Kada se rodila Vaša beba, na početku se možda niste snalazili dobro, ali za određeno vreme ste savladali sve što treba u vezi sa negom i brigom o malom stvorenju. Tako bi u većini slučajeva trebalo da bude. Da li je baš uvek tako? Post partum je period koji započinje posle porođaja i poznat je još kao četvrto porođajno doba. Traje četiri do šest nedelja (babinje). U psihološkom smislu ovaj period može biti produžen i na šest meseci nakon porođaja. Klinička praksa pokazuje da ovo vreme u određenom broju slučajeva predstavlja uvod u postpartalni (posleporođajni) poremećaj.
Postpartalna psihoza spada u grupu koja se naziva mentalni poremećaji i poremećaji ponašanja udruženi sa babinjama.
Postoje tri glavna faktora koja utiču na stvaranje postpartalne psihoze: psihološki (kako trudnica doživljava trudnoću), socijalni (npr. bračno stanje, materijalna situiranost) i hormonski (nagli pad hormona progesterona).
Iako uzroci njegovog nastanka i razvoja nisu u potpunosti otkriveni, novija istraživanja ukazuju da postoji veza između posleporođajne psihoze i bipolarnog poremećaja, kao skrivenog invaliditeta. Smatra se da posleporođajna psihoza može da predstavlja uvod u bipolarni poremećaj, kao stanje nagle promene raspoloženja od depresije do euforije (manije), odnosno, da se na postpartalnu psihozu, u kasnijem periodu, kada ona polako nestaje, nadovezuje bipolarni poremećaj, koji se leči posebnim medikamentima i psihoterapijom. Jedna od teorija je da je bipolarni poremećaj bio u stanju mirovanja pre porođaja, a da je porođaj bio okidač za prve bipolarne epizode, koje majke doživljavaju kao psihotične epizode i dramatične promene raspoloženja u okviru postpartalne psihoze.
Takođe postoje slučajevi u kojima bipolarni poremećaj prethodi postpartalnoj psihozi.
Postpartalna psihoza se češće javlja kod prvorotki i većina ovih žena nije imala prethodno pozitivnu psihijatrijsku anamnezu. Najčešće se javljaja u prvih 30 dana po porođaju i nastaje naglo.
Najčešći simptomi su zbunjenost, odbijanje hrane, nesanica, destruktivnost i samodestruktivnost, (majke u ovom stanju, ukoliko se ne prepozna na vreme, mogu da usmrte novorođenče ili da izvrše suicid), kao i pojava halucinacija i sumanutih ideja. Članovi porodice su oni koji primete negativne promene na ženi, pa se obrate stručnom osoblju i onda dolazi do pravog uspostavljanja dijagnoze, hospitalizacije i sprovođenja terapije. Žene sa postpartalnom psihozom su u periodu laktacije, a siguran antipsihotik za bebe ne postoji. Odluku da se veštački izazove prekid nadolaženja mleka donosi porodica zajedno sa lekarom, nakon čega se uspostavlja potpuno uvođenje terapije.
Da bi prognoza za izlečenje bila što bolja, potrebna je potpuna i apsolutna saradnja između porodice i lekara. Suprug je neophodna podrška ženi da se izbori, da prihvati dete i da se vrati svakodnevnici. Međutim, kad govorimo o mentalitetu na našem području, dešava se da dve porodice, bez realne osnove, za stanje do koga je došlo optužuju jedna drugu.
Trajanje ovog poremećaja je u proseku između 45 i 60 dana, a terapijski odgovor je dobar. Žene sa postpartalnom psihozom imaju odličnu prognozu i veliki procenat njih se potpuno oporavi.
Kako bismo što plastičnije predstavili postpartalnu psihozu i pojavu bipolarnog poremećaja nakon nje, kao i postojanje bipolarnog poremećaja pre pojave postpartalne psihoze, opisaćemo dva iskustva, iskustvo moje prijateljice Ane Jovanović i moje.
Ana je imala bipolarni poremećaj pre nego što joj se, posle drugog porođaja, javila postpartalna psihoza, a ja sam posle prvog porođaja dobila postpartalnu psihozu. Nekoliko godina kasnije dijagnostikovan mi je bipolarni poremećaj.
