Iskustva američkih žena s invaliditetom u interakciji sa policijom

Posted on by Redakcija

Jedno od kompleksnih pitanja u slučajevima prijavljivanja nasilja je: da li da žena obelodani da ima nevidljivi invaliditet (hroničnu bolest, depresiju, povrede mozga) ili ne, jer postoji rizik da će u tom slučaju policija nasilje objasniti invaliditetom.

Moja prijateljica ima povredu mozga. Morala sam da idem s njom da joj pomognem da prijavi nasilje, jer zaboravlja stvari i može da se ‘zaglavi’ u određenoj situaciji. Pomagala sam joj da nastavi, a policajac mi je rekao: – Stavljaš joj reči u usta! – Ne, žena ima povredu mozga. – Meni ona izgleda sasvim dobro.

Dešava se da policija invazivno proverava informacije o invaliditetu iz više izvora: u porodici, na poslu, u organizacijama podrške. Mnoge osobe koje prijavljuju nasilje žele da na diskretan način iznesu svoju situaciju.

Često se dešava da policija ženu koja prijavljuje nasilje doživljava kao nekredibilnu, zbog činjenice da ima invaliditet, pa invaliditet vide kao uzrok nasilja.

Prvo što me je policajac pitao bilo je: – Šta si uradila da to izazoveš? Šta sam uradila, znaš, slepa sam. Odmah mi je rekao: – Ne treba nam više informacija od tebe, jer ne možeš da identifikuješ počinioca. Nisu mi čak ni uzeli izjavu.

Zbog negativnih iskustava sa policijom koja im ne veruje ili ih okrivljuje, manja je verovatnoća da će žena s invaliditetom ubuduće prijaviti situaciju nasilja. Policija često ima stereotipno poimanje invaliditeta.

Policajac bi mi se veoma glasno obraćao, iako sasvim dobro čujem. To što koristim kolica ne znači da sam manje inteligentna.

Često dolazi do pogrešnog tumačenja i nepriličnih reakcija ako žena zbog invaliditeta ispoljava neuobičajeno ponašanje, kao što su tikovi, nevoljni pokreti, hipersenzitivnost, nerazgovetan govor… zbog čega ih više tretiraju kao kriminalce nego kao žrtve.

Kad bi policija pokazala više senzibiliteta prema ženama s invaliditetom, kad bi razumela njihovo stanje i poziciju, uzimajući u obzir pitanje pristupačnih komunikacija, bilo bi lakše eliminisati konfuziju i nesporazume.

Neke od lako primenljivih strategija pristupačnih komunikacija su: usporavanje govora, pojednostavljivanje rečenica, davanje informacija u pisanom obliku, ponavljanje ili mogućnost alternativnih oblika komunikacije, ako je potrebno.

Stepen poverenja u sprovođenje zakona povezano je sa načinom na koji pravni sistem tretira višestruke identitete na osnovu: rase, nacionalne ili jezičke pripadnosti, starosnog doba, seksualne orijentacije, invaliditeta, socijalnog statusa, imigracionog statusa…

Verovatno se ne bih obratila policiji. Da sam u situaciji nasilja, zvala bih svoju porodicu.

Afroamerikanka koja ima invaliditet

Šta bi osobama s invaliditetom olakšalo interakciju sa policijskim službenicima

Pobrinite se da nam bude prijatno i da se osećamo bezbednim, jer ste tu da nam pomognete, a ne da nas povređujete.

Svesnost o invaliditetu, komunikacija s poštovanjem, pružanje podrške i pristupačnih usluga bez obzira na to da li je invaliditet vidljiv ili ne, smanjili bi barijere s kojima se žene s invaliditetom suočavaju kad treba da prijave nasilje.

http://dx.doi.org

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response