Saglasje sa sopstvenim telom generalni je izazov za žensku psihu, a za žene sa motornim invaliditetom – dvostruki izazov. Kad god nije ograničeno umom, telo je sposobno za zadovoljstvo. Pitanje je – kako se rasteretiti taloga uverenja o nepodobnosti sopstvenog tela? Opšta je tendencija da se osobe sa invaliditetom podvrgavaju kontinuiranoj deseksualizaciji – od osporavanja seksualnih saznanja, do zanemarivanja seksualnih aspekata tela unutar rigidnih medicinskih ustanova. Seksualno eksplicitni sadržaji nisu orijentisani ka ženama – u tokovima erotske umetnosti i pornografije, žene su pre zastupljene kao objekti eksploatacije nego kao kreatorke i konzumatorke.

Predstave tela i seksualnog ponašanja odgovaraju patrijarhalnoj i seks-negativnoj potražnji. Tela sa invaliditetom mahom su odsutna iz seksualnih sadržaja ili, pak, bivaju predmet fetišizacije. Činjenica je da nas ne eksploatiše sama seksualnost, nego poricanje i strah od njenog (varijabilnog) ispoljavanja. Za razliku od antipornografskog feminizma, seks-pozitivni talas erotiku i pornografiju ne beleži na crnoj listi za ukidanje. Umesto toga, zalaže se za aktivno promišljanje i inoviranje seksualnih sadržaja na način koji neće biti eksploativan nego osnažujući. U tom kontekstu nastaju seksualni materijali orijentisani ka ženama – kao snažnim i samovesnim seksualnim subjektima. Pored seksualno-zabavne i stimulativne funkcije, sadržaji ove vrste kreirani su sa aktivističkom težnjom da menjaju ustaljene seksualne paradigme i podstaknu autentičan seksualni izraz. Žene sa invaliditetom prisutne su u seks-pozitivnim tokovima kao aktivne kreatorke seksualno eksplicitnih sadržaja: filmova, fotografskih serijala, blogova, performansa… Njihova ostvarenja ispoljavaju lepotu invalidnih tela, relativizuju normative, ohrabruju seksualni diverzitet i uzbuđuju. Tela sa invaliditetom prikazana su kao privlačna, aktivna, ponosna i seksualna.

Film Govor tela, Džes Saš (Body Language Jes Sachse)

Kratkometražni film hrabre mlade žene sa invaliditetom koja staje pred oko kamere kao pred ogledalo, suočavajući se po prvi put sa svojim telom, sama sa sobom i naga pred svetom. Film je sačinjen od niza fotografija propraćenih pričom o njihovom nastajanju, a potkovan univerzalnom, naizgled jednostavnom, ali teško savladivom lekcijom – kako da zavolimo sami sebe? O tome šta (ni)je njen film, najbolje govori sama Džes:

Ne radi se samo o invaliditetu. Ne radi se ni samo o meni. Ne radi se o novim rečima kojima ćemo označiti invaliditet ne morajući da imenujemo razliku. Ne radi se o “našem vremenu da zasijamo”. Ne radi se o bogaljima za lek. Ne radi se o edukovanju masa i zapišavanju sažaljenja. Ovo nije umetnost. Ovo nije en voug. Ovo nije izgovor da se skinemo goli.
Mada bi mogao to da bude.  
Ovo sam ja. Ovo je njen bol, njegov glas, moje reči, naše istorije. Ovo je priča. To je.

Unutar samog filma Džes priča svoju priču:
Bila sam uplašena tog dana. Dana kada sam skinula odeću i počela da se fotografišem.
Da biste razumeli, morate da znate da to nikada nisam radila: dopustila nekome da me vidi golu. Nikada nisam dopustila da samu sebe vidim golu, ali trebalo mi je da saznam u šta svi zure. I tog dana sam pogledala. Gledala sam teško i dugo, snimak za snimkom. Sama, izbrazdana ožiljcima, lepa.

Bez lirskih skokova i ikakve pretencioznosti, sasvim spontano, kroz najjednostavnije reči, njena priča poprima univerzalne razmere. Razvijen je motiv u kome se svi koji imamo (kakvo-takvo) iskustvo ljudskog bića, bez sumnje, lako prepoznajemo. U moćnom sadejstvu straha i ljubavi, iskonske potrebe i njenog osporavanja; taj napor čovečanstva da evoluira (da doživi preobražaj u bezuslovnoj ljubavi) obnavljamo svakodnevno u mikrokosmosu svog tela ograničenog umom:

Da li ste uplašeni? Ja sam uplašena svakog dana u kome pokušam da u potpunosti volim sebe.

Da biste razumeli, treba da znate da je to sve. Hoću da budete uplašeni. Hoću da gledate ove fotografije i vidite sebe i hoću da zamislite kako volite sve ovo. Svaki mladež, svaki ožiljak.

