Moram da budem žena: Fokus grupa sa Romkinjama s invaliditetom iz Novog Bečeja

Posted on by Marijana Čanak

Četvrta u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana je 20. jula 2018. godine u Udruženju Roma Novi Bečej.

Na fokus grupi učestvovalo je 10 Romkinja sa invaliditetom, od kojih većina ima stečeni motorni invaliditet (njih sedam), dve učesnice imaju senzorni invaliditet, a jedna kombinovani. Nijednoj od učesnica nije potrebna personalna asistencija. Najviše je učesnica koje su udate ili udovice, jedna je neudata i jedna razvedena. Četiri učesnice imaju po troje dece, njih tri po jedno dete, dve nemaju dece, a jedna ima više od troje dece.

Karakteristično za grupu ispitanica je da sopstvenu ženskost spoznaju u relaciji sa nekim / nečim što dolazi izvan njih samih, u skladu sa patrijarhalnim stereotipom da je za postajanje ženom neophodan – muškarac. Žene ne spoznaju ženskost kao nešto esencijalno, unutrašnje i nezavisno svoje, nego je ženskost uslovljena odnosom prema muškarcu (zaljubljena, udata, raspuštena, udova). Samim tim, seksualnost nije nešto što je ženi imanentno, niti se tiče njenog unutrašnjeg zadovoljstva. Ženska seksualnost opravdana je jedino muškim prisustvom i potrebom za roditeljstvom.

– Zavisi koja je udata, koja je raspuštenica, koja je udovica.

– Pošto sam se zaljubila.

– Pa kad smo dobili decu, onda smo ukapirali da nismo više dete, da smo sad žene, domaćice za kuću, da moramo da razmišljamo o svemu tome.

– Kada sam se udala, osetila sam da moram da budem žena.

Žena nije radost postojanja, žena je moranje.

– Kada devojčica postaje devojka, onda se nekako drugačije gleda. Ne može više da se nosi kao što se nosila – kratke majice i suknjice i sve to. Mora da ima neko poštovanje prema starijima.

Kada ženski atributi postanu vidljivi, aktivira se kodeks zajednice koji će se pobrinuti za njihovo skrivanje i kroćenje. Na ženu se drukčije gleda; s podozrenjem, zato što je žensko sramotno, opasno i demonsko. Ona mora da pokaže poštovanje starijima – stid i skrušenost, da se povinuje tradiciji umanjujući svoju snagu. Jer to je jedini način da njena seksualnost bude legalizovana brakom. Radi očuvanja zajednice.

 

Iskustvo prve menstruacije propraćeno je strahom, nerazumevanjem i bolom. Osnovne informacije o menstrualnom ciklusu žene su dobijale od majki, starijih sestara, komšinica i svekrva. Informacije najčešće ne dolaze pravovremeno, nego naknadno, da ublaže šok i strah. Umesto istinskog razumevanja, žene dobijaju tehničke instrukcije o tome kako da stave uložak, kako da održavaju higijenu i kako da krvare na način koji ne uznemirava druge. To što je uznemirena ona sama, ne računa se u nevolju.

Nisam znala šta je to menstruacija i bojala sam se.

– Mislila sam svašta, otkud sam ja znala šta je to?

Uplašena, ne znaš šta je.

– Sve me je bolelo, znojila sam se, a mama nije bila kući, tad nikome nisam ni rekla.

– Pa tako sam se baš bojala. Ja posle [pitam] mamu: – Mama, zašto to? Kaže: – Ne boj se, to moraš da imaš kao svaka devojka.

Moraš. Nema drugog objašnjenja kad si devojka.

Iako unutar svoje zajednice žive pod patrijarhalnom kontrolom, stiče se utisak da su romske žene u manjoj meri izložene sistemskoj institucionalnoj kontroli. S jedne strane, to može da bude pozicija u kojoj ponovo stiču poverenje u svoje telo i oslanjaju se na snagu sopstvenih osećaja unutar sebe. S druge strane, to može da bude prostor uskraćivanja osnovne medicinske brige. Iskustva ispitanica u ginekološkim ordinacijama su poražavajuća: od neminovne neprijatnosti i otvorenog nepoštovanja, preko povrede dostojanstva i ponižavanja, do pogrešnih dijagnoza i intervencija bez informisanog pristanka. 

– Ni dan-danas mi nije svejedno kad idem kod ginekologa na pregled. Kada sam imala 19 godina, rekao ja da imam rak grlića materice i mesec dana života. Ništa od toga nije bilo istina.

Bez mog znanja me je slao da vadim plodovu vodicu i da idem na čišćenje nekih kanala. Nisam znala šta je to. Kada sam proverila na internetu, videla sam da je to bukvalno 99% gubitak deteta. Otišla sam privatno, rekli su da je to invazivna metoda. Odbila sam i rekla: – Šta rodim, rodila sam!