Ova dva slučaja ne iznosimo da bismo tvrdile da nužno znači da je bipolarni poremećaj uzrok za javljanje postpartalne psihoze, niti da nakon nje mora doći do bipolarnog poremećaja, jer za to nismo kompetentne, niti su uzroci javljanja ovih poremećaja u potpunosti poznati, iako pojedine studije govore o njihovoj povezanosti.
Glavni cilj zbog kojeg ćemo pisati o našim iskustvima je da pokažemo da smo nas dve žene kao i sve druge, sa svojim potrebama, vrlinama i manama, sa svojim pravima i obavezama, i da nas nije stid što smo ovo proživele. Da nemamo osećaj krivice. I da smo tu da pomognemo.
Ovo je nešto što želimo da podelimo sa vama, u borbi protiv stigmatizacije, neznanja i predrasuda, kao i neetičkih medijskih izveštavanja u slučajevima čedomorstva ili samoubistva žena neposredno nakon porođaja i monstruoznih naslova u cilju senzacionalizma. Želimo da podignemo svest zajednice kako bismo osnažile porodice i žene kojima slične sudbine nepravedno kroje budućnost i život.
Ana Jovanović i ja upoznale smo se zahvaljujući Marijani Čanak, koja je pre tri godine uradila jedan intervju za Portal o invalidnosti. Bio je to intervju o bipolarnom poremećaju. Intervjuisala je – mene.
Baš tih dana, jedna Ana iz Beograda je tražila nekog ko će je razumeti, jer u svojoj okolini nije poznavala nikoga sa bipolarnim poremećajem. Pronašla je intervju, a putem društvenih mreža je stupila u kontakt sa mnom. Bila sam spremna da joj pružim ruku prijateljstva. Spremna da je razumem i ne osudim.
Dakle, Ana, Jasna i mnogobrojne uloge koje ostvaruju u svojim životima.
Ana Jovanović je jedna svestrana žena. Po zanimanju je diplomirana ekonomistkinja, voljena je kćerka, sestra (ima starijeg brata), supruga, majka, (ima dva sina), kuma, prijateljica. Obožava da šije, da se druži, da šeta, da preuređuje enterijer u svom domu, da putuje. Ima 44 godine. Živi i radi u Beogradu.
Kada je imala 21. godinu, u epizodi depresije, u kojoj je pokušala sebi da oduzme život, hospitalizovana je na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici, gde je provela četiri meseca. Prvi sin, iz prvog braka, u kome je bila ponižavana i zlostavljana, tada je imao dve godine. Utvrđena joj je dijagnoza bipolarnog poremećaja, za čiji okidač se smatralo maltretiranje u braku. Određena joj je terapija medikamentima i psihoterapija. Seća se da je osoblje bolnice bilo podrška pacijentima, a najneprijatniji događaj je bio kada su je vezali posle samog čina hospitalizacije, jer je morala da primi lekove putem infuzije. Posle nekoliko godina upoznaje sadašnjeg supruga. Rađa drugo dete i nakon toga dobija postpartalnu psihozu.
Kako si se ponašala kada si dobila posleporođajnu psihozu i ko je otkrio da nešto nije u redu?
– U to vreme smo suprug i ja živeli sa svekrvom i suprugovom sestrom. Stalno sam mislila da one imaju nešto protiv mene i našeg sina, bila sam agresivna, fizički sam napala supruga i onda sam sa bebom, bez ikakve konsultacije sa suprugom, otišla da živim u kući svoje bake. Tamo je bilo hladno i nije bilo uslova za malu decu, ali ja nisam popuštala da se vratim, jer sam smatrala da hoće da mi oduzmu dete [sumanute ideje]. Nisam jela, nisam spavala, često sam bez razloga vikala. Za bebu sam se stalno plašila. Posle tri nedelje, suprug, koji je znao da tu nešto nije u redu, zajedno sa mojom majkom i ocem odveo me je na Kliniku za psihijatrijske bolesti. Dobila sam dijagnozu postpartalne psihoze i terapiju kojom sam nastavila da se lečim u kućnim uslovima.
Kad se osvrneš, kako sada vidiš taj period?
– Bilo je užasno teško. Kad bi trebalo da izaberem jednu reč da opišem taj period, bila bi to reč haos, haotičnost koja je vladala oko mojih ukućana i mene. Ali, zahvaljujući podršci supruga, kome je trebalo određeno vreme da shvati šta se to sa mnom desilo, nesebičnoj podršci moje majke, oca, brata i kume, sve je krenulo na bolje i ja sam uspela da se izborim.
