Dušan Blagojević, dobitnik priznanja Cvet jednakosti: Obaveza je biti istrajan

Posted on by Marijana Čanak

Dušan Blagojević, novinar i urednik sportske rubrike u Glasu Podrinja, ovogodišnji je dobitnik medijske nagrade Cvet jednakosti, priznanja koje dodeljuje Udruženje distrofičara Zlatiborskog okruga iz Užica, za priloge koji promovišu aktivnosti, prava i dostignuća osoba s invaliditetom. Dušan je nagrađen u kategoriji štampanih medija, za tekst pod nazivom Borba zbog sebe i najbližih, a ujedno je proglašen za sveukupnog pobednika novinarskog konkursa. Prve novinske tekstove Dušan je pisao još u vreme studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a novinarski staž zvanično je otpočeo na Radio-televiziji Šabac (2011) kao novinar saradnik, a potom i kao voditelj programa i autor emisija. Poslednjih šest godina radi u regionalnom nedeljniku Glas Podrinja. Pored novinarstva, piše prozu i trenira brzo hodanje.

Povodom Cveta jednakosti, sa Dušanom Blagojevićem razgovaramo o etičkim i drugim standardima novinarske profesije, praksama medijskog izveštavanja o osobama s invaliditetom, procesu nastajanja kvalitetnog teksta i moći medija da prouzrokuju promenu.

Foto: Glas Podrinja

Pre nego što si počeo da radiš kao novinar, kakva očekivanja si imao od ove profesije, a izneverena su?

– Nisam detaljno razmišljao o tome dok novinarstvo nije postalo moje zaposlenje. Pišući tekstove tokom studija nisam bio usmeren na novinarstvo kao na budući poziv, već sam se trudio da istražujem mogućnosti da doživljeno i viđeno prenesem na papir, da rečima predstavim sliku i osećaj. U potrazi za poslom ukazala se prilika za pripravnički staž i to je bio početak. Teško je uobličiti očekivanja od neke profesije, posebno kad je reč o širokom polju kao što je novinarstvo. Razočaravajući je odnos ljudi koji izjednačavaju sve nas sa najlošijim primerima iz branše, spuštajući nas na taj nivo. Razočaravajuća je autocenzura, kao odraz odnosa u društvu, pri čemu je novinar, pišući o pojedinim temama (ali ne samo novinar, autocenzura i samoograničavanje prisutni su u mnogobrojnim profesijama) bukvalno suočen sa egzistencijalnom ugroženošću. Na koncu, razočaravajuće je što je kod nas uspostavljeno mišljenje da je za bavljenje novinarstvom, koje je, podsećam, naučna disciplina, potrebno znanje svih slova i ništa više, pa je dospelo u grupu profesija za koju svi misle da znaju, umeju, razumeju.

Iz tvog dosadašnjeg iskustva, imaju li tekstovi koje pišeš vidljiv uticaj na zajednicu ili pojedince koji ih čitaju? U smislu, može li medijski prilog biti okidač realne promene?

– Voleo bih da mogu da kažem kako apsolutno imaju direktne implikacije i kako podstiču ljude da razmisle, procene, analiziraju… ali nažalost, ne mogu. Iz iskustva znam da su kod pojedinaca bar pokrenuli taj proces, ima slučajeva da medijsko ukazivanje na neki problem pokrene rešavanje, no još uvek su te situacije daleko od uobičajenih. Češće ostanu u sećanju protagonosta i arhivi. Ipak, dok god postoji makar jedan primer konkretnog odjeka i reakcije, postoji nada da će tako biti i neki naredni put. Obaveza je biti istrajan.

Foto: Glas Podrinja

Koliko često si u prilici da izveštavaš o osobama s invaliditetom i na čiju inicijativu?

– Frekventnost izveštavanja o osobama s invaliditetom na televiziji bila je uslovljena učestalošću događaja koje organizuju, dok je u štampi nešto više prilike. Najčešće je samoinicijativa, odnosno želja da se realizuje neka ideja u koju su uključene osobe s invaliditetom. Oblasti su različite. Prethodnog proleća sam osmislio i realizovao feljton Pobeda nad sudbinom, trenutno je u toku realizacija drugog projekta nastalog u saradnji Udruženja paraplegičara mačvanskog okruga i Glasa Podrinja Zajedno u medijima.

Sećaš li se svog prvog takvog zadatka? Šta ti je tada bilo najteže i šta se u međuvremenu promenilo u tvom pristupu i načinu rada?

