Emilija Matić: Moj dom

Posted on by Redakcija

Bila sam kod fizijatra koji je, po obavljenom pregledu, predložio fizikalnu terapiju. Kako se na terapiju čeka po nekoliko meseci, pitala sam se kako izabrati najbolju mogućnost. Kao osoba sa invaliditetom nisam nikada tražila prioritet, već sam bila strpljiva da čekam. Ali toga puta, s obzirom na to da sam imala nepodnošljive bolove u krstima, nisam mogla sama, bez suprugove pomoći, da ustanem iz kreveta, a ni da hodam. Potražila sam Milana koji je radio kao fizioterapeut u istom Domu zdravlja, a inače sudbinski smo kolege – ko će ako neće svoj svome da učini. Za dva dana počećeš sa terapijom, dođi kod mene pa ću te odvesti do kabineta gde ćeš imati deset tretmana, rekao je Milan. Već na trećem tretmanu imala sam mučninu, nagon za povraćanjem, te zamolih fizioterapeuta da me odvede do kupatila. Samo što sam zakoračila iz kabine na hodnik, tu sam povratila… Bilo mi je veoma neprijatno, izvinjavala sam se… Suprug mi je prišao i otišli smo kući. Te večeri sam dobila jake bolove u desnom donjem delu stomaka. Pomislila sam: Možda je to reakcija na terapiju. Sutradan, kako su bolovi bili intezivniji, u predvečerju suprug me je odvezao u Urgentni centar na pregled. Tamo smo provodili vreme od 20, pa sve do 4 sata kad sam konačno stigla na red. Po obavljenom pregledu, lekar mi saopšti da moram hitno da idem u Zemunsku bolnicu, koja je tog dana bila dežurna, da operišem slepo crevo. U 16 časova odvezli su me u operacijsku salu. Nakon davanja anestetika, u roku nekoliko minuta trebalo je da zaspim. Ali, kako se to nije desilo, anestetičar prilazi i ponovo mi daje anesteziju i tada sam utonula u san. Kad su me probudili, prebacili su me sa operacionog stola na kolica i odvezena sam u sobu. Imala sam bolove, ali ne tako jake. Nisam mogla da spavam, pacijentkinje su neke jaukale, neke plakale. Ujutru rano, sestra je došla, podelila nam toplomere za temperaturu. Kad je došla do mene, zamolih je da me odvede u toalet. Na to mi ona odgovori: Vi ste sinoć operisani, ne smete da ustajete već ću vam doneti posudu. Zahvalih joj se… To čekanje se odužilo… Dobro je unapred znati i pripremiti se na proceduru tokom lečenja kroz koju pacijent prolazi. Naročito je važno da budu upoznate osobe sa invaliditetom, da se suzdržavamo razgovora sa medicinskim osobljem, jer ćemo tako jedino poštedeti sebe nerviranja.

U osam sati dolazi vizita u obilazak, prolaze kroz sobu u kojoj je bilo 12 kreveta. Priđoše meni, sestra podiže čaršav da lekar Balać, koji je uradio hirušku intervenciju, pogleda i previje ranu. Bio je zadovoljan.

Skupila sam hrabrost, te ga upitah: Da li smem da ustajem? Na to mi on odgovori: Zašto da ne, bilo bi poželjno… Pošto me je sestra zaboravila, pozvah telefonom supruga i rekoh mu: Smeštena sam na prvom spratu hirurgije, soba broj pet, dođi da mi pomogneš da odem u toalet. Nakon 15 minuta, ulazi unutra, a sestra ga sa arogancijom upita: Ko ste vi, šta ćete ovde? Ja jedva dočekah da joj odgovorim. Pozvala sam supruga da mi pomogne da odem do kupatila kad vi nećete. Nekakve gajtane sam prebacila preko ramena i polako, uz njegovu pomoć, uputila se ka cilju. Brojala sam korake, pravo, pa levo i opet levo. Bila sam zadovoljna zbog uspeha.

Oko podneva, nešto posle 12 sati, ušle su dve devojke, predstavile se sestri koja je bila u našoj sobi: Mi smo koleginice sa kardiološkog odelenja, Mirela a druga Suzana. Došle smo da upoznamo pacijentkinju Emu koja je juče operisana. Dovela ih je do mene. Ja sam prijateljica vašeg sina, radim pre podne, a Suzana će biti u drugoj smeni, evo vam naše brojeve telefona, kad vam god nešto zatreba, nemojte se ustručavati, pozovite, rekla je Mirela. Ljubazno im se zahvalih. Sutradan ujutru donela je servirka doručak i spustila na ormarić pored kreveta ništa ne rekavši. Posle sat vremena pacijentkinja koja je ležala do mene, obrati mi se rečima: Mogu da vam pokažem gde vam se nalazi šolja sa čajem i tanjir sa keksom. Rekoh joj: Hvala, nema potrebe, nisam gladna. Mirelu i Suzanu nisam pozivala, da im ne dosađujem, a inače nije bilo potrebe ni za čim. Ono što je bitno, sama sam odlazila u kupatilo. Dve noći sam ovde provela, pa ću i treću noć izdržati. Sutra, kad dođe vizita, pitaću mog doktora da me pusti da idem kući. Tako je i bilo. Doktor me je pregledao, rekao je da je rana zaceljena i mogu da javim nekome da dođe po mene. Pošto sam obavestila svoju porodicu, sin mi je došao, doneo garderobu koju sam hitro obukla, obula se, i uz njegovu pomoć polako se spustila niz stepenice. Pošto sam izašla napolje, duboko sam udahnula. Stigla sam u naš topli dom koji je ispunjen radošću.

Emilija Matić rođena je 1953. godine u Mojkovcu (Crna Gora). Kako je u šestoj godini života izgubila vid, završila je osnovnu školu za decu i omladinu oštećenog vida u Risnu i Podgorici. U Zemunu je završila Srednju elektro-tehničku školu, a potom se zaposlila u Centrotekstilu, gde je radila do penzionisanja. Poeziju piše od ranog detinjstva. Prisutna je u časopisima i zbornicima, a na književnom konkursu Jovan Nikolić nagrađena je prvom nagradom (2012). Do sada je objavila četiri zbirke pesama: Kuda me vode puti (2008), Snaga nežnosti (2012), Priziv i odziv (2016), U plavom obzorju. Ove godine iz štampe je izašla njena prva zbirka priča pod nazivom Suza ima boju. Emilija živi i stvara u Beogradu.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response