Humana mapa Novog Sada

Posted on by Marijana Čanak

​Koliko razumemo sam pojam marginalizacije i mehanizme koji je pokreću? Da li je doprinos pojedinca zanemarljiv ili ključan kad razmišljamo o globalnim promenama? Iz kojih pobuda dajemo i šta je uopšte kultura davanja? Da li humanitarne akcije pasiviziraju i podređuju one kojima su namenjene ili prava humanost ne upada u takve zamke? O svemu tome razgovaramo sa Draganom Nešin, diplomiranom psihološkinjom na master studijama kliničke psihologije i volonterkom Udruženja građana Patrija, koja trenutno radi na realizaciji projekta Humana mapa Novog Sada, u sklopu Projekta za unapređenje okvira za davanje u realizaciji Koalicije za dobročinstvo koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac, a finansira USAID.

Zbog čega ti je važan volonterski rad u Patriji?

DN: – Moji motivi nisu odmah bili profesionalni, nego u vezi s tim što mi od malena smetaju nejednakost i nepravda. Nikada nije opravdano da se neko tretira drugačije. Marginalizacija mi je oduvek upadala u oči, htela sam da se borim protiv toga i pronašla sam način da to radim. Na studijama sam se upoznala sa izazovima s kojima se osobe sa psihičkim poteškoćama suočavaju i shvatila sam da mi je volontiranje u toj sferi važno i za profesionalni razvoj, jer želim da se bavim mentalnim zdravljem i ukidanjem predrasuda o poteškoćama u oblasti mentalnog zdravlja. Volontiranje u Patriji je sjajan način za to, jer spaja dve vrste motivacije, profesionalnu i ličnu.

Šta je tvoja definicija marginalizacije?

DN: – Za mene je marginalizacija stvaranje nejednakosti među ljudima po osnovu nekih pretpostavki o tome da smo zbog nečega drugačiji. Stvaranje nejednakosti samo na osnovu toga što pripadamo određenoj populaciji, neosnovano pravljenje granica.

Kako je nastala ideja Humane mape?

DN: – Organizovali smo donatorske akcije na koje su se građani rado odazivali donirajući različita sredstva za naše korisnike. Akcijama su se priključivali i preduzetnici, često spominjemo taksistu koji nam je ponudio usluge raznošenja paketa pomoći. Kroz različite akcije se pokazalo da ljudi žele da se uključe i da podrže naše ideje, što nas je podstaklo da razmišljamo o Humanoj mapi. Smisao Humane mape je da poveže male i velike preduzetnike i sve građane koji žele da budu podrška populaciji sa kojom radimo. U osnovi je ideja da preduzetnici pružaju određeni broj besplatnih usluga za marginalizovane sugrađane, a da istovremeno dobiju priliku za prevazilaženje predrasuda o njima. Svi imamo predrasude i svi se neprekidno edukujemo kako bismo ih prevazišli, a direktan kontakt je najbolji način za to. Kad lično upoznamo ljude prema kojima imamo predrasude, one obično počnu da se raspadaju. Donirajući usluge marginalizovanim osobama, preduzetnici bi ujedno imali priliku da steknu realnu sliku o njima i da razumeju izazove sa kojima se suočavaju. Veće kompanije bi podržavale male preduzetnike koji imaju status humanih i donirale bi sredstva za rešavanje različitih pitanja marginalizovanih grupa. Za građane je to dodatni motiv da koriste usluge mapiranih preduzetnika i da podrže njihov rad. Na taj način svi učestvuju u razvoju inkluzivnog društva. Evidentno je da kod ljudi postoji želja da budu humani, a Humana mapa je mogućnost da to iskažu u svojoj svakodnevnici, bez izdvajanja dodatnog vremena i sredstava. Na primer, svi koristimo usluge zubara ili frizera, zašto istovremeno ne bismo podržali zubare i frizere koji su pružili besplatne usluge onima koji ne mogu da ih priušte? U suštini, podstičemo razvoj društvene odgovornosti preduzetnika i kompanija, a korišćenjem njihovih proizvoda i usluga građani podstiču to isto. Uspostavlja se ceo krug podrške.

U kojoj fazi je mapa trenutno i šta je prvi sledeći korak?

DN: – Trenutno smo u procesu izrade veb sajta i tražimo humane preduzetnike, male i velike, koji žele da budu na mapi. U planu su tri tribine. Prva tribina, pod nazivom Društvo kojem (ne) pripadam, namenjena je svim građanima i govoriće o problemu marginalizacije i o tome kako svi možemo da doprinesemo razvoju inkluzivnog društva, rušenju predrasuda i kulturi davanja. Još uvek smo u početnoj fazi, a krajem godine očekujemo da ćemo imati veb sajt na kome će biti prvi preduzetnici koji učestvuju u akciji. Za sada nam se odazvalo desetak preduzetnika među kojima je nekoliko kafića, jedna ginekološka ordinacija, jedan preduzetnik koji se bavi proizvodnjom prirodne kozmetike. Obnavljamo kontakte od ranije i ujedno pozivamo sve zainteresovane da nam se jave. Ovo je pomalo nezgodan trenutak za pružanje besplatnih usluga, ali očekujem da će tokom januara situacija biti znatno bolja i da će mnogi pronaći svoje mesto na Humanoj mapi.

