pite; još graška. Ne, nije hrana. Ljudi? Koji ljudi? Pomalo tetke. Momci koji mu se podsmevaju, podrugljivo oponašaju njegov način hoda i govora, smišljaju mu imena (o, sakata zvezdo)… Ili devojčice koje se rasplaču samo zato što im se obratio. Uopšte ne. Nego? Samo jedna, kraljica okrutnosti, Helen. Toliko mu je nedostajala, da se vratio po poljubac (ili završni udarac), nakon čega može na miru i da umre.
Ona je pristala da šetaju / šepaju zajedno, ali samo po mraku i u strogoj tajnosti… (jer neko drugi je nekad spoznao kako se siromaštvo i kašalj ne mogu sakriti… ni ljubav, na stabilnom trećem mestu. Najzdraviji od svih poremećaja.)
Martin Mekdona, višestruko nagrađivan autor, dramski pisac i filmski reditelj. Rođen u Londonu, poseduje Britansko i Irsko državljanstvo. Jedan je od najznačajnijih živih irskih pisaca. Napisao je drame: Lepotica Linejna (1996); Usamljeni zapad (1997); Poručnik sa Inišmora (2001) i druge. Predstava The Cripple of Inishmaan premijerno je izvedena decembra 1996. u Kraljevskom nacionalnom teatru (Royal National Theatre) u Londonu. Mekdona je svojim dramskim delima poželeo…: da jednoga dana budu prepoznata kao prave irske priče. Ne mislim da u ovom trenutku to jesu. Potrajaće dok se ne oslobodim svog londonskog prtljaga.
