Kompas je nit koja nas drži: Klub osoba sa psihičkim poteškoćama pre, tokom i nakon pandemije (intervju)

Posted on by Marijana Čanak

– Najveća poteškoća sa kojom se sada suočavam je taj osećaj bespomoćnosti, a u to je uključen i realan strah za opstanak. Kažem realan, jer se plašimo da nećemo imati dovoljno novca da preguramo ove periode. Plašimo se bilo koje bolesti, da ne padnemo u ruke ovog haotičnog zdravstva. Nadam se da će ti strahovi ostati samo trenutni, iako već dugo traju.

Korisnica Kluba Kompas

Jedna od manje-više izvesnih posledica pandemije je globalna kriza mentalnog zdravlja. Koliko smo kao društvo uopšte svesni važnosti ovog pojma? Kako u redovnim okolnostima tretiramo osobe sa psihičkim poteškoćama i u kojoj meri pandemija podvlači već postojeću marginalizaciju? Kojim dodatnim rizicima su osobe sa iskustvom psihijatrijskog lečenja izložene u doba korone? Kome mogu da se obrate za podršku? Kompas, klub osoba sa psihičkim poteškoćama, nastoji da održi kontinuitet psihološke podrške za osobe sa iskustvom psihijatrijskog lečenja prilagođavajući svoj rad takozvanoj “novoj normalnosti”. O aktuelnim dešavanjima u Kompasu i iskustvima korisnika u doba krize razgovaramo sa Aleksandrom Plavšićem, psihologom i volonterom Kluba.

Kako je počeo tvoj rad u Kompasu i zbog čega ti je važna ta vrsta volonterskog angažovanja?

AP: – U Kompas me je privukla ideja, koju nažalost ne deli mnogo ljudi, da osobe sa mentalnim poteškoćama ne treba da budu institucionalizovane i da je važno raditi na njihovoj destigmatizaciji i uključivanju u zajednicu. Ta ideja je unutrašnja snaga Kompasa. Trenutno sam angažovan na pisanju, sprovođenju i koordinisanju projekata, nisam uvek nužno u direktnom kontaktu sa korisnicima. Sećam se da mi nije bilo nimalo svejedno kad sam prvi put vodio radionicu za korisnike, iako sam pre toga radio sa različitim klijentima. Nisam se osećao dovoljno kompetentnim, ali kompetencija nekako padne u drugi plan. Naravno da su neophodna određena znanja, uslov za radioničarski rad u Kompasu je završena III godina psihologije, ali sposobnost da se uspostavi međuljudski odnos i da se sagovornik oslušne je ključna. Neki korisnici pričaju 100 na sat, neki govore nepovezano, neki izgovore samo dve reči, a time kažu mnogo. Kad sam se isključio iz profesionalne uloge i dopustio da se istopi ta granica između mene kao profesionalca i njih kao osoba sa dijagnozom, kad se osetilo da smo svi u tom krugu jednaki, rad je dobio potpuno drugu dimenziju. Preporučio bih svim kolegama da dozvole sebi taj iskorak iz profesionalne uloge i da prosto oslušnu potrebe sagovornika. Što smo bliži nivou čoveka, više informacija dobijamo. Naravno da je profesionalna uloga bitna, ali ispod svega toga je važno da ostanemo ljudi, da budemo senzitivni za ljudske potrebe, umesto strogog fokusa na dijagnozu.

Za mene kao psihologa angažovanje u Kompasu je važno jer ne želim da radim u državi i društvu koje odbacuje jedan deo populacije. Koliko znam, u Britaniji postoji zakon da blaga i srednja depresija ne podležu terapiji medikamentima. Kod nas, pogotovo u doba korone, kad kažeš teško mi je ili preplakala sam noć, u 95% slučajeva slede antidepresivi. Na razgovor sa psihologom u domu zdravlja čeka se mesecima. Radeći u Kompasu mogu da pružim znatno veći doprinos. Ne postoji centar koji se posebno bavi ovom populacijom, pogotovo na način na koji to radimo u Kompasu, u paketu sa destigmatizacijom i ohrabrivanjem korisnika da izađu u društvo kao jednaki. Cela poenata volonterizma je dobijanje putem davanja. Ne samo da stičemo profesionalno iskustvo, nego dobijamo ličnu satisfakciju, jer radimo nešto što će sutra nekome omogućiti bolji život ili bolje društvene okolnosti.