Na koji način se ostvaruju besplatne usluge?

DN: – Patrija je posrednik u tome, jer radimo sa marginalizovanim grupama, a ujedno uspostavljamo saradnju sa organizacijama koje se bave sličnim temama. Ideja je da po dogovoru sa manjim preduzetnicima izradimo vaučere koje ćemo podeliti korisnicima sa kojima radimo i korisnicima naših saradničkih organizacija. Na taj način će biti omogućeno ostvarivanje konkretnih usluga.

S obzirom na aktuelnu situaciju, koje vrste usluga su trenutno najneophodnije?

DN: – Neki od naših korisnika nemaju struju, grejanje i druge bazične stvari. Mnogi koji su jedva došli do posla sada teško ostvaruju finansijsku podršku, nemaju uslove za rad ili su ostali bez zaposlenja. Izolacija zahvata sve životne aspekte. Organizovali smo akciju prikupljanja hrane i higijenskih sredstava, jer su paketi pomoći te vrste uvek potrebni. Za sada smo usmereni na to, kao i na pružanje psihosocijalne podrške. Mnogi od naših korisnika teže se nose sa izolacijom i izloženi su dodatnim rizicima, zbog čega je važno da kontinuirano budemo u kontaktu, da ih informišemo i saslušamo. U aktuelnoj situaciji vodeći izazov je izostanak socijalne podrške. Kompas je mesto gde su ljudi mogli da dođu da podele svoja osećanja i utiske, da budu u zajednici i da osete pripadnost. Sada im je to uskraćeno, podrška se odvija putem telefona, što je kratko i nedovoljno, a potreba za socijalizacijom je bazična ljudska potreba. Usluge za koje uspostavljamo saradnju sa preduzetnicima su one koje bi svima dobro došle. Na primer, svima je potreban odlazak kod frizera, pregled kod doktora, svi bismo voleli da izađemo na kafu ili da pojedemo lep obrok.

Postoji li opasnost da Humana mapa marginalizovane osobe učvrsti u poziciji pasivnih primalaca pomoći?

DN: – Ne želimo nikoga da pasiviziramo, naprotiv, kontinuirano podstičemo svoje korisnike da preuzmu aktivnu ulogu u pronalaženju zaposlenja i socijalizaciji uopšte. Kad krenu na taj put, često se suočavaju sa odbijanjem, upravo zbog toga što pripadaju određenoj grupi. Rušenje predrasuda o ljudima i tome šta oni mogu je važan korak ka uključivanju marginalizovanih grupa u sve društvene tokove. U našoj zajednici predrasude su duboko ukorenjene, ne samo da se osobama sa psihičkim poteškoćama uskraćuje mogućnost zaposlenja, nego većinsko stanovništvo neretko odbija da uđe sa njima u komunikaciju, ili im pak prilazi sa nekim pogrešnim predubeđenjima. Na Humanoj mapi fokus je na pružanju usluga, jer to stvara priliku za uspostavljanje kontakta i preispitivanje predrasuda. Ova akcija je važna da bismo podelili priče ljudi sa kojima radimo i izazove sa kojima se suočavaju. Predrasude i odvajanje od ljudi koje smatramo drugačijim utemeljuju marginalizaciju i to je nešto u čemu svi učestvujemo. Prvi korak je da to osvestimo, onda možemo raditi na neutralizaciji. Putem pružanja besplatnih usluga zapravo uspostavljamo kontakt sa tim ljudima i shvatamo da nismo različiti koliko smo mislili da jesmo. Svi imamo iste potrebe. Pripadnici marginalizovanih grupa takođe imaju potrebu da odu kod frizera, doktora, u restoran ili kafić, i sve je to vid učešća u zajednici, a ne da stalno posećuju institucije koje se bave njihovim pitanjem i da se konstantno vrte u istom krugu. Humana mapa podstiče vidljivost marginalizovanih grupa i razumevanje njihove pozicije. To je način da se smanji socijalna isključenost.

Reci nam nešto više tribini Društvo kojem (ne) pripadam.

