Keri Barnel: Razlog zašto sam rođena sa jednom rukom je misterija, i to ne jedna od onih koje moram da rešim

Posted on by Redakcija

Keri Barnel je britanska glumica, autorka i TV voditeljka. Napisala je bajku o vili sa jednim krilom koju je potom igrala na pozorišnoj sceni. Iza sebe ima niz pozorišnih predstava i udarnih televizijskih emisija. Godine 2009. počela je da vodi dečje emisije na BBC-u, što je izazvalo burne reakcije roditelja: žalili su se da jednoruka voditeljka plaši decu. Uz podršku organizacija za prava osoba s invaliditetom, nastavila je da vodi dečje emisije narednih 8 godina. Keri je ujedno jedna od najprodavanijih autorki knjiga za decu.

Keri Barnel o odrastanju sa invaliditetom, postajanju glumicom, stvaralačkim porivima i sopstvenom shvatanju uspeha:

Razlog zašto sam rođena sa jednom rukom je misterija, i to ne jedna od onih koje moram da rešim. Kad sam bila mlađa, nisam mislila da imam invaliditet, niti da nešto nije u redu sa mnom. To je samo deo moje različitosti – mnoštvo ih je, a na ovu sam ponosna. Moja mama imala je sjajan stav o tome. Govorila je: – Hajde da to zanemarimo i da ne pretpostavljamo da problem postoji dok se ne pojavi. Moj invaliditet je prilično neuobičajen i prvenstveno je estetske prirode, pa mislim da se više radi o tome kako se drugi nose s tim, nego što meni stvara probleme. Nisam nikada izgubila ruku, ovo je jedino telo koje poznajem. Idem za svojim životom, gotovo nesvesna toga. Ali drugi ljudi, ljudi bez invaliditeta, to osećaju kao gubitak. Dešava mi se da me prekinu ili zaustave da bi me intervjuisali o mojoj ruci. Kažu: – O, izgubila si ruku. Pomislim u sebi: – Nisam ništa izgubila, nisam ja tako nemarna. Naravno, teže mi je da uradim određene stvari, ali kako oduvek imam jednu ruku, našla sam načine da uradim bilo šta. Na primer, užasna mi je gnjavaža da zamenim sijalicu, ali nikada ne pomoslim: – O, bože, invaliditet znači da ne mogu da imam svetlo! Nađem načina ili pitam nekoga da mi pomogne.

Počela sam da shvatam da imam invaliditet kad sam upisala školu drame, imala sam dvadesetak godina. Čim sam stigla, rekli su mi da sam glumica s invaliditetom. Što se mene tiče, ja sam glumica i imam jednu ruku, ali sam prvo i najvažnije: glumica. Ali ljudi tvrde da sam glumisa s invaliditetom. Imala sam slična iskustva kad sam tražila posao u prodavnicama, hotelima i pabovima. Često su me pitali: – Kako ćeš namestiti krevet ili nositi piće? Radila sam u mnogim pabovima i barovima u Australiji, Mančesteru i Londonu. Samo je trebalo da naučim kako ću nešto da izvedem i da nađem način da se prilagodim. Tako da, često nije problem u samom invaliditetu, nego u onome kako ga drugi vide. Naučila sam jednu stavar: ako si srećna, nasmejana i imaš pozitivan stav, veća je verovatnoća da će te zaposliti.

Nekada sam nosila protezu, ali sam je mrzela, jer je bila teška, ružna i prevruća. Vrućina je bila najgori deo. Kao da mi je ruka neprekidno u saunu ili potopljena u lavu, čak i u hladnim danima. Ujedno je pravila smešne zvukove. Oznojena koža bi mi se prilepila za nju, pa kad treba da je skinem, zvučalo bi kao da sam prdnula. I smrdelo je. Jednostavno, sve je bilo loše. U to vreme, jedan lekar mi je rekao: – Ako ne budeš nosila ovu ruku, niko se neće družiti s tobom. Isprobala sam sve moguće vrste čudnih kuka, ruku, izuma. Do svoje devete godine odbacila sam sve to. Razumem da nekim ljudima proteza može da izmeni život i pomogne u izgradnji samopouzdanja. Ali, nisam osećala da mi je to potrebno, osećala sam se kao da treba da sakrijem protezu.

Kako zbog disleksije nisam naučila da čitam sve do devete godine, razvila sam komunikacione veštine i veštinu pričanja priča. Otkrila sam da s lakoćom pamtim stranice teksta nakon što sam ih samo jednom ili dvaput čula. To me je podstaklo da krenem na časove drame i bilo je neverovatno zabavno i ispunjavuajuće. Bila sam okružena brilijantnim ljudima i svi smo bili usmereni na imaginaciju i kreativnu igru. Istovremeno je to značilo da mogu da upotrebim veštine koje sam razvila.

Oduvek sam umela da pričam priče, a to je esencijalno za glumu, i volim tu božanstvenu avanturu stvaranja magičnog sveta, pa je pisanje bio logičan korak. Zbog moje disleksije, mama mi je dugo čitala priče i volela sam Alisu u Zemlji čuda, Petra Pana, Hajdi. To su autori koji su me inspirisali. U odraslom dobu nisam prestala da čitam knjige za decu. Sjajno je imati toliko priča i svetova u koje se može pobeći. Ali najčešće su to bile ejbilističke verzije sveta. U to vreme nisam doživljavala da sam po bilo čemu drugačija od Alise u Zemlji čuda, ali sam godinama kasnije shvatila da nema diverzivnosti u dečjim knjigama. Nije bilo likova sa invaliditetom koji su zli ili hladni, ili princeza i šampiona. To me je inspirisalo da kreiram likove u svojim knjigama. Priče su vitalni deo detinjstva, proširuju nam imaginaciju, pomažu da razvijemo empatiju, daju nam nadu i podstiču opismenjavanje i učenje. Neverovatno je važno da svi budemo predstavljeni u pričama.

Rekla bih vam: nikad se nemojte predati, niti odustati, ali nemojte ni žrtvovati svoje mentalno zdravlje ili osećaj za zabavu. Ne treba davati prioritet radu naspram svega ostalog. Ako vas karijera ne usrećuje, nemojte davati prioritet uspehu naspram ugodnog života. Ako ne radite, nema veze. To nije nužano odraz vas samih, nego industrije.

Ponekad sam znala da stanem na put sopstvenoj karijeri. Tako sam očajnički želela da budem glumica, da sam time stvarala nepotreban stres. Volela bih da sam u to ušla mirnija, umesto što sam osećala da moram da dokažem da pripadam tamo.

https://disabilityhorizons.com

About the Author

Redakcija:

Leave A Response