Kako Kompas funkcioniše pre, tokom i nakon pandemije?

AP: – U redovnim okolnostima sastanci Kluba održavaju se tri puta nedeljno. Utorkom su psihološke radionice koje su mahom fokusirane na inetrpersonalnu komunikaciju i ispoljavanje emocija, na primer, radimo na asertivnoj komunikaciji i zdravom ispoljavanju agresije i besa. Sredom smo organizovali neformalna druženja. Kad su popustile restriktivne mere, sastajali smo se na otvorenom ili smo odlazili u bioskop. Petkom su kreativne radionice na kojima korisnici mogu da crtaju, prave radove od plastelina ili da igraju društvene igre. Tokom pandemije komunikacija sa korisnicima je otežana, jer oni mahom nemaju ni telefon, a kamoli internet, zoom ili skajp. Osetili smo potrebu da se u kriznom periodu dodatno povežemo sa njima. Tokom prvog talasa pozivali smo korisnike dvaput nedeljno i pružali smo im psihološku podršku putem telefona. Ujedno smo uspeli da neke od svojih resursa preusmerimo, kako bismo korisnicima omogućili kupovinu hrane i higijenskih sredstava. Nakon prvog talasa, organizovali smo druženja na otvorenom, ali nije bilo uslova za radioničarski rad. Da bismo se prilagodili aktuelnoj situaciji, bilo je neophodno obezbediti korisnicima pristup računaru, internetu i aplikacijama za video komunikaciju. Pokrenuli smo internu akciju pod nazivom Hoomano Zoomamo i putem donacija od strane IT kompanija i pojedinaca uspeli smo da sakupimo 12 laptopova za korisnike Kluba. Akcija je pokrenuta s ciljem da se obezbedi kontinuirana onlajn podrška, ali moram da napomenem da neki od naših korisnika pišu pesme, priče i druge tekstove, zbog čega je takođe važno da imaju računarsku opremu. Svojevrsni autobiografski tekstovi korisnika Kluba već su priređeni za štampu. U pitanju je zbirka priča, pesama, izjava, intervjua o tome kako su živeli pre dobijanja dijagnoze, sa kakvim reakcijama su se suočavali kad su saznali dijagnozu, kako sada žive sa dijagnozom. Javnost o tome malo zna. Laptopovi su višestruko značajna donacija, ali bez internet konekcije ne možemo da realizujemo rad na daljinu. Do sada smo kontaktirali sve provajdere, ali, nažalost, još uvek nismo uspeli da obezbedimo internet.

– Mnoge stvari koje su značajne za psihičko stanje, u vreme pandemije su zabranjene. Bliskost ljudi – kroz zagrljaje, drugarske poljupce, gledanje izraza lica sagovornika – sve je to uskraćeno. Još nam je uliven strah, bilo opravdan ili neopravdan, od bilo kakve bliskosti. Znači da nam se iz korena promenio način života: otežana komunikacija i ispoljavanje emocija. Manje kretanja utiče i na fizičko i psihičko stanje. Periodi depresije su češći, nervoza i osećaj nemoći da se prilagodimo. Tek će nam budući dani pokazati šta i kako nam se u životu promenilo.

Korisnica Kluba Kompas

Ko su aktuelni korisnici Kompasa i koje su specifičnosti njihovog položaja u periodu pandemije?

