Gordana Miković Mučibabić: Odustajanje mi nikada nije opcija

Posted on by Marijana Čanak
gordana-mikovic-mucibabic

Gordana Miković Mučibabić (1978), Meppen (Nemačka)

Grafička dizajnerka

Članica Organizacije gluvih Novi Sad, Streljačkog kluba Strelac i članica Upravnog odbora Sportskog saveza gluvih Srbije

Tri najvažnije stvari o meni: Imam supruga i dvoje dece  i živim za svoju porodicu. Bavim se streljaštvom. Radim kao grafička dizajnerka (programerka-saradnica), na grafičkim programima i mobilnim aplikacijama.

Kao devojčica, želela sam da budem…  Indijanka. Često sam nosila indijanske kostime i obožavala sam šatore – ne znam koliko dugo je to trajalo. Kasnije, dok sam još živela u Nemačkoj, želela sam da budem učiteljica, jer sam umela veoma lepo da crtam i da pišem. Kada sam došla u Srbiju, bilo mi je teško da pratim nastavu, jer nisam dobro znala jezik ni ćirilično pismo. Kada sam naučila srpski, mislila sam da ću se baviti prevođenjem sa nemačkog na srpski i obrnuto. Jedan period posle uopšte nisam razmišljala o tome čime ću se baviti u budućnosti, samo sam htela da završim osnovnu školu. Pred upis u srednju školu, imala sam ideju da budem arhitekta, ali nije bilo mesta na tom smeru, pa su mi predložili da se školujem za pogonskog tehničara sloga (fotoslagača). Posle srednje škole završila sam Grafičko inženjerstvo na Višoj tehničkoj školi, što je i opredelilo moje profesionalno zanimanje. Nakon završene škole, nekoliko narednih godina radila sam u privatnim štamparijama, sve do porođaja. Par godina kasnije zaposlila sam se u IT sektoru. Uporno i stalno učim, kako bih mogla da pratim inovativne tehnološke procese koji se iz dana u dan menjaju.

gordana-nekad-i-sad

Oduvek me inspiriše… sport, kao put na kome iskazujem svoje sposobnosti. To što sam gluva osoba nije nešto što me unižava, naprotiv – motiviše me da budem još bolja. Htela sam da se borim sa čujućima,  jer sam svesna da gluve osobe mogu da se bave svim delatnostima, bez ikakvih ograničenja. U nekoliko navrata sam se bavila tenisom (četiri godine, sa prekidima). Kada sam krenula na ples, instruktor nije hteo da me prihvati zato što sam gluva i ograničio je moje bavljenje plesom na mesec dana. Kada je istekao taj prvi mesec, ostao je zapanjen: – Kako to uspevaš, ako ne čuješ? – pitao je. Hteo je da nastavim, ali sada sam ja odlučila da odem. Ranije nisam uopšte razmišljala o takmičenjima, nego me je neki čarobni splet okolnosti poslao na prvo sportsko takmičenje. Pre četrnaest godina jedna prijateljica me je zamolila da dođem u strelište. – Šta to uopšte znači? – pitala sam je. – Ne sviđa mi se streljaštvo! Nisam uopšte htela da dotaknem pušku. – Fali nam jedna žena u ekipi – rekla mi je – da bismo se takmičile, onako, amaterski; ništa strašno. Ipak sam prihvatila da probam i – dopalo mi se! Kada smo otišle na takmičenje, bila sam najbolja. Posle toga sam nastavila da odlazim na strelište i da vežbam sama. Moj klupski drug, Željko Antolović, koji je trenirao i takmičio se sa mnom, zavrsio je trenersku školu da bi radio sa mnom – što mi je mnogo pomoglo. On je neko u kome pronalazim pouzdanu podršku i uz koga sam naučila da poštujem sportska pravila. Ne samo da je pomogao meni, nego i celoj našoj reprezentaciji, a kao predsednik Sportskog saveza gluvih Srbije – doprineo je svim gluvim sprotistima naše zemlje.

gordana-mikovic-mucibabic-1

Za mene je sportski aktivizam…  pravi podvig – stalno nastojanje da istraješ i da svaki put dostigneš stepenicu više, bez pomišljanja na predaju. Odustajanje mi nikad nije opcija – uvek treba gurati dalje.