– Ako se dobro sećam, prvi zadatak je bio na Televiziji Šabac, kad sam izveštavao sa tradicionalnog turnira u stonom tenisu za osobe s invaliditetom u našem gradu. Događaj mi je po tematici bio blizak, ali je postojala bojazan od nekog gafa u obraćanju, na primer, da slepoj osobi ne kažem da gleda u mene;ukratko, strah od reči izgovorenih po inerciji, bez razmišljanja. Ipak, od prve izjave nailazio sam na sjajne ljude, izuzetno saradljive, spremne da se šale na svoj račun. Ubrzo sam se maksimalno opustio i svaki naredni susret je bio lišen bilo kakve bojazni. Sarađujući sa pojedinicima i udruženjima osoba s invaliditetom počela je potraga koja i danas traje: da nečiji duh, snagu ličnosti prenesem na papir i da ona u punoj snazi dospe do čitalaca.

Postoje li neke obuke za novinare, knjige ili pojedinci zahvaljujući kojima si unapredio svoj rad?

– Studije su bile obuka, udžbenici, profesori sa FPN, ispiti, a kasnije nisam nikada imao nekog mentora prema kojem se rukovodim ili usmeravam. Verujem u konstantno učenje, razmenu mišljenja, ideja. Trudio sam se da se upoznam sa radom mnogih novinara, da stavim svoj rad na uvid, da saslušam preporuke, da sâm uputim preporuku, uveren da je jedino ispravo saslušati i proceniti, a potom odlučiti, a ne samo poslušati i primeniti. Posredan uticaj knjiga je sveprisutan, ali ne u samom načinu izveštavanja, već u smislu obogaćivanja vokabulara koji daje više mogućnosti za slikovito izražavnje bliže čitaocima.

Čime se rukovodiš pri odabiru pitanja za sagovornike? Izreka kaže da novinari pitaju ono što narod želi da zna. Je li stvarno tako i kako osetiš granicu koju ne treba preći da ne bismo narušili dostojanstvo i intimu sagovornika, a da se priča pritom bavi osetljivim pitanjima i ne zazire od tabua?

– Reč narod je kod nas toliko puta (zlo)upotrebljena, da kod mene ne izaziva pozitivan prizvuk. Naravno da bi mišljenje javnosti trebalo da bude naša vodilja, međutim, i mi smo deo te javnosti. Pitanja pre razgovora uvek samo okvirno osmislim ili zapišem, a gotovo nikada ne ostane sve na tome, bez potpitanja, otvaranja novih tema i slično. Generalne smernice je teško dati, zavisi od sagovornika, no uvek je cilj da se neka tema u potpunosti uobliči i da ne ostane prostora za nedoumice. Prilikom razgovora treba pratiti ne samo reči, već mimiku, gestikulaciju, da bismo shvatili koliko je sagovorniku prijatno, a što mu je prijatnije, to su i mogućnosti šire, a odgovori bolji. Granice kod novinara su lični osećaj, vaspitanje, stavljanje sebe u ulogu sagovornika (šta ja ne bih voleo da me pitaju), dok i sâm sagovornik postavlja svoje granice. Prilikom razgovora koji imaju ličnu notu, ima puno pravo da na nešto ne želi da odgovori. Kod nosilaca javnih funkcija je drugačije, oni imaju obavezu da odgovore na pitanja od javnog interesa.

Po tvojoj proceni, u kakve zamke novinari danas najčešće upadaju prilikom izveštavanja o osobama s invaliditetom? Šta možemo da naučimo iz lošeg izveštavanja?

– Ne sporim najbolju nameru, ali imam utisak da u osobama s invaliditetom, ma kako paradoksalno zvučalo, vide samo osobu s invaliditetom; neki vide samo invaliditet, a invaliditet shvataju kao ograničenje. Najčešće se pišu teške priče u kojima je ličnost osobe u drugom planu, kao i njena znanja koja nisu u vezi sa invaliditetom. Prvo što sam naučio je da osobama s invaliditetom ne treba sažaljenje. Potrebna im je medijska podrška da bi bili vidljivi kao ravnopravni članovi društva, vrednovani po svojim uspesima, zaslugama, znanjima i postignućima od opšteg značaja.

Svi svakodnevno čitamo medijske priloge, a retko kad imamo uvid u ono što je u pozadini završenog teksta, odnosno, u proces njegovog nastajanja. Možeš li na primeru teksta Borba zbog sebe i najbližih da nam opišeš sve te etape, od odabira sagovornika, preko razgovora i zapisivanja, do brušenja rečenice? Šta je bio najuzbudljiviji deo procesa, a šta najteži?

