Seksualnost se često izjednačava samo sa seksom. U stvari, mnogo je šira i takođe obuhvata rodne identitete i uloge, seksualne orijentacije, erotizma, zadovoljstva i reprodukciju. Seksualnost se doživljava i izražava kroz misli, fantazije, želje, uverenja, stavove, vrednosti, ponašanja, vežbe, uloge i veze. Na nju utiču psihološki, ekonomski, politički, socijalni i biološki faktori. Seksualnost je prirodan i zdrav aspekt života i deo je onoga što jesi.
Ipak, žene s invaliditetom su retko viđene kao seksualna bića. To vodi do raznih mitova i zabluda oko njihove seksualnosti, koji su razotkriveni u ovom tekstu.
Mit: Ženama s invaliditetom seks nije potreban.
Većini ljudi bez invaliditeta, seksualnost i invaliditet su nepovezani tereni – većini, seksualne želje žena s invaliditetom kao da nepostoje. Ipak, realnost je da su žene s invalidtetom seksualna bića sa seksualnim fantazijama, osećanjima i aspiracijama kao i svi ostali. One su u nemogućnosti da u potpunosti izraze svoju seksualnost, ne toliko zbog invaliditeta, već zbog pretpostavke da nisu seksualne. Druge barijere uključuju ograničenja njihove mobilnosti, negativni društveni stavovi i manjak edukativnih, zabavnih, društvenih i zdravstvenih usluga i prava koje drugi ljudi imaju.
(Izvor: „Sexuality and Disability in the Indian Context“ TARSHI http://www.tarshi.net/publications/publications_reports_papers.asp )
Žene s invaliditetom – posebno one sa fizičkim invaliditetom – su često viđene kao nevine i misli poput „nega“ ili „protekcija“ se vezuju za njih, čineći ih tako aseksualnim. Ipak, sva ljudska bića su seksualna, bez obzira da li, kada, kako ili sa kim biramo da izrazimo ili ne izrazimo to.
Mit: Žene sa invaliditetom nisu seksualno privlačne.
Organizacija Sins Invalid, svojim performansima o seksu, lepoti i invaliditetu, postavlja mnoga bitna pitanja: „Ko je seksi? Ko je seksualan? Ko je seksualno poželjan? Da li su ljudi koje društvo obeležava kao „lepe“ zaista više seksi ili seksualni od ljudi obeleženih sa „obični“? Šta je sa starijim ljudima, težim ljudima? Šta je sa ljudima s invaliditetom? Da li su oni potpuno seksualna ljudska bića iako nisu prikazivani u filmovima, na TV-u ili reklamama? Šta se dešava sa svima nama kada otpišemo ogromne delove populacije kao aseksualne ili seksualno nepoželjne?“
Šta privlači nekoga je jednistveno za svaku individuu i izazvano je nepredvidljivim miksom stvari, uključujući ličnost, izgled, tajming, seksualne fantazije, itd. Ipak, pošto smo okruženi lažnim idejama o lepoti, poput modela sa nemoguće vitkim i uspravnim telima, može biti teško da one koje se ne uklapaju u tu kategoriju počnemo smatrati „lepima“. Privlačnost je, iznad svega ostalog, veza između dvoje ljudi i nametnuti standardi lepote ne moraju imati ništa sa tim.
Mit: Žene s invaliditetom imaju „prenaglašenu seksualnu želju“.
Pošto su žene s invaliditetom viđene kao „nevine“ i ne treba da budu seksualne, bilo kakva seksualna želja koju izraze smatra se perverznom ili „prenaglašenom“. To ne znači da one imaju neproporcionalne seksualne želje u odnosu na žene koje nemaju invaliditet, nego da zbog toga što ne treba da izraze ovaj aspekt sebe, kada ga izraze, to je viđeno kao problem.
Ovaj mit je posebno izražen kada su u pitanju devojke ili žene s mentalnim invaliditetom. Pošto ljudi koji žive s mentalnim invaliditetom možda nisu naučeni seksualnim normama – masturbacija je privatna stvar, seksualni delovi tela treba da budu pokriveni među ljudima, itd – oni mogu izraziti svoju seksualnost na društveno neprimerene načine. Ipak, to je pre rezultat manjka informacija nego „prenaglašenim seksualnim“ mislima ili telom.
Videti devojke ili žene s invaliditetom kao nekog ko ima „prenaglašene seksualne želje“ je opasno jer ih izlaže seksualnom zlostavljanju pod izgovorom da one „uživaju“ u tome. Niko ne zaslužuje neželjeni seksualni susret a to uključuje i osobe s invaliditetom.
Mit: Žene s invaliditetom imaju važnijih potreba od seksa.
Skloni smo da vidimo određene potrebe kao osnovnije ili fundamentalnije (jelo, kupanje, spavanje) od drugih (komunikacija sa drugima, seksualne želje, intelektualni razvoj). Ova podela je izraženija u slučaju devojaka ili žena s invaliditetom. Ako ženi treba pomoć da bi ispunila „osnovne“ potrebe, njene „ostale“ potrebe su viđene kao nevažne.
U realnosti, bilo koja osoba doživljava različite potrebe u isto vreme. Na primer, želja za hranom kada si gladna ne mora biti ništa veća od želje za razgovorm sa nekim kada si usamljena. Slično tome, seksualne želje se ne mogu jednostavno posmatrati kao „sekundarne“ naspram više „osnovnih“ potreba, bez obzira da li neko ima ili nema invaliditet.
Mit: Devojkama s invaliditetom nije potrebna edukacija o seksualnosti.
