Psihologija komunikacije: Kako prevazići ignorisanje?

Posted on by Marijana Čanak

Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro?  U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…

Jedna od najčešćih situacija s kojima se osobe s invaliditetom suočavaju je aktivno isključivanje iz razgovora – sagovornik se obraća personalnom asistentu ili pratnji osobe s invaliditetom. Kada o nama pričaju kao da ne postojimo (svi smo to manje-više doživljavali kao deca), osećamo se obezvređeno, jer zanemarivanje u razgovoru poručuje da naše mišljenje nije važno, da smo nekompetentni kao sagovornik, pa je najbolje da se ništa ne pitamo, niti da o bilo čemu odlučujemo. Razgovor o nama mimo nas smešta nas u nimalo zavidnu poziciju.

Kako to izgleda u realnim iskustvima žena s invaliditetom?

– Obraćaju se asistentu/kinji ili bilo kome ko je pored mene, a mene ni ne gledaju. Iz neupućenosti traže potpis ili ličnu kartu asistentkinje kada podižem novac, a ne uvažavaju ni moje prisustvo, ni moje mišljenje. – Marija Obrovački

Dok sam išla kod lekara sa pratnjom, obično bi se njima obraćali da im kažu šta mi je i od čega bolujem, zbog čega već godinama sama odlazim kod lekara. – Lola

Kakva rešenja nudi psihologija komunikacije?

Dejan Živković: – Jedna opcija je da se unapred napravi dogovor sa asistentom ili osobom u pratnji da ne ulazi u razgovor, nego da prebaci komunikaciju. Asistent može da zanemari pitanje ili da kaže: – Gospođa nešto pita, Marija, molim te, odgovori. Ukoliko osoba ima poteškoće u govoru, asistent bi trebalo da ostane u ulozi neutralnog tumača, koji ne utiče na tok razgovora. Da bismo se osećali dobro u situaciji kao što je ova, važno je da ne pristanemo na ignorisanje i da preuzmemo komunikaciju:Reći ću vam ja! Ili: – Nisam sigurna da ste dobro razumeli, ja sam klijentkinja koja plaća za ovu uslugu, zato je najbolje da to raspravite sa mnom.  Možemo direktno suočiti sagovornika sa situacijom: – Čini mi se da me ignorišete. Pitala sam vas to i to…

Do intenzivnije varijante ignorisanja dolazi kada slučajni prolaznici nude savete, sugestije i nesuvisla rešenja personalnim asistentima ili osobama u pratnji osobe s invaliditetom, jer naprosto znaju šta je najbolje za nekog trećeg. Jasno je da se radi o obezvređivanju ispod providne maske brižnosti.

Iz realnog iskustva: – Nude pomoć, u stanju su da zaustave na ulici i kažu asistentu/kinji kako mi treba šal, kapa ili šta već, zašto moram svaki dan da putujem i kako ja to mogu negde da radim. Primera je na pretek, a najskoriji je baka na autobuskom stajalištu koja se obraća mojoj asistentkinji rečima: – A zašto je ne DAŠ u dom da se ne muči ovako. Asistentkinja joj odgovara da to nije potrebno i da ja funkcionišem kao i sve druge osobe, samo sa asistencijom. Ali, ona ne odustaje od toga da ja treba da se DAM u neki dom, jer će mi biti lakše u domu. Ona bi otišla u dom, ali joj nisu dali iz ko zna kog razloga. Asistentkinja reaguje tako što pita baku zašto ne gleda svoja posla i da ne treba svi da završimo u instituciji. – Marija Obrovački

Kako reagovati?

Dejan Živković: – Jasno je da se ovde radi o prelaženju granica, jer osobu niko nije pitao za mišljenje. Jedna mogućnost je naprosto reći: – Hvala na ideji – i zatvoriti komunikaciju. Kada neko daje sebi za pravo da komunicira na takav način, velike su šanse da ni u šta ne možemo da ga uverimo, ni razuverimo, niti je to naš cilj.  Cilj nam je da zaštitimo sebe, tako da nas ne dotiču pogrešni stavovi i načini razmišljanja koji nemaju nikakve veze sa nama samima: – To što ona misli o meni, njen je problem. Uvek će biti ljudi koji su neuki i neuviđavni, prelaze granice i petljaju se gde im nije mesto. Problem nastaje kada to doživimo lično. U ovom slučaju, ignorisanje je najbolji odgovor. Jedna od taktika je da se zahvalimo na netraženom savetu, bez ikakvog produbljivanja komunikacije.

Koje taktike vi primenjujete u sličnim situacijama? Na koji način preuzmete aktivnu ulogu u komunikaciji iz koje vas isključuju? Da li vam predlozi rešenja deluju primenljivo?  Podelite svoja iskustva u komentarima.

About the Author

Leave A Response