Terapijski rad sa osobama sa intelektualnim invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje

Posted on by Redakcija

Nora Baladerian i Karyn Harvey su američke psihološkinje specijalizovane za rad sa osobama sa intelektualnim invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje. Njihovo decenijsko radno iskustvo potvrđuje da su osobe sa intelektualnim invaliditetom pod najvećim rizikom od seksualnog zlostavljanja.

Počinioci su često pružaoci usluga

Karyn Harvey:  – Često se dešava da u rezidencijalnim ustanovama neko od osoblja kaže: – Ja sam ti dečko. Mi smo sad u vezi. Bićemo momak i devojka i ovo treba da radimo svake večeri. Ono što se zapravo odvija je seksualno nasilje. Najpotresniji deo je otkrivanje da ta osoba nije njen momak. Jer, žena često s ponosom kaže: – Ovo mi je dečko. Onda mi to prijavimo. Razori se cela slika: – Bila sam silovana? To nije silovanje. On mi je dečko! Prevarena sam. Rekao mi je da me voli.

Nora Baladerian: – Jednu mladu ženu taksista je vozio na unapred zakazan pregled. U povratku je skrenuo desno i ona mu je rekla: – Ne, ne, trebalo je da skreneš levo. On joj odgovori da idu prečicom. Mnogo puta smo to čuli. Odveze je u šumu i tamo je siluje. Kad krene nazad u auto, ona mu kaže: – Čekaj, moram da se vratim kući, moja mama će biti ljuta zato što kasnim.

Čak i članovi porodice su pretnja

Harvey: – Radile smo sa jednim muškarcem koji je HIV pozitivan i nikada nam nije otkrio seksualno zlostavljanje. Onda mu se sestra razvela i sa svojih dvoje dece doselila se kod mame i očuha. Tad je na terapiji rekao: – Zabrinut sam za sestrinu decu, neću da i njima očuh radi ono što je godinama meni radio. Podržale smo ga, slučaj je završio na sudu i očuh je osuđen. Stajala sam sa svojim klijentom kad mu je majka prišla i rekla: – Uništio si nam živote. Nikada više neću progovoriti s tobom. Prekinula je svaki kontakt s njim. Izgubio je porodicu.

Koliko ne razumemo načine na koje osobe sa intelektualnim invaliditetom pokazuju uznemirenost

Harvey: – Može da se ispolji kao uništavanje umovine. Ili kao agresija. Šta god da je, osoba to radi iz straha, jer se pojavio neki okidač. To je odgovor na traumu. Centar njihovih emocija im poručuje: – U opasnosti si. Moraš nešto da uradiš.

Baladerian: – Doživljavaju fleševe, kao ratni veterani.

Harvey: – Upravo tako. A svi govore: – Ma, samo traže pažnju. Osobe koje su kontinuirano seksualno zlostavljane razviju te simptome. A onda im se daje sve više i više lekova, što stvara dodatne probleme.

Predrasude prema osobama s invaliditetom su dodatna barijera za traženje podrške

Baladerian: – Osobe s intelektualnim invaliditetom možda govore sporo, ili koriste rečnik koji nije tipičan za njihov uzrast, ili nemaju očekivani stepen obrazovanja, zbog čega ih društvo vidi kao glupe i bezvredne. Postoji predrasuda da nisu toga vredni, da nisu vredni nikakvog zalaganja.

Harvey: – Trideset godina sam u ovoj oblasti i prvo što su mi moji supervizori rekli bilo je: – A, pa ne možeš s tim ljudima da radiš terapije. Oni su zapravo kompleksiniji, a ne manje kompleksni. A stanovište je: – Ma, oni su prosti.

Baladerian: – Predrasude su veoma česte, što mi je neshvatljivo. Ne vidimo ih kao ljude koji imaju osećanja i životna iskustva. Policija ne zna kako da postupa s njima, niti razume da su to ljudi koji žive živote, osećaju, zabavljaju se, imaju postignuća, nadanja, snove, tugu, ceo spektar ljudskih iskustava, bez obzira na invaliditet.

Izvor: https://www.npr.org/

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response