(Da, Džes, razumeli smo. I uporno zamišljamo kako volimo, dok između nas i nepomućenog iskustva – samoprihvatanja i ljubavi prema sebi – stoji veliki um ispunjen strahom. No, moć imaginacije ne treba potcenjivati, sve što smo u stanju da zamislimo… prizvano je u realnost.)

 Lori Erikson (Loree Erickson)

Ko je ta žena? Lori Erikson sebe imenuje kao akademsku porno-zvezdu. Ona piše i stvara video zapise sa seksualno eksplicitnim sadržajem, motivisane ličnim iskustvom i aktivističkim idealom da svet učini seksi mestom pristupačnim za sve, naspram prostora sklonog despotizmu. Tvrdi da je iskustvo snimanja porno-filmova jedan od najboljih projekata u kojima je ikada učestvovala. Transformisala je sopstveni bes u aktivističko delovanje: Ne bih snimala pornić da nisam morala većinu svog života da se borim da budem prepoznata kao seksualno biće i da svet nije toliko sjeban. U svom stvaralaštvu ona je u stanju da seksualizuje čak i fizičke barijere, rastapajući ih i menjajući im smisao na duhovit način: Jedina stvar za koju su stepenice dobre je – jebanje. Na taj način Lori pretvara svakodnevne prepreke u prilike (za seks, naravno). U svom najpoznatijem filmu Want Lori uspeva da preformuliše prizore srama u prizore ponosa, istražujući pitanje šta je seksi i razvodnjavajući postojeća estetska merila. Pored aktivističkog cilja da se izbori sa stigmom i strahom kao korenom deseksualizacije osoba sa invaliditetom, Lori potvrđuje da je film kreiran i kao erotski stimulans za gledaoce. Udobnost, lepota i poštovanje preovladavaju kroz seksualno eksplicitne scene.

 Intimni susreti (Intimate Encouters)

Zajednički projekat fotografkinje Belinde Mason i grupe osoba sa invaliditetom čiji je rezultat zbirka fotografija o seksualnim predstavama i seksualnoj moći osoba sa invaliditetom. Nijedno iskustvo nije objektifikovano Belindinim radom, već je rezultat dvosmernog procesa i fotografskog uobličenja živih osećanja, misli i žudnji osoba koje su aktivni kreatori pred objektivom. Projekat istražuje veze između invaliditeta i seksualnosti izazivajući postojeće mitove koji glamurizuju seks. Nastale vizualne poruke ili fotografski eseji inspirisani su realnim i jedinstvenim seksualnim profilima osoba sa invaliditetom. Među učesnicima su paraolimpijci, umetnici, akademci, obični ljudi sa izuzetnim životima, jednoglasni u poruci da nas jedino unutrašnje ja može osloboditi i povesti ka samoostvarenju. A seksualno ja je od vitalnog značaja koliko i vazduh koji dišemo. Pored univerzalne poruke u pozadini, koja oslikava globalno ljudsko iskustvo i izbore, fotografska serija nije upala u zamku homogenizacije invaliditeta, naprotiv – svaka priča je jedinstvena…:

Seksualnost osoba sa invalidetom kroz istoriju je predmet poricanja, naročito u medijskim predstavama u našem društvu. Ovo je sjajna prilika da slavim svoju “invalidnu seksualnost”, zajedno sa svojim partnerom Patoom, u to ime: Zajebite poricanje, ovde smo! (Met Frejzer, multidisciplinarni umetnik, glumac, muzičar, pisac)

Moj san je da vidim sve nas obogaljene, bez obzira na godine, telesnost, seksualne sklonosti ili nacionalnost, kako iskazujemo sopstvenu seksualnost, ponos i sposobnost da volimo i budemo slobodni – to pokazujemo jasno i glasno. (Ket Dankan, frilenser-novinarka koja obično radi na tabu temama: masturbacija, fetiš invaliditeta, ljudi koji žele invaliditet)

Volimo jedno drugo često i strastveno. Dok invaliditet u stvarnosti utiče na to kako obavljamo određene stvari i šta možemo da radimo zajedno, to ne definiše našu vezu. Pretpostavke su uvek problem. Ljudi mogu pomisliti da su mi seksualnost i sposobnost da uživam i učestvujem u seksu oduzete samo zato što imam invaliditet. Zabavno je biti deo edukativnog procesa koji treba da poljulja te pretpostavke. (Samanta Dženkinson, socijalna radnica)

S(a)vršeno nes(a)vršeni (Perfect Imperfect)

Serijal eksplicitnih akt fotografija Rasoa Brakerta koji prkosi stereotipima o telima sa invaliditetom kao aseksualnim, nepoželjnim i nezanimljivim telima bez moći. Čuvajući senzitivnu notu, Brakert daje krajnje otvorene i direktne predstave osoba sa invaliditetom koje poseduju razvijenu seksualnost, samouverenost i individualna estetsko-erotska merila. Fotografije pozivaju na ponovno promišljanje koncepta lepote. Lepota se uvek iznova redefiniše (u oku posmatrača), pojam koji svesno i samostalno možemo da kreiramo kada smo utemeljeni u prihvatanju, voljenju i zahvalnosti za sopstveno telo.

