Više ne ćutimo: Iskustva žena s invaliditetom iz Alberte

Posted on by Redakcija

Žene koje su preživele nasilje suočavaju se sa ozbiljnim uzrocima stresa i traume, tokom života sa nasilnim partnerom, kao i nakon izlaska iz nasilne veze. Izložene su fizičkom nasilju, silovanju u braku, proganjanju, pretnjama da će im deca biti oteta ili zakonski oduzeta. Hronični stres rezultira depresijom, anksioznošću, poremećajima spavanja i suicidnim namerama.

Ako ste bili u nasilnoj vezi i odrasli ste sa nasilnim roditeljima, to postaje norma. Nakon što mi se to desilo, razmišljala sam: ako muškarac nije nasilan, nešto nije u redu s njim.

Najučestalije posledice nasilja prema ženama su zloupotreba supstanci, nedostatak samopouzdanja i depresija, s tim da se u slučajevima žena s invaliditetom ti simptomi često ne dovode u vezu sa iskustvom nasilja, nego sa iskustvima koja prate invaliditet (nepristupačnost, izolacija, nedostatak podrške). Nasilje prema ženama s invaliditetom ugrožava njihovo fizičko i mentalno zdravlje, a ujedno izaziva niz socijalnih problema kao što su nedostatak poverenja u druge, izolacija, beskućništvo.

Bila sam u nasilnoj vezi i prvo sam htela da pobegnem. Ali, nisam se osećala bezbednom među ljudima, naročito među članovima porodice , jer su me upravo oni najviše povredili. Počela sam da pijem i da uzimam kokain, a potom i da se prostituišem kako bih došla do novca. Izložila sam sebe ogromnom riziku i napravila mnogo štete. Sada se oporavljam, zbog štete koju su mi drugi naneli, a nisam to želela. Niko ne želi da bude žrtva.

Osobe s invaliditetom i profesionalci, pružaoci usluga, koji rade sa njima, trebalo bi da budu edukovani kako da prepoznaju simptome koji ukazuju na izloženost nasilju, umesto što ih pogrešno interpretiraju kako sastavni deo života sa invaliditetom. Prevencija nasilja trebalo bi da je u većoj meri usmerena ka promeni stavova, uverenja i vrednosnih sistema profesionalaca. Ujedno, ženama s invaliditetom treba obezbediti informacije, alatke i resurse samozaštite.

Neko mi je prišao i odgurnuo me sa trotoara. Rekao je: – Što nosiš taj štap, kad nisi slepa? Pitala sam ga zašto tako misli. – Oči su ti otvorene. Ako su otvorene, ne znači da vidim.

U procesima pružanja usluga podrške ženama s invaliditetom, neretko se dešava da invaliditet postaje društveni konstrukt, te da je fokus rada na invaliditetu, umesto na iskustvu nasilja. Profesionalci često na problem partnerskog nasilja odgovaraju iz medicinskog modela, nudeći rehabilitaciju i savetovanje, bez razmatranja posledica sistemskog nasilja.

Partner me je ostavljao na opasnim mestima u javnosti, padala sam i povređivala se. Tražio je od mene da obavljam telefonske razgovore i zakazujem mu poslovne sastanke i ljuto se kada to ne uradim. Radilo se o tome da sam ga molila da diktafonom snimim brojeve telefona koje treba da pozovem, jer ne mogu da ih pročitam iz telefonskog imenika.

Pošto ne mogu da čitam novine, uvek slušam vesti u šest, da bih bila u toku sa dešavanjima. Ali, moje potrebe kod kuće se uopšte ne poštuju. Nemam podršku, neljubazan je i kritikuje me.

Moj bivši mi je govorio: – Ne želim da imaš prijatelje! Odgovorila sam da je to moj život. Ako ne izlazim, govorio bi mi da sam dosadna. Kad izađem, naljuti se jer imam prijatelje. Nisam u tome mogla da pobedim. Sada ima zabranu prilaska, ali dok god me njegovi prijatelji uznemiravaju na ulici i nazivaju me kurvom, taj papir mi ne znači ništa. Nemam dokaza da su to njegovi prijatelji, osim što znam da jesu.

Kad sam krenula u školu, učiteljica je rekla mojim roditeljima da sam retardirana. Ispostavilo se da ne vidim ništa od onoga što je ispisano na tabli, pa su me premestili u prvu klupu. Ali, to nije bilo rešenje, vid mi se brzo menjao. U trećem razredu sam dolazila kući sa tragovima krede na nosu i majici, jer sam doslovno prislanjala lice na tablu da bih pročitala šta je za domaći. Bilo je stvarno frustrirajuće. Nigde razumevanja.

No Longer Silent: Persons with Disabilities who
have been Abused Identify their Service Needs
(2010). Leslie Tutty, Ph.D., and Bianca Giurgiu. Prepared for the Action Committee on Disabilities and Abuse of Calgary’s Alliance to End Violence.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response