U kojoj meri smatraš da bi se izborila sama, bez podrške?
– Podrška je važna u svakom domenu našeg života, i kada se ništa ne dešava na polju zdravlja. A kada govorimo o zdravlju i problemu sa kojim sam se suočila, definitivno ne bih mogla sama.
U čemu se ogledala ta podrška?
– Prvenstveno u prihvatanju mene onakvom kakva sam tad bila, u neosuđivanju i nesvaljivanju krivice na mene. U svesti da je to stanje koje nisam namerno izazvala. I naravno, u pomoći oko bebe i domaćinstva. Nažalost, postoje slučajevi gde su žene u takvim situacijama, najčešće zbog neupućenosti i neznanja, ostavljene, kako od strane supruga, tako i od šire porodice. Dete im oduzmu na sudu, proglasivši ih neuračunljivim, umesto da im se pomogne da se vrate sebi, detetu i realnosti u kojoj koračaju čvrstim koracima. Ali to je naš mentalitet, neosvešćen i needukovan, ništa drugo. Da bi porodica mogla da ti pomogne, ona mora da se interesuje za taj problem i da se edukuje, kod psihijatra koji ženu leči, a i šire. Barem su nam danas sredstva za obrazovanje dostupna.
Posleporođajna psihoza je prošla, bipolarni poremećaj je ostao. U kakvom odnosu si sa svojom dijagnozom, razmišljaš li kako bi bilo da je nemaš?
– Razmišljam kako bi bilo, vrlo često, ali znam da treba da prihvatim život kakav mi je dat i da se pomirim s njim. Ipak, mislim da bi mi bilo lakše, mislim da bih imala mnogo bolju karijeru i bolji odnos sa decom, jer svaki put kad imam epizodu, bilo maniju ili depresiju, moj stariji sin odlazi kod mojih roditelja, a mlađi sa suprugom kod svekrve. Dakle, menja se celokupna dinamika porodice, dok se ne oporavim. Mada, ima i dobrih strana. Kad nam je slava, napravim ručak za dvadeset osoba bez ičije pomoći. Sve sa predjelom i kolačima. Mi bipolarci smo brzi i često veoma kreativni.
Šta bi poručila ženama koje imaju postpartalnu psihozu i(li) bipolarni poremećaj?
– Prvenstveno, brinite o svom zdravlju i pazite na sebe, jer je žena glavni stub kuće, a bez tog stuba se ne može. Prihvatite i volite sebe. Radite šta vas raduje koliko god često možete. Redovno koristite terapiju. I ne obazirite se na predrasude, već se na svaki raspoloživ način borite protiv njih.
Jasna Grizer je jedna svestrana žena. Po zanimanju je diplomirana pedagoškinja i novinarka – honorarna saradnica, voljena je kćerka, sestra (ima mlađu sestru), supruga, majka, (ima dva sina), kuma, prijateljica. Obožava da piše, radi dekupaž i druge rukotvorine, da se druži, da šeta, pliva, boravi u prirodi, da putuje. Ima 44 godine. Živi i radi u Novom Sadu.
Kad je imala 25 godina, rodila je zdravo dete, ali se ona razbolela. Dijagnoza je bila: postpartalna psihoza. Hospitalizovana je na Klinici za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodina gde je provela mesec dana. Bebu su čuvale njena mama, svekrva i sestra, a suprug joj je dva puta dnevno dolazio u posetu. Seća se da je osoblje bolnice bilo podrška pacijentima, a najneprijatniji događaj je bio kad joj je jedna žena skočila na stomak i počela da je davi, vičući: – Veštice, veštice! Došao je medicinski tehničar koji joj je bukvalno spasao život. Vraća se kući i nastavlja sa lečenjem. Podršku joj i dalje pružaju suprug, sestra, mama, tata, svekar, svekrva, rodbina, kuma i prijatelji. Posle pet godina ona rađa još jednog dečaka. Stanje joj je stabilno. U 33. godini, posle burne epizode manije, praćene velikim halucinacijama, i ponovne hospitalizacije, dobija dijagnozu bipolarnog poremećaja.
Kako sam se ponašala kada sam dobila posleporođajnu psihozu i ko je otkrio da nešto nije u redu?
