Lična priča žene s invaliditetom koja živi u nasilju

Posted on by Redakcija

Kad sam se udala, moj muž je dobro znakovao, ali to je bilo davno, kaže da se sada ne seća, da je zaboravio znakovni jezik. Ako se desi da padnem iz kolica, on to ne kaže mojim negovateljima, niti me odvede u bolnicu…

Meri, Australija

Moj život sada

Život je težak u ovom trenutku, nekako čudan; dosadno mi je. Nemam šta da radim kod kuće. Gledam televiziju, DVD-e, slušam muziku. Nemam novca da radim nešto drugo. Sin mi je sada u srednjoj školi, pomažem mu da raznosi novine.

Da li se osećam bezbednom kod kuće? Ne. Ponekad se osećam bezbednom, ponekad ne, zavisi. Nemam muškarca u kući – tako je, imam muža. Ponekad bih volela da ga zaboravim. Uvek je za kompjuterom, igra karte ili gleda televiziju. Troši mnogo novca na kompjuter i DVD-e.

Davno smo se upoznali, pre 16 godina. Vozio je za službu smeštaja u kojoj sam živela. Lako sam odlučila da se udam – voleo me je, pa smo se venčali. Nisu svi bili srećni zbog našeg braka. Porodica je bila protiv. Mom ocu je to bilo u redi, onda se i mama složila, ali moje dve sestre nisu želele da se udam. Mislim da su bile zabrinute za mene.

Moj muž je bio u braku pre nego što smo se sreli, davno. Ne znam šta se desilo sa njegovom prvom ženom, gde je otišla, ne znam ništa o njoj.

Bilo je teško kad sam dobila sina. Uzet mi je kad je imao godinu dana. Odvela ga je policija, rekli su da će se pobrinuti za njega, morali su ga odvesti. Neko je pozvao policiju i rekao im da sumnja da se u našoj porodici davno odigralo silovanje, potom mi je odveden sin. Žena s kojom sam bila zajedno na smeštaju optužila je mog muža za silovanje. To nije bila istina, bila je ljubomorna na našu vezu. Kad je naš sin imao godinu dana, doživeo je nezgodu i slomio nogu. Išao je iza mene, kolica su mu prešla preko noge. Vrištao je i plakao, bolelo je. Nakon toga se moja sestra birnula o njemu, odvela ga je da živi sa njom. To je bilo težak period. Moj muž je bio uznemiren i ljut na moju sestru što je odvela bebu. Živeli smo u Melburnu, a moja sestra je živela na obali. Bilo je teško voziti se iz Melburna i nazad, da bismo ga redovno viđali. Odlučili smo da se doselimo bliže sinu. Morali smo na sud, da vratimo starateljstvo nad detetom, što je bilo teško. Kad je napunio 12 godina, došao je da živi sa nama.

Moj muž se stara o meni. Volim ga, ponekad mi pomaže, ponekad se svađamo. Kod njega je sav novac, on kontroliše novac. Našem sinu nekada treba nešto za školu, a muž je uzeo novac. Brinem što ima kontrolu nad novcem. Ne sluša kad mu kažem da mi je nešto potrebno. Ja plaćam račune i kiriju od svog novca, a on svoj novac drži za sebe. Ne deli ga sa mnom. Ponekad se svađamo zbog sina. Kako odrasta, sve više toga želi, a muž i ja se zbog toga svađamo. Sin i ja raznosimo novine, da bi on imao svoj novac.

Muž mi pomaže da se obučem, pravi mi čaj, pomaže mi da jedem, kuva. Primorava me da čekam, a ja mrzim čekanje. Ponekad odvede sina u školu, pa moram da čekam dok se ne vrati da bi mi pomogao da se spremim za taj dan. Priča o meni sa sinom, govori mi iza leđa.

Ako padnem iz kolica, ne kaže to mojim negovateljima, ostavi me da se sama snađem. Ne odvede me kod lekara ili u bolnicu. Možda imam povrede, ali on me nikada ne odvede na pregled. Bole me noge i leđa, kolena me bole, nije dobro. Vičem da me odvede doktoru, vičem da me boli, ali on me ne vodi. Jedino me odvede kod doktora kad treba da dobijem kontracepciju.

Ponekad kad se posvađamo – kad se gadno posvađamo – muž me udari ili me zgrabi i gurne. Kad ulazimo u automobil, ugura me, a noga mi je slaba i to boli. Samo me pogura, ostalo moram sama.