– Priča je nastala u okviru feljtona koji sam osmislio, Pobeda nad sudbinom. Mitar je odabran kao jedan od sagovornika. Interesantno je da nije planiran u tom trenutku, međutim, kako smo se iz drugog razloga čuli, produžili smo razgovor. Razgovor za novine uvek posmatram kao priču sa stvarnim ličnostima. Prva faza je upoznavanje i grubo iscrtavanje smernica. Kako Mitra poznajem dugo, mogao sam da preskočim tu fazu. Umesto hronološkog, izabrao sam nešto drugačiji pristup. Najpre smo razgovarali o udesu, posledicama po druge, ukoliko ih je bilo, i najranijem sećanju nakon udesa – to mi je bila zamišljena razdelna linija u životu, što je važno kod pravljenja životne priče. Potom smo razgovarali o životu pre nezgode, uslovno govoreći trećoj i četvrtoj fazi, o životu posle, oporavku (povratak kući u novim okolnostima, izlazak među ljude), putu do uspeha (u ovom slučaju sportskog). Poslednja faza razgovora odnosila se na prijatelje, porodicu i ljude koji ispunjavaju život. Uvek sam smatrao pogrešnim zapisivanje, čak i snimanje, posebno kad nema podataka u doslovnom smislu. Treba razgovarati sa sagovornikom, prepustiti se toku i ne prezati od dodatnih pitanja, ne bežati od digresija u priči. Na kraju svakog razgovora drugačije se osećam: nekada ispijeno, nekada ravnodušno, nekada ispunjeno. U svim razgovorima sa osobama s invaliditetom bio sam ispunjen. Uvek nastojim da i taj osećaj utkam u rečenice i da napravim dinamiku. Kad sam sâm pred praznim papirom, ponašam se kao da pričam s hartijom. Praktikujem da pišem u kontinuitetu, a potom, kad završim, detljno čistim i dorađujem tekst do konačne verzije. Najuzbudljivije je kad ide, kad se samo čuje tastatura i ništa više, ali se konstantno čuje. Uvek ostane pitanje da li sam uspeo u finom tkanju i ima li dinamike kakvu sam želeo. Najbolje je nekome u koga imate poverenja dati da pročita i proceni.

Izveštavajuću o osobama s invaliditetom, šta si sve naučio od svojih sagovornika?

– Osvestili su mi šta znači realno pozitivan pogled na život. Nije sve divno, ali ima sasvim dovoljno lepog, uzbudljivog i vrednog truda, potrage i uživanja u svakodnevici da život može biti kvalitetan, da se može mirno zaspati iščekujući novi dan. Shvatio sam koliko životna energija ne nosi samo onoga u kome je, već i okolinu. Naučio sam da pravo uzbuđenje nije život od danas do sutra, već aktivan pristup trenutku i smelo, razumljivo planiranje cilja koji nas vuče napred.

Na osnovu dosadašnje prakse, šta bi izdvojio kao vodeće preporuke za adekvatno izveštavanje o osobama s invaliditetom? Može li se pisati o osobama s invaliditetom, a da invaliditet nema centralno mesto? Ili da se uopšte ne tematizuje? Imaš li neku takvu priču?

– Mnogo je takvih priča. Invaliditet je kao boja očiju: jedna od karakteristika, ali ne jedina, niti nužno suštinska. Treba upoznati ono što ličnost nosi u sebi, vrline i mane pojedinca, ono što jeste i što je postigao. To treba da bude suština priče.

Pored novinarstva, baviš se i pisanjem proze. Zaluta li nekad prozaista u novinarstvo i obrnuto? Kako to balansiraš?

– Problem novinarstva je što je ukalupljeno u često neprimenjive standarde i sputava kreativnost zbog ograničenog prostora, unapred nametnute publike i pravila koja su usvojena kao aksiomi, a potiču iz davnih vremena. Tu nema mnogo mesta za književno, vrcavo, deskriptivno, što je šteta, jer novinarstvo bi moglo da edukuje i oplemenjuje, a ne da se prilagođava tom famoznom prosečnom čitaocu koji treba da razume i shvati svaki tekst, iz svake oblasti, i da razume svaku reč. Svi znamo da niko ne čita sve. Novinarstvo je posao, a pisanje praćenje snova; uglavnom su odvojeni. Prepliću se u nekim situacijama kao što je, između ostalog, i priča za koju sam poneo priznanje, zato mi je i posebno draga statueta Cvet jednakosti. Ali često se, dok pišem kao novinar, osetim sputano, ograničeno vremenom i prostorom, pa se zato trudim da to odvojim. Jedno je za radno mesto, drugo za moje vreme tokom dana, neretko u tišinu noći.

Postoji li neka pulsirajuća priča za koju osećaš da ćeš kad-tad morati da je napišeš?

– Ima ih više, ali u skladu sa temom, to bi bila priča o osobi koja je slepa od rođenja. Voleo bih da čujem kako izgleda svet viđen dodirom, pričama drugih, mirisom, sluhom bez prethodnog iskustva sa vidljivim. Kažu da čovek 80% saznanja dobija putem čula vida i da je za njega svet mnoštvo slika, pa bih voleo da čujem kakav je svet koji se dodiruje, čuje, oseća i zamišlja. Ovom temom se na neki način bavim i u priči koju pripremam za jedan književni konkurs.

Kad bi radio intervju sa samim sobom, šta bi pitao za kraj?

– U nekom skorijem vremenu, kad se osvrneš iz sebe, šta bi voleo da vidiš i za čim ne želiš da žališ?

About the Author