AP: – Naša grupa korisnika je zaista heterogena, od osoba koje su na master studijama, do osoba koje su do te mera marginalizovane da imaju poteškoća da prežive dan. Najmlađi korisnik ima oko 22 godine, a najstariji preko 60. Na okupljanjima se susreću ljudi različitih profesija, dobi i interesovanja, a spajaju ih zajednički izazovi. Posebno u periodu korone, svi smo previše usredređeni na sebe, što je tužno, ako se samo setimo koliko su ljudi grabili u prodavnicama, kako nismo mogli da kupimo maske, jer je neko kupio hiljadu ne misleći na druge. Sada je dodatno izraženo žmurenje i okretanje glave od onih koji su na margini. U Kompasu propagiramo zajedništvo, što sada jeste fizički otežano, ali je moguće na mentalno-emocionalnom nivou. Šaljemo poruku da smo tu jedni za druge i da sve ovo što se dešava ne moramo da proživljavamo sami. Dok smo organizovali okupljanja na otvorenom, korisnici su često izjavljivali da im je to jedini dan kad izađu iz kuće, jer izvan Kompasa nemaju socijalnu mrežu. U njihovom slučaju, to nije posledica pandemije, nego stigmatizacije, predrasuda i odbacivanja od strane opšte populacije. Ne samo da su odbačeni, nego društvo vrlo često biva agresivno prema njima, izloženi su porukama da ih treba zatvoriti u podrume, da je bolje da ne izlaze, da su nakaze. Te poruke su slika našeg društva. Postojanje Kompasa je dobar znak da možemo da utičemo na svest, ali se sve to sporo odvija.

Zašto je važno održati kontinuirani rad sa korisnicima u periodu krize?

AP: – Kao što sam rekao, često su volonteri Kompasa jedine osobe sa kojima korisnici razgovaraju. Kriza je, sa televizije pristižu različite i zastrašujuće informacije, a mnogi nemaju s kim to da podele, niti podršku na koju mogu da se oslone. Osobe iz kliničke populacije su dosta vulnerabilnije. Teško izlaze na kraj sa izazovima s kojima se inače suočavaju (odbačenost, stigma, izolacija, egzistencijalno pitanje). Neretko internalizuju stigmu, osećaju da su drugačiji, da nisu dovoljno dobri. Kad se tome pridoda opšta kriza koja traje, jasno je da su pod dodatnim rizicima. U razgovorima sa našim volonterima dobijaju snagu da preguraju sve to, u atmosferi prihvatanja i neosuđivanja. Čujemo se dvaput nedeljno, ali na raspolaganju smo im 24/7. Sama ta činjenica, da znaju da imaju kome da se obrate, sigurno pomaže. U aktuelnoj situaciji najčešće se suočavaju sa usamljenošću i strahom od korone. Primaju dvosmislene i pogrešno interpretirane informacije, pa im je potrebna stabilnost, ali i toplina, u smislu da razumemo njihove emocije i da je u redu da se osećaju onako kako se osećaju. Sastanci Kluba postali su sastavni deo njihovog života, a sada je to prekinuto, što je ogroman udarac i promena na koju se treba adaptirati. Pokušavamo da ublažimo te promene koliko je moguće.

Trenutno privodite kraju projekat Multimedijalna solidarnost. Reci nam nešto o tome.

AP: – Projekat Multimedijalna solidarnost podržala je Fondacija Ana i Vlade Divac, sa ciljem informatičkog opismenjavanja korisnika (korišćenja računara i zoom platforme), kako bismo ostvarili audio-vizualnu komunikaciju tokom pandemije. Pored edukacije korisnika, obezbeđena su sredstva i za dve edukacije za volontere, za sticanje dodatnih kompetencija za rad putem telefona i za terenski rad (u vidu mini mobilnih timova). Večina korisnika je završila edukaciju i projekat privodimo kraju. Verujem da će im ova edukacija biti od koristi i prilikom zapošljavanja, što je jedan od velikih izazova za korisnike, jer je u našem društvu medicinski karton i dalje etiketa. Poslodavci dobijaju olakšice za zapošljavanje osoba s invaliditetom, ali osobe sa mentalnim stanjima nisu u tome prepoznate, jer je njihov invaliditet nevidljiv. Generalno, nismo senzitivni na psihičke poteškoće. Kad neko kaže: – Teško mi je, nemam s kim da pričam, uobičajena reakcija je: – Istrpi, proći će, uzmi motiku pa kopaj! Raduje me što na području Novog Sada postoje savetovališta i centri koji nude besplatnu psihološku podršku (Srce, NSHC, SOS ženski centar), ali nijedan centar se ne bavi specifično osobama sa mentalnim poteškoćama ili iskustvom psihijatrijskog lečenja, tako da smo pioniri u toj oblasti, pogotovo kad je rad mobilnih timova u pitanju.