– Suprug je počeo da radi u smenama, a ja sam ostajala sama, jer nismo želeli da iko bude s nama. Noću, dok je on radio, ja sam umotavala našu bebu u ćebence, tražeći skrovište za njega, jer sam mislila da ga proganja Đavo. Bile su to u stvari moje sumanute ideje, kao deo postpartalne psihoze. Mama, sestra i svekrva su nam dolazile u posetu, ali na početku nisu ništa primetile, a ja ništa nisam pričala. Imala sam vizualne halucinacije u kojima je naš sin porastao u visokog, lepog mladića duge kose, sa misijom da spase čovečanstvo. Jednog dana, kad je mama došla, bila sam jako agresivna prema njoj i velikom snagom sam je podigla i prenela iz trpezarije u dnevnu sobu, vičući joj da je Đavo [sumanute ideje]. Mama se konsultovala sa babicom koja me je porodila, navodeći joj sumnjive simptome koje vidi na meni: agresivnost, zbunjenost, nesanicu. Istog dana sam hospitalizovana. Tri nedelje posle porođaja. Dijagnoza: postpartalna psihoza.
Kad se osvrnem, kako sada vidim taj period?
– Bio je to težak period za sve nas, humor nas je održavao, ma koliko to apsurdno zvučalo, i zajedno smo prebrodili. Borila sam se kao lav i svi su me podržavali. Kad sam izašla iz bolnice, nisam znala ni za šta se koristi voda, nisam znala da imam supruga i sina. Posle godinu dana sam završila fakultet.
Taj period života me je naučio da se moram boriti i prihvatiti sve što mi život donosi. I da nikad ne pitam zašto, ma šta da mi se u životu desi, jer odgovora na to pitanje nema. Nego da samo idem napred. Uvek napred. Ne osuđujući nikog. Ni za šta.
Koliko su postpartalna psihoza i bipolarni poremećaj uticali na kasniji odnos prema mojoj deci i na dinamiku porodice?
– Psihijatar mi je onako narodski rekao da se glava može lečiti, ali samo zalečiti. Eto, tako onda, na ovom svetu, u svom mikrokosmosu, živim zalečena. U njemu su svi koje volim i sve do čega mi je stalo. Naši dečaci znaju da imam bipolarni poremećaj i s tim smo ih upoznavali polako, kako su rasli, u skladu sa njihovim godinama. Prihvatili su kako su umeli, jer je to naša zajednička porodična realnost. Razumeju i saosećaju. Kada mi je loše, uz mene su, u njihovim granicama mogućnosti, a meni je to više nego dovoljno. Mislim da sam dobra mama, od prve uspavanke koju sam im otpevala, prve slikovnice koju sam im pročitala, prvog crteža koji sam im nacrtala, njihovih prvih reči, zubića, koraka, svih onih prelepih šetnji i boravaka u prirodi, svih onih bezbroj trenutaka u kojima su oni mene ponovo naučili da živim. Da živim u sadašnjosti, osluškujući kako dišu, kako se smeju i kako rastu. Takođe mislim da nijedna mama, ni ako propusti neki period odrastanja svog deteta zbog psihoze ili bipolarnog poremećaja, zbog mentalnih stanja uopšte, ne treba da oseća krivicu, jer ona nije ta koja je želela da se razboli. Svaki roditelj da od sebe koliko može.
Šta bih još važno poručila u vezi sa postpartalnom psihozom i bipolarnim poremećajem?
– Veoma je važno osnažiti žene i njihove porodice i podići svest o postojanju ovakvih poremećaja, kao bilo kojih drugih zdravstvenih stanja, kako bi se predrasude umanjile. Zato mediji, posebno tradicionalni (jer oni jedini imaju domet do skoro svih domaćinstava u Srbiji), treba da podignu nivo informisanosti o ovom fenomenu, bez senzacionalizma.
Kada bi stanovnici i gradskih i ruralnih sredina, mnogo više čuli (putem emisija u kojima bi se edukovalo stanovništvo, u kojima bi gostovale žene koje su suočene sa mentalnim poremećajima spremne da razbijaju tabue) i čitali o ovim poremećajima, ne bi ove žene proglašavali ludim, ne bi se muževi od njih razvodili i oduzimali im decu, već bi ih podržali i pomogli da se izbore. Takođe treba organizovati predavanja i tribine, kako bi se svi edukovali o mentalnom zdravlju i različitim mentalnim stanjima, ukazati na pozitivan uticaj psihoterapije i porodične terapije, ujedinjavati što više udruženja. Ukratko, treba mnogo više bavljenja, a manje teoretisanja.