U navedenim iskustvima, zapanjujuća je snaga žene da se odupre kontroli i autoritetu preuzimajući odgovornost za sebe i za dete koje nosi, štiteći ga na jedini mogući način – telom. Prihvata prirodnost procesa unutar sebe i bezuslovno prihvata svoje dete, kao i mogućnost da ne bude savršeno. Njena intuicija i poverenje u prirodnost rađanja opstaju uprkos svim zastrašivanjima i zloupotrebi moći kojoj je izložena u ginekološkim ordinacijama. Koliko žena prolazi isto, bez snage da se odupre, jer je patologizacija ženskog tela postala deo genetskog nasleđa?

Romske žene imaju odgovor koji ćemo olako proglasiti primitivnim. Jer, samo zatucane žene ne kontrolišu svoja rizična tela i ne brinu o opasnostima koja vrebaju iz materice. Ili intuitivno znaju da nešto nije u redu, ne unutar naših tela, nego u načinu na koji ih doživljavamo?

Ne idem [kod ginekologa]. Ne volem ni da ih gledam.

Ne. Nije bilo onda toga.

Neprijatno, samo neprijatno.

Ne znam zadnji put kad sam bila kod ginekologa. Ne boli me ništa, ne fali mi ništa.

Zatucano ili zdravorazumsko poimanje? Insistira li se na preventivnim kontrolama bilo kog drugog organa koliko na kontroli materice? Ne, jer je materica odavno proglašena za žarište rizika (lutajuća, histerična, opasna, demonska). Potreba za preuzimanjem kontrole nad matericom nije samo potreba za kontrolom ženskih tela, nego patrijarhalna potreba da se kontroliše život sam.

– O tome se radi što se neke boje da idu. Kaže: – Što manje znam, bolje s tim.

Da, ako se uzme u obzir kvalitet i verodostojnost pruženih informacija u domovima zdravlja, zaista je bolje ne znati. Umesto da se oslanjaju na nepouzdana i manipulativna saznanja koja dolaze izvan, žene treba podržati da uče iz sopstvenih tela. Uskraćivanje zdravog seksualnog razvoja, od najranijih dana, odvaja nas od sopstvene prirode i tela, a time nam ne preostaje ništa drugo nego da kontrolu nad telom i rađanjem prepustimo stručnjacima. Kojima ja unapred dat odličan poligon za iživljavanje sopstvenih seksualnih frustracija:

– Doktor mi je rekao da prenesem svom partneru da ne skače kao konj na mene, nego da bude malo nežniji…

– Više nije znao koji lek da mi da, da bi zaustavio to krvarenje, pa je onako iz besa kaz’o: – A koji moj kurac više da ti dam!?

– ‘Ajde, molim te, kad si mogla da dižeš noge, moći ćeš i ovde da ih digneš.

– Sad bi malo nežnije, a kad si dizala noge, kad ti je bilo lepo, onda se nisi bunila.

Iz ginekološke vizure, valjda je očekivano da se bunimo protiv lepote seksualnosti, da bismo sačuvale reputaciju. Dobre žene ne uživaju u seksu, otrpe u ime ljubavi; ne znaju za radost rađanja, nego rađaju u mukama; dobar glas više vredi od dobrog orgazma. Gotovo je opšte mesto da na porođajnim stolovima žene ne dobijaju podršku, nego osudu što su uopšte upražnjavale seks. U pozadini je nedostižni religijski arhetip žene – velike majke, koja je začela bezgrešno. Neseksualna je, napaćena i neprirodna. Pomenuti arhetip je svevažeći, ali ga usložnjava činjenica da su u pitanju iskustva Romkinja s invaliditetom. Ginekolozi naročito mogu da demonstriraju svoju moć kada znaju da je rizik od eventualnih posledica – gotovo nikakav – pod pretpostavkom da je Romkinja neobrazovana, neupućena u sistem, da nema adekvatnu podršku niti bilo kakvu mogućnost pritužbe, da je navikla i da ne zaslužuje bolje. Invaliditet pridodaje tom poligonu za zloupotrebu moći – pod pretpostavkom da žena s invaliditetom teži da dokaže da invaliditet ne osporava njene rodne uloge, te da je ginekološka tortura zanemarljiva cena naspram dokaza da je njen reproduktivni sistem validan. Zamka je u tome što su ženama s invaliditetom plasirane žene bez invaliditeta kao norma kojoj treba da udovolje. Iz te perspektive, rodni stereotipi i predrasude o ženskoj seksualnosti generalno, ženama bez invaliditeta mogu stvoriti iluziju privilegije.

Intersekcijska diskriminacija Romkinja sa invaliditetom razvijena je do te mere da svi zaposleni u zdravstvenim ustanovama za žene, bez obzira na poziciju na kojoj su, imaju više moći nego ona:

Čistačica me u stvari poplašila: – Carski rezom će da ti prave, izvadićedu, isčupaćedu dete. Ja sam se stvarno poplašila.

Šta Romkinje sa invaliditetom izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava

– Pratiti svoje zdravlje.

– U našim domovima zdravlja nisu stručni za rad sa ženama uopšte, a ne sa ženama sa invaliditetom. Nema adekvatne opreme ni uslova, doktori su jako nesenzibilisani. Znam da sam išla kod zaštitnika prava pacijenata, ali ga nisam našla.

 

Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.

About the Author

Leave A Response