Kakvi su utisci korisnika o obuci za zoom? Da li virtualni susreti mogu da nadomeste kontakt uživo ili psihološka podrška na daljinu ima svojevrsne manjkavosti?

AP: – Obuka je dugo trajala, jer smo je sprovodili u malim grupama od 2 do 3 korisnika. Neki korisnici uopšte nisu imali iskustvo rada na računaru, drugi jesu, ali nisu imali iskustva na zoomu. Generalno su zadovoljni. Nismo sa svima aktivno krenuli u onlajn rad, jer nemaju svi internet. Sa onima sa kojima možemo da se čujemo, to ide prilično dobro. Svakako je bolje kad možemo da se vidimo, jer retko šta može da nadomesti kontakt uživo. Iako je zoom sastanak odlična simulacija, ipak su bliskost i dodir uživo nezamenjivi. Zoom je viši nivo od razgovora telefonom, jer možemo da pokažemo različite stvari, vidi se ekspresija. Ćutanje dobija drugu dimenziju tokom video razgovora, jer se vide izraz lica i govor tela. Ako treba da rangiram, razgovor uživo je broj jedan, na drugom mestu je video poziv, na trećem telefonska komunikacija. Telefon nam omogućuje da uvek i svuda budemo dostupni, a internet komunikacija ima strukturu koja može da ubije spontanost, ako uzmemo u obzir da treba priključiti laptop, organizovati sastanak, proveriti konekciju i slično.

Najviše mi nedostaju razgovori uživo, iako ih donekle zamenjuju razgovori telefonom i putem interneta. Ono malo napretka u komunikaciji, koji smo ostvarili pre korone, jednom, kada sve ovo prođe, verovatno će morati da se krene ispočetka.

Korisnica Kluba Kompas

Kako su protekle edukacije za volontere i koje konkretne veštine su mogli da steknu?

AP: – Obe edukacije održane su u vidu 4 susreta u trajanju od po 6 sati. Prva edukacija ima za cilj da nam unapredi kompetencije za rad putem telefona, jer komunikacija ima svoje specifičnosti ako ne vidimo osobu s kojom razgovaramo. Volonterima je najviše značilo takozvano dopuštanje tišine, jer često nismo svesni koliko je to važno za uspostavljanje emocionalnog kontakta. Kad dopustimo tišinu, prva reakcija obično je anksioznost: – Šta sad da kažem? Kad smo svesni da je u redu dopustiti tišinu, pogotovo ako razgovaramo o teškim temama, da time dajemo sagovorniku vreme da reflektuje, da i dalje oseti da smo tu za njega, time se šalje zaista moćna poruka. Iako možda deluje kontraintuitivno, to jeste tako: – Ćutim, a zapravo sam mnogo rekao. Tako se oslobađa emocija i osećaj da smo tu za sagovornika. Ujedno smo unapredili veštinu aktivnog slušanja, što je dragoceno. Druga edukacija za volontere bila je usmerena na tehnike koje su korisne u radu na terenu, posebno u kriznim intervencijama koje se razlikuju od psihoterapije kao dugotrajnog i strukturisanog procesa. U kriznim intervencijama dolazi do izražaja naša ličnost i sposobnost da u tim situacijama ostanemo stabilni, jer je to preduslov pružanja podrške. Obuka je bila usmerena na prihvatanje onoga što u tim situacijama osećamo kao vid brige za korisnike, znak da nam je stalo. Važno je podsetiti se da u kriznim intervencijama uvek polazimo od bioloških i fizičkih potreba, ne možemo raditi na samoaktualizaciji ako osoba nema šta da jede. To je prvo što proveravamo. Često dolazimo do psiholoških potreba, kao što je problem usamljenosti. Tužno je kad vidimo da je korisnik tipičan ekstrovert, a od društva dobija poruku da je nepoželjan. To je česta tema naših telefonskih razgovora.

Ko sve može da bude volonter Kompasa? Koji su preduslovi i potrebna predznanja?