DN: – Tribina je zakazana za 22. decembar s početkom u 17 časova. Program će biti strimovan putem fejsbuk stranice Patrije. Na tribini će učestvovati univerzitetski profesor sa Odseka za psihologiju, dr Vladimir Mihić, stručnjak za socijalnu i političku psihologiju, koji će govoriti o marginalizaciji, predrasudama i uticaju pojedinaca na razvoj inkluzivnog društva. Ispred Udruženja Patrija socijalna radnica Marijana Ristić govoriće o svom iskustvu u radu sa osobama sa psihosocijalnim poteškoćama i magazinu Liceulice. Psiholog Miloš Raič govoriće o svom radu sa romskom populacijom u Novosadskom svratištu za decu i mlade, kao i generalno o svom radu sa marginalizovanim grupama. Smisao tribine je da svi saznamo šta je marginalizacija, šta znači taj pojam i šta sve nosi u pozadini, na koji način su nečija prava eksplicitno ili implicitno manja unutar zajednice. Ujedno ćemo saznati kakva su realna iskustva pripadnika marginalizovanih grupa i s kakvim barijerama se suočavaju kad pokušaju da se uključe u društvo. Sećam se da smo kao volonteri išli sa prodavcima magazina Liceulice i da smo nailazili na ljude koji nemaju razumevanja za to što mi radimo, nego imaju uverenja tipa: – Ti nećeš da radiš, pa ja moram da te izdržavam. Predstavnici organizacija mogu da ukažu na takve probleme, jer mi imamo sreću da nismo socijalno isključeni, pa imamo uvid u generalni stav šire zajednice, a upoznati smo sa iskustvima marginalizovanih osoba. U poslednje vreme održava se dosta tribina na temu marginalizacije, a kada razgovaram sa ljudima, često me pitaju šta je uopšte marginalizacija. Zato je važno da krenemo redom, od bazičnih pojmova, a potom bi svaki građanin trebalo da zna šta kao pojedinac može da uradi da bi se stanje promenilo.

Koliko su građani zainteresovani za takve teme?

DN: – Građani jesu zainteresovani za ta pitanja, ali danas se sve brzo kreće, bombardovani smo različitim sadržajima i ne možemo biti svugde u isto vreme. Mnogi ljudi neće propratiti tribinu, ali to ne tumačim kao nezainteresovanost, već kao potrebu da temu učinimo prijemčivijom. Primetila sam da mi, koji se bavimo ovim temama, razgovaramo o tome međusobno ili u medijima, a u stvari često ne uviđamo da ljudi koji se time ne bave možda ni ne razumeju naš jezik. To jeste problematično i trebalo bi pojednostaviti priču, ne zato da bi ljudi znali šta je marginalizacija, nego šta sve stoji iza nje. Lako ćemo onda na vrh toga staviti reč i znati šta ona znači.

Gde smo trenutno kad je reč o inkluzivnom društvu?

DN: – Imam utisak da smo u nekoj fazi tranzicije, gde postoje ljudi koji su otvoreni, žele da učestvuju u procesu razvoja inkluzivnog društva, ali možda nisi sigurni kako da to urade i potreban im je dodatni podstrek. S druge strane, sve bi išlo lakše da imamo podršku državnih institucija. Postoji neka težnja ka promeni, ali sve se još uvek sporo odvija. Veliki deo posla obavljaju nevladine organizacije i građani koji šire tu priču, kako bi se stvorio svojevrstan pritisak na institucije. Oseća se neki pomak, kao društvo postajemo svesniji, ali je potrebno još vremena i rada na edukaciji građana.

Šta je zapravo kultura davanja i koje su najveće zablude o tom pojmu?

DN: – O kulturi davanja često raspravljamo među sobom, unutar svojih organizacija i fondacija, dok građanima verovatno nije najjasnije šta bi to značilo. Kultura davanja znači da kao društvo razvijamo svest o tome da je važno da jedni drugima pružamo, da se uzajamno podstičemo, podržavamo i pomažemo, bez obzira na to da li ćemo time ostvariti neku korist. To je unutrašnji osećaj: pomažemo jedni drugima da budemo jednaki. Zabluda je da davanje podrazumeva nešto konkretno i opipljivo kao što je novac ili neki proizvod. Možemo nekome dati vreme ili podršku bilo koje vrste. Kultura davanja zapravo je zalaganje za poboljšanje kvaliteta nečijeg života, što može da se odvija putem socijalne podrške i doživljaja uključenosti. Ne možemo dati nešto što nemamo, ali uvek možemo dati deo svog vremena.

Šta motiviše davanje?

DN: – Kad imamo osećaj da smo nešto dobro uradili za nekoga, to utiče na našu savest, na osećaj da smo time postali bolja osoba. Kad vidimo šta se oko nas dešava, kad primetimo nepravdu i uočimo da se neki ljudi tretiraju drugačije, imamo priliku da doprinesemo promeni i da budemo produktivni. Nismo samo posmatrači, nego akteri. Na Humanoj mapi to će biti i vidljivo.

Postoji li ambicija da se Humana mapa proširi na druge gradove?

DN: – Pošto smo tek u razvojnoj fazi, nismo o tome razgovarali, ali ne mogu reći da o tome nisam razmišljala. Ako ovo zaista uspe, bilo bi sjajno da svaki grad ima svoju humanu mapu.

Povezane teme:

Kompas je nit koja nas drži: Klub osoba sa psihičkim poteškoćama pre, tokom i nakon pandemije (intervju)


About the Author

Leave A Response