On slabo koristi znakovni jezik – ne zamara se time sada, sad uvek viče, završio je sa znakovanjem. Sin je naučio da znakuje, ali i on to sve manje radi. Mislim da razmišlja kao otac: ako tata slabo znakuje, i meni je to dovoljno. Kad sam se udala, moj muž je znakovao, ali to je bilo davno, kaže da se sada ne seća, da je zaboravio znakovni jezik.

Deset godina u kući imamo telekomunikacioni uređaj za gluve, ali nikada nije priključen, ne radi. Ja ne valjam jer sam suviše lenja da naučim kako se koristi kompjuter i imejl.

Ne znam šta bi mi pomoglo u odnosu sa mužem? Možda bi trebalo da uzvratim. Ponekad je okrutan, to se neće promeniti – ostaće isti. Nekoliko puta sam razmišljala o tome da ga napustim, ali on bi bio zabrinut za mene, i ja brinem da se ne bih snašla, a ionako ne znam gde bih otišla. Brinem i šta će biti sa mojim sinom ako odem. Ide u školu, dovoljno je odrastao da se brine o sebi. Njegov otac bi se starao o njemu. Čeka ga posle škole i odvozi ga gde god želi da ide. Ali gde bih ja otišla?

Komunikacija sa negovateljima i drugima

Ne znam šta osećam povodom toga što sam udata. Kad sam nezadovoljna svojim životom, kad sam tužna, plačem i besna sam na svoje negovatelje, pa se ponekad svađam s njima. Oni mi ne pomažu. Slušaju mog muža, ne mene, što me razbesni. Zanemaruju me; ne zanima ih šta imam da kažem. Neki od njih nemaju vremena, loši su i ne koriste znakovni jezik, što je teško.

Neki od njih govore umesto mene; donose mi stvari koje ne želim, jer to tako funkcioniše. I moj muž govori umesto mene. Uvek sam u nevolji ako se sama nekome obratim. U nevolji sam ako nešto kupim za sebe. Odrasla sam, glupo je da za sve moram da pitam. Mojim negovateljima je dopušteno da kupuju stvari za našeg sina, a ja to ne smem, ja sam ta koja bude u nevolji sa mužem.

Moj muž ne sluša šta me brine, on se ne žali. Kad dođe do prekida komunikacije, kažem mužu da negovatelj nema neophodne komunikacione veštine, ali on to ne sluša. Ne žali se kad kažem da mi je potreban neko ko ume da znakuje. On ne želi da ja komuniciram. On želi da bude jedini koji će komunicirati sa negovateljima. Da on bude taj koji im govori šta da rade, ne ja. Moj muž voli da kontroliše novac, voli da kontroliše negovatelje. Zbog toga sam tužna i zabrinuta za budućnost.

Jedna negovateljica mi je podrška. Verujem joj i razgovaramo o problemima koje imam sa mužem. To mi je od velike pomoći; da imam nekoga kome mogu da verujem. Nemam snage ni moći da progovorim. Moj muž je previše moćan, moćniji od mene.

Kod kuće sam često sama, sa negovateljima i bez novca. Teško je voleti mog muža.

O tome kako me tretira razgovarala sam sa veoma malo ljudi. Uz pomoć negovateljice od poverenja, razgovarala sam sa menadžerom koji je zadužen za moj slučaj i sa zastupnikom za prava osoba s invaliditetom. Htela sam da mi menadžer pomogne da dobijem negovatelje koji znakuju, da se u komunikaciji ne oslanjam na muža. Htela sam da mi zastupnik za prava pomogne da rešim problem novca. Organizovao je da dobijem novac za praznike, ali se nije bavio time što moj muž kontroliše sav prihod.

Volela bih da mi neko pomogne da kontaktiram svoju porodicu, da pišem sestri. Moj muž ne voli da budem u kontaktu sa porodicom.

Šta bih rekla zaposlenima i svima drugima

Rekla bih im da slušaju i da ulože vreme u učenje komunikacije. Rekla bih im da sa ženom kojoj pružaju podršku treba da se zabave, da se smeju i da komuniciraju, da kvalitetno komuniciraju.

Rekla bih drugim ženama da nađu dobre muževe. Uveri se da je sve u redu. Uveri se da on zna i da ti znaš kako tretirate jedno drugo. Da vreme koje provodite zajedno bude dobro. Nemoj da zaboraviš ono što je važno. Rekla bih drugim ženama da se dobro provode.

https://www.dvrcv.org.au/

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response