Seksualna prava osoba s intelektualnim invaliditetom u Južnoj Africi

Posted on by Redakcija

Mnogim osobama s intelektualnim invaliditetom iz Južne Afrike uskraćena je mogućnost da budu deo zajednice. Nemaju priliku da uče, rade, uživaju u slobodnom vremenu i druženju kao svi drugi.

Razlozi su mnogobrojni: neodgovarajuće zdravstvene i socijalne usluge, stigma i nerazumevanje intelektualnog invaliditeta. Jedan od razloga koji nije dovoljno istražen odnosi se na opravdane strahove porodica od seksualnog nasilja kojem osobe s intelektualnim invaliditetom bivaju izložene u velikoj meri.

Zablude i negativni stavovi o seksualnosti osoba s intelektualnim invaliditetom su uobičajeni. Ujedno, počinioci seksualnog nasilja osobe s intelektualnim invaliditetom smatraju lakim metama, zloupotrebljavajući njihovu sposobnost prosuđivanja i razumevanja namera drugih ljudi. Osobe s intelektualnim invaliditetom često su željne da udovolje drugima i suočavaju se s izazovima u komunikaciji, zbog čega teško prijavljuju nasilje koje im se događa.

Podaci o seksualnom nasilju prema osobama s intelektualnim invaliditetom u Južnoj Africi su šturi, ali dostupna literatura ukazuje na visoke rizike.

Intelektualni invaliditet utiče na mentalne sposobnosti osobe, uključujući rasuđivanje, rešavanje problema, apstraktno razmišljanje, procenjivanje i akademsko učenje. Ovi izazovi utiču na sposobnost osobe da živi samostalno. Istraživanje zajednice u Južnoj Africi iz 2016. godine intelektualni invaliditet smešta u kategoriju koja se odnosi na poteškoće pri pamćenju ili koncentraciji. Procenjuje se da 3,3% populacije ima blage poteškoće, a 1% ozbiljnije.

Bez obzira na vrstu i stepen invaliditeta, osobe s intelektualnim invaliditetom treba da imaju sva ljudska prava, kao i bilo ko drugi. To uključuje pravo na seksualnu autonomiju i seksualno obrazovanje. Ali, seksualo obrazovanje i podrška obično nisu dostupni ovoj grupi.

U nedostatku podrške, mnogi roditelji i staratelji žive u strahu da njihovo dete nema dovoljno kompetencija. Prisutna je zabrinutost pred rizicima od seksualnog nasilja, ali i od neprikladnog seksualnog ponašanja. Zbog svega toga, roditelji najčešće bivaju prezaštitnični nastrojeni. Rezultat je da su mladi s intelektualnim invaliditetom pod konstantnim nadzorom.

Istraživanje u južnoafričkoj provinciji Zapadni Kejp pokazuje da su mnoge osobe s intelektualnim invaliditetom zatvorene u kućama. Uskraćene su im mogućnosti obrazovanja i sticanja veština, zapošljavanja, razonode i drugih oblika društvenog života. Glavni razlozi povezani su sa seksualnošću.

Za potrebe istraživanja intervjuisano je 25 roditelja / staratelja o pitanjima seksualnosti koja se odnose na njihovo dete s intelektualnim invaliditetom. Ujedno je intervjuisano 9 pružalaca usluga, o njihovim stavovima o odgovorima koje su dali roditelji.

U porodicama mladih s intelektualnim invaliditetom primetan je spektar postupaka, stavova i ponašanja: od potiskivanja seksualnosti, do podrške. Odgovori su se kretali između dve krajnosti, zavisno od dostupnosti profesionalne podrške i specifičnog pitanja seksualnosti.

Među odgovorima koji teže suzbijanju seksualnosti, jedan od glavnih razloga je strah.

Kad dete uđe u pubertet, a potom i u odraslo doba, porodice se suočavaju sa realnošću njegovog seksualnog sazrevanja. Neke porodice radije o tome ne bi ni da razmišljaju. Fizičke promene na telu, masturbacija, menstruacija, interesovanje za seksualnu intimnost, dokaz seksualne aktivnosti, želja za roditeljstvom i potreba za samostalnošću obično su teške teme za porodice mladih s intelektualnim invaliditetom. Neophodna je podrška u vidu seksualnog obrazovanja i osnaživanja. Roditeljima i starateljima potrebna je emotivna i praktična podrška, koja najčešće nije dostupna.

Čak i kada osobe s intelektualnim invaliditetom ostvare pristup nekim uslugama, kao što su dnevni boravci, obično ne postoji saradnja između pružalaca u usluga i porodice. Time je sva odgovornost ostavljena samim porodicama.

Zbog nedostatka podrške i straha, roditelji i staratelji postaju nevoljni tamničari svojoj deci. Nedostatak stimulacije i izloženosti spoljašnjem svetu ostavlja posledice na mlade s intelektualnim invaliditetom: usamljenost, nemogućnost učenja, narušavanje mentalnog i fizičkog zdravlja.

Postoje organizacije koje rade sa osobama s intelektualnim invaliditetom u Južnoj Africi i ozbiljno shvataju pravo na seksualnu autonomiju. To su organizacije koje nude odgovarajuću podršku i rade na unapređenju seksualnih prava, a ujedno se bave anksioznošću i strahovima roditelja i staratelja. Dešava se da porodice prete da će povući dete iz sistema podrške, kako bi sprečile njegovo seksualno ponašanje.

Zatvaranje i neprekidan nadzor nad mladima s intelektualnim invaliditetom ima uticaja na celu porodicu.

Uloga čuvara ujedno utiče i na samostalnost, fleksibilnost, produktivnost i dobrobit roditelja / staratelja. Ovim se jača veza između siromaštva i invaliditeta.

Pružaoci usluga i kreatori politike trebalo bi da promovišu usluge podrške usredsređene na porodicu osobe s intelektualnim invaliditetom i roditelje / staratelje. Središnje mesto trebalo bi da zauzima seksualno obrazovanje, uz podršku pri donošenju autonomnih i bezbednih odluka.

Pitanje bezbednosti je vodeća briga među porodicama osoba s intelektualnim invaliditetom. Bezbednost mora biti shvaćena kao prioritetno pitanje, a gde postoje žrtve seksualnih zločina, pravda mora biti zadovoljena.

Neophodna je saradnja na planu promovisanja inkluzije, kao sveobuhvatan pristup: podrška na nivou pojedinca, porodice, škole, posla, zajednice, sve do kulturnih institucija, društvenih struktura, politika i šireg kulturnog konteksta.

Jo Adetunji

https://theconversation.com

About the Author