Marijana Solarević: Drugi pogled

Posted on by Redakcija

Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.

U nastavku čitate sećanje Marijane Solarević iz Kneževa.

Foto: Pexels

S obzirom na to da sam u školu išla u sklopu bolnice koja je bila u drugom gradu, sjećam se čežnje za porodicom. Bila sam odvojena od porodice u periodu kad su mi najviše trebali.

Dok sam bila djevojčica, današnju sebe zamišljala sam kao ženu koja može sve i sve joj je na dohvat ruke. Sanjala sam da ću biti neko važan i poznat, neko ko će pomjerati granice. A strijepila, to se ne mjenja ni sad kad sam odrasla: imam strah od gubitka dragih ljudi. Boljelo me je nerazumjevanje i površni odnosi sa bratom i mojim vršnjacima. Nisam bila dovoljno shvaćena, zbog svog temperamenta. Ja sam neko ko se raduje sitnicama, takva sam bila i ostala. Bila sam srećna kad sam u okruženju koje volim. Mnogo sam voljela kad brat i ja budemo na selu kod djeda i babe.

U to vrijeme nije sve bilo na dohvat ruke kao danas, naprosto, ono sto sam imala, to mi je bilo potrebno, što nisam, nije mi ni trebalo. Moje odrastanje s kraja devedesetih i početkom dvehiljaditih je period rata i poslije rata, tako da, što se tiče materijalnih stvari, dobijala sam ih u skladu sa potrebom. Da sam odrastala u drugom vremenu, na drugačijem mestu, bila bih malo razmažena, tvrdoglava, borbena, jaka i slaba u isto vrijeme. Znači, sve bi bilo isto kao i sad.

Još uvijek dopuštam djetetu u sebi da se raduje sitnicama, da voli, i kad legnem, da mašta, čisto da osjetim na momenat onaj polet i bezbrižnost, samo sad razlikujem dobro i loše, znam šta želim i čvrsto stojim na zemlji. Djevojčica u meni ima neiskvaren, pomalo bezbrizan izraz lica. Njegujem je pričajući bratovoj djeci o tom periodu, igrajući se s njima. Otkad znam za sebe, imala sam jako izoštren instinkt i bila sam kreativna i željna uvijek nečeg novog. To mi daje drugi pogled na sve.

Rekla bih joj da što više uživa u djetinjstvu, ono kratko traje, da se ne žuri da odraste.

About the Author