AP: – Otvoreni smo za različite vidove saradnje. Kompas u svom pristupu integriše sve profesije, jer se ne bavimo samo problemom psihologa i psihijatara, nego problemom celog društva. Naši volonteri nisu nužno psiholozi, niti svi učestvuju u direktnom radu sa korisnicima. Za organizovanje radionica i rad sa korisnicima uslov je završena III godina psihologije, ali mogući su i drugi vidovi angažovanja. Na primer, kontakitrali su nas studenti žurnalistike, koji bi radili na pisanju tekstova, promociji i marketingu Kluba. Trenutno, dok se pandemija ne završi, ne primamo nove volontere, jer nije moguće održati potrebnu edukaciju.

U najavi je otvaranje savetovališta. Koliko će to doprineti celoj zajednici i koje vrste usluga će se pružati u savetovalištu?

AP: – Savetovalište, koje realizujemo putem projekta Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT, trebalo bi da bude otvoreno sredinom januara sledeće godine. Prostor je obezbeđen, ali smo još uvek u procesu opremanja. Posebno sada, u vreme korone i posledica korone, primetna je ogromna potreba za savetovalištima i za radom na očuvanju mentalnog zdravlja. Naše savetovalište će biti usmereno na rad sa osobama koje žive sa mentalnim poteškoćama ili iskustvom psihijatrijskog lečenja, jer takvo savetovalište ne postoji, ali ćemo pružati usluge i opštoj populaciji. Zbog malih kapaciteta, bili smo prinuđeni da se psihološke radionice odvijaju u grupama, što će se otvaranjem savetovališta promeniti – korisnici će imati priliku da rade jedan na jedan. U pripremi su ozbiljne edukacije za volontere, jer je rad sa ovom grupom klijenata najizazovniji za psihologe, pa zahteva dodatne obuke, veštine i supervizije.

Kompas je sada tanka nit koja nas još jedino drži, da znamo da oko nas još ima ljudi kojima se možemo obratiti za neku pomoć. Često je ta pomoć potrebna u određenom momentu, ne umemo je tačno formulisati, ali svaki razgovor je dobrodošao. Svaki vid podrške koju nam Kompas pruža u ovom periodu, puno nam znači.

Korisnica Kluba Kompas

Kako građani mogu da podrže Kompas?

AP: – Najvažnije je da se naša poruka širi. Prisutni smo na društvenim mrežama, a na našem sajtu su generalne informacije o aktivnostima koje sprovodimo. Važno nam je da ljudi koji imaju mentalne poteškoće ili iskustvo psihijatrijskog lečenja znaju da postoji centar u kojem su dobrodošli. Uvek primamo nove korisike i radimo na tome da dopremo do njih. Neki od naših korisnika rade kao prodavci uličnog magazina Liceulice, što im je često jedini izvor prihoda. S obzirom na to da su zabranjena okupljanja i kulturni događaji, zima je, prodaja je znatno smanjena, zbog čega apelujemo na kompanije i pojedince da se pretplate na časopis. Na LinkedInu svakodnevno vidim biznis uspehe, dobre tim-bilidnge, sertifikate i edukacije, a retko koja kompanija pokazuje koliko je društveno odgovorna. To ne samo da je dobro za brending i spoljašnji imidž, nego bi se svako osećao bolje da radi u kompaniji koja je društveno-odgovorna i daje podršku ugroženim grupama. Dakle, Liceulice: pretplatite se na digitalno ili papirno izdanje. Za sada nam nedostaju još 2-3 laptopa, a rezervni telefoni uvek su nam potrebni, tako da smo otvoreni za donacije tog tipa. Krucijalno je da obezbedimo internet za sve naše korisnike i da privedemo kraju opremanje savetovališta. Saradnja, ideje i donacije na tom planu su više nego dobrodošle.

Povezani tekstovi:

Kompas: Zašto je važno da postoje klubovi za osobe sa mentalnim poteškoćama i centri za mentalno zdravlje

Ka drugom – umetnost nevidljivih: Intervju sa Aleksandrom Mirimanov

About the Author

Leave A Response