Međutim, fizički invaliditet i lepota dugo nisu opstajali zajedno. Čak ni među samim osobama sa  invaliditetom. Brakert se seća kako su se decenijama užasne slike pojavljivale u medijima: mi (osobe sa invaliditetom), mali, sažaljivi, smešteni negde u ćošak – loše fotografisani. To ga je užasavalo, a ujedno i podsticalo da uradi nešto drugačije od tih bolničkih slika. Zaronio je u tabu temu: kontraverzna tačka preseka golotinje i invaliditeta. Gde je seks, tu je i strah. Baš kao i Džes Saš tokom stvaranja svog filma Govor tela, i Brakert je morao da prevazilazi sopstvena kolebanja i strahove: Kada sam prvi put pitao prijatelje da mi poziraju, plašio sam se ću biti kamenovan do smrti. Spočetka je bio oprezan i nimalo sklon da provocira svojim radovima, ne želeći da povredi ili kompromituje nečija osećanja. Osnažen sopstvenim projektom, sada teži da izazove pozitivan odgovor, kao seksualno otkriće ili eureka momenat kod posmatrača. Fotografijom uspeva da nas uhvati i zaintrigira, tako da osećamo sirovu i senzualnu lepotu, doziranu snagom i samouverenošću.

Sirova lepota (The Raw Beauty)

Inovativan podvig u vizualnoj umetnosti pokrenut u saradnji 10 fotografa i 22 žene sa invaliditetom, sa ciljem da se javnost usmeri ka novoj (re)kreiranoj percepciji i rastapanju stereotipa. Takođe inspiriše  prevazilaženje ličnih prepreka širenjem svesti o ženama koje žive sa fizičkim izazovima. Projekat poziva na prevazilaženja svega što smo mislili da znamo o invaliditetu predstavljajući nam žene koje su moćne, lepe, senzualne, kreativne, ambiciozne, samouverene, rečju – izuzetne. One postavljaju definicije sirove lepote. (Pročitaj viiše u tekstu „Projekat Sirova lepota“ slavi žene sa invaliditetom)

 Tela u različitosti (Bodies of Difference)

Ešli Sevidž na kreativan način dokumentuje i istražuje invaliditet, rod, seksualnost, modifikacije tela i fetišizam. Za njega pojam normalnosti jedva da je mera za stepen različitosti koju savremena kultura često svodi pod devijaciju ili ekstrem. Privlače ga čudn(ovat)i i jedinstveni oblici lepote koji prevazilaze sužene normativne okvire.

Erotični po prirodi: seks i invaliditet (Erotic by Nature: Sex and Disability)

Serijal crno-belih fotografija Dejvida Štajnberga koji dokumentuje seksualne igre osoba sa invaliditetom. Ideja je pokrenuta nedostatkom javnih predstava osoba sa invaliditetom kao seksualnih i ne-fetišizovanih bića. Štajnbergov rad polazi od činjenice da su osobe sa invaliditetom seksualne na bogat, emocionalan, intiman, strastven i razigran način.

Prve fotografije snimljene su 1999. godine, prikazujući parove u dugim vezama, sa fokusom na aspektima intimnosti, ranjivosti, ličnog kontakta, ljubavi, privrženosti, strasti i radosti. Sve je počelo fotografisanjem prijatelja, zatim prijatelja prijatelja, a krug je vremenom prerastao u široku mrežu. Već nakon prikazivanja ranih radova užoj javnosti, Štajnberg je dobio podršku i ohrabrenje da napravi knjigu fotografija koja ilustruje celovitost seksualnosti osoba sa invaliditetom. Štajnberg je razvio pristup zahvaljujući kome ljudi ostaju opušteni i prirodni pred kamerom dok učestvuju u seksualnim radnjama u udobnosti svojih domova. Svestan je koliko je privilegovan što mu je kao posmatraču i fotografu dopušten ulazak u najintimnije delove ličnih svetova. U svojoj viziji Štajnberg teži da zabeleži ono što po pravilu nedostaje komercijalnoj porno-fotografiji, a to je iskren prizor kompleksnog emocionalnog bogatstva – bez koga se ne može ostvariti potpuno zadovoljavajući seks u svoj svojoj dubini.

 Tekst priredila Marijana Čanak

Redakcija

Izdavač: …IZ KRUGA – VOJVODINA, organizacija za podršku ženama sa invaliditetom. Medij je upisan u registar javnih glasila pod brojem IN000088 4. novembra 2010. godine.