U udruženje sam prvi put došla…  sa četrnaest godina, kada sam počela da se bavim pantomimom za festivale gluvih osoba. Tu sam upoznala druge gluve ljude i savladala znakovni jezik za koji ranije nisam znala. Dopada mi se što imam prijatelje i u svetu čujućih, i u svetu gluvih. U udruženju sam se par godina bavila i folklorom, a pantomimom punih četrnaest godina i svake godine smo putovali na neko takmičenje. Poslednjih godina nisam aktivna u udruženjima gluvih, jer me deca, treninzi i posao potpuno okupiraju i nemam vremena za dodatne aktivnosti.

gordana-mikovic-mucibabic-3

Najviše sam ponosna na…  svoju decu, ona su mi na prvom mestu. Onda medalje, naravno.

Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna…  smirenost. Imam mnogo strpljenja i uvek dajem sve od sebe. Nisam svađalica, uglavnom sam mirna – toliko da ponekad delujem stidljivo.

 Za razliku od muškaraca, žene…  nisu dovoljno prodorne.  U Organizaciji gluvih mnogo je više muškaraca i oni nisu otvoreni za predloge koji dolaze od strane žena; uopšte nisu otvoreni za ženske glasove. Neke žene imaju inicijativu, ali nije ih dovoljno, neke se plaše neuspeha; neke imaju potencijala, ali se ne upuštaju u akciju. Bilo bi dobro kada bi žene bile prodornije, umesto što pristaju na podređen položaj. Jedina sam žena u Sportskom savezu gluvih, jer je malo žena koje se aktivno bave sportom. Kao neko ko je usmeren ka sportskoj karijeri, imala sam podršku udruženja – svi su hteli da napredujem i da pokažem dokle može da stigne žena u sportu. Lično, nikada nisam osetila da mi je nešto bilo teže zato što sam žena. Trenutno ne mogu da se posvetim tom angažmanu, ali svakako želim da status gluvih sportista bude izjednačen sa statusom čujućih sportista i da gluvi budu aktivniji u sportskim poslovima i menadžmentu.

Jasmina Rimski, Bojana Prodanović i Gordana Miković Mučibabić

Jasmina Rimski, Bojana Prodanović i Gordana Miković Mučibabić

Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa…  ženama iz svoje sportske ekipe, Bojanom Prodanović i Jasminom Rimski. Pored našeg selektora, Željka Antolovića, odličnu saradnju imala sam i sa Arankom Binder, koja je bila trener reprezentacije do 2013. godine – svi smo joj zahvalni za sve što je učinila za nas u tom periodu. Sportski savez gluvih Srbije stoji uz nas, podržava nas i podstiče.

U narednoj godini rešena sam da… odem na Olimpijadu za gluve i imam ambiciju da osvojim medalju ili dve. Isto očekujem i od drugih sportista. U svetu čujućih ne znaju za nas i naše uspehe, što bi trebalo da se promeni. Postoje olimpijci i paraolimpijci, a gluvi sportisti su bili izvan obe te kategorije. (Nismo paraolimpijci, jer nemamo telesni invaliditet.) Ove godine u Švajcarskoj je potpisan Memorandum kojim je status gluvih sportista izjednačen sa statusom paraolimpijaca – dakle, ista pravila Međunarodnog olimpijskog komiteta treba da važe za sve. Ministrastvo za sport i omladinu Srbije još uvek ne obraća pažnju na tu činjenicu.

Željko Antolovic, Gordana, Jasmina Rimski, Aranka Binder, dr Momir Antolović, Milica Simić

Željko Antolovic, Gordana, Jasmina Rimski, Aranka Binder, dr Momir Antolović, Milica Simić

Volela bih da ostanem zapamćena kao…  opasni snajperista, kako me zovu u zajednici gluvih. To su ljudi koji su ponosni na mene i moje uspehe, a u šali me pitaju: – Zašto uvek moraš da se vratiš sa medaljom? Nije mi ambicija da budem poznata i slavna, važno mi je da sačuvam privatnost, ali i da iskažem svoje sposobnosti.

Fotografije: lična arhiva Gordane Miković Mučibabić

Fotograf: Vladimir Mučibabić

About the Author

Leave A Response