Ovaj mit je grana jednog mnogo šireg mita – da niko ne treba edukaciju u seksualnosti. Seksualna edukacija je često pogrešno shvaćena kao učenje dece kako da imaju sex ili „dozvola za eksperimentisanje“. U realnosti, seksualna edukacija obuhvata mnogo više od mehaničkog seksa. Uzrastu prilagođena seksualna edukacija se bavi time kako se tinejdžeri osećaju u vezi sa svojim telima, ljubavlju, seksu, vezama i zaštitom od zlostavljanja i nasilja.
Neki ljudi, takođe, veruju da se seksualna edukacija protivi indijskoj kulturi [1]. Zapravo, realnost je ovo: dok god ljudska bića imaju seks, seksualna edukacija nam je potrebna bez obzira na to kojoj kulturi pripadamo. Kultura je u svakom slučaju dinamična i razvija se. Prakse koje su prethodno bile deo „indijske kulture“ – kao što su sati i brak dece – sada su viđene ne samo kao štetne kulturološke prakse,, već i kao kriminalni prestupi.
Devojke s invaliditetom su često uskraćene i za to malo seksualne edukacije koju njihovi vršnjaci dobijaju. To je ugrađeno i u druge mitove – da žene s invaliditetom nemaju seksualne želje, da niko neće želeti da ima seks sa njima (tako da neće biti subjekti zlostavljanja) i da svakako ne mogu da imaju „pravi seks“ (pa nema poente pokazivati im kako). U realnosti, seksualna edukacija može osnažiti sve mlade žene sa znanjem i informacijama kako da imaju siguran i zadovoljavajuć seks, da spreče seksualno prenosive bolesti uključujući HIV, zaustave neželjene trudnoće i zaštite sebe od seksualnih partnera koji zlostavljaju.
Mit: Žene s invaliditetom ne mogu da imaju „pravi“ seks.
Mnogi ljudi misle da se seks događa samo kada muškarac stavi svoj penis u vaginu žene. U realnosti, ljudi imaju seks na mnogo različitih načina koja nisu generalno prikazivana u popularnim medijima ili nisu često diskutovana. Ljubljenje, dodirivanje, masturbiranje i oralni seks su sve seksualne aktivnosti, iako nisu uključene u „standardnu“ definiciju seksa.
Mit o „pravom“ ili „ispravnom“ načinu seksa može da navede žene s invaliditetom da veruju da zbog toga što ne mogu da vide, osete ili pomeraju svoje telo na određeni način, seks nije za njih. Ali seks je za svakoga, iako njegovi oblici mogu da variraju. Nema pravila koja određuju šta seks može ili ne može da bude, osim da treba da uključuje pristanak i sigurnost. Seksualni činovi ne moraju da izgledaju, zvuče, mirišu ili osećaju kao bilo šta osim onoga što zadovoljava osobe koje su uključene u njih.
Mit: Seks mora biti spontan.
Seks je često opisivan – preko filmova do knjiga i pornografije – kao dvoje ljudi koji prirodno padaju u zagrljaj jedno drugome sekundama nakon što ostvare kontakt očima. To navodi ljude da misle da bilo kakvo planiranje znači da više nije „prirodno“, pa se ne računa kao seks. Ali u realnosti, seks se često ne dešava na potpuno neplaniran način. Bilo da razvijanje uključuje flertovanje sa nekim u punoj prostoriji, „nameštanje atmosfere“ sa muzikom i svećama, proveravanje da li objekat tvoje želje deli tvoju seksualnu orijentaciju, ili razgovor o tome kako tvoj invaliditet podrazumeva da će ti možda trebati nekoliko dodatnih jastuka ili određeno pozicioniranje, seks je uvek proces komunikacije. Ideja da može da se desi bez razmišljanja, pričanja ili planiranja je diskutabilna. Žene s invaliditetom možda moraju da uključe par dodatnih faktora u razmatranje pre seksualnog susreta sa nekim. Možda treba da razmisli o trenucima dana kada bol ili umor predstavljaju manji problem, postavi nepromočiv prekrivač na krevet u slučaju da ima slabu bešiku, ili da jednostavno osigura da ima privatnost koju želi. Ipak, to ne znači da je seks sa ženama s invaliditetom manje „prirodan“ ili „pravi“ od onih koje nemaju slična razmatranja.
Mit: Žene s invaliditetom ne treba da imaju decu.
Pošto se od žena s invaliditetom ne očekuje da budu seksualne, tako se od njih ne očekuje da se reprodukuju. Izveštaj pod nazivom „Women and Girls with Disabilities: Defining the Issues“ navodi, „ Držati nas kao bezpolne, odbacujući nas kao žene i seksualna bića, pomaže u sprečavanju da se reprodukujemo, što nas drži bezopasne po društvo. A kada smo kategorizovane kao one-koje-ne-odgajaju, onda smo odbačene kao društveno beskorisne“.
Verovanje je da „invaliditet donosi invaliditet“, i da će žena s invaliditetom roditi dete s invaliditetom. Ipak, samo mali procenat invaliditeta je nasledan i oni se ne prenose uvek na sledeću generaciju. U većini slučajeva, žena s invaliditetom i žena bez invaliditeta imaju jednake šanse da rode dete s invaliditetom (ili mnogo više verovatno, bez invaliditeta). Takođe se veruje da žena s invaliditetom neće biti sposobna da se brine o svom detetu. To je samo percepcija. Za više informacija pogledaj ovaj sajt za roditelje s invaliditetom.
1.Kako je CREA feministička organizacija za ljudska prava sa sedištem u Nju Delhiju, Indija, u prevedenim tekstovima će se često susretati podaci koji su vezani isključivo za Indiju.
