Milica Mima Ružičić Novković: Verujem životu

Posted on by Marijana Čanak
Milica Mima Ružičić Novković (1978), Novi Sad

Milica Mima Ružičić Novković (1978), Novi Sad

Magistarka lingvističkih nauka

Predsednica Centra Živeti uspravno

Tri najvažnije stvari o meni…: Aktivistkinja sam. (Već sa trinaest godina inicirala sam osnivanje udruženja protiv pušenja.) Volim da istražujem, volim da učim u hodu iz svega što vidim i volim to da delim. Verujem životu – što je primarno, sve ostalo proističe iz toga.

Kao devojčica, želela sam da budem… istraživačica. Kada sam imala osam godina, majka mi je dala svesku i olovku i rekla: – Piši! Oduvek sam umela s rečima. Pitanje je samo bilo da li ću odabrati književnost ili jezik. Želela sam da upišem engleski, ali kada sam otišla u Karlovce i uvidela da svi mnogo bolje govore engleski nego ja, shvatila sam da treba da se bavim jezikom čiju materiju najbolje poznajem. Znala sam da ću studirati srpski. Čitala sam sve što mi je došlo do ruku. Iako sam polovinu toga zaboravila, koristi mi u odnosima s ljudima, jer mogu da prepoznam fenomen. Kada naiđem na arhitektonsku barijeru, ivičnjak visine dvadeset centimetara, jasno iščitavam poruku: – Tebi ovde nije mesto! Očigledno je da niko nije računao na to da i ti treba ovuda da prolaziš. Sve te situacije pomogle su da otkrijem čime treba da se bavim. Realno sam sebe uvek zamišljala kao nekoga ko istražuje, čita, uči i predaje. Da bih to mogla da radim, moram da imam osnovne preduslove, a to je – asistencija. Zato sam počela da se bavim personalnom asistencijom: jer je važnija od hleba.

Oduvek me inspiriše… smisao.  Kad vidim da iz nečega može da se stvori još nešto, ceo život mogu da provedem na tome. Volim da prevodim, jer to je otkrivanje nečeg novog. Pronašla sam se u istoriji jezika, gde se traga za poreklom reči – što je kopanje, arheološki rad. Privlače me aktivnosti koje traže od mozga da pronalazi i stvara nešto novo – od analize diskursa do ukrštenih reči.

mima-sa-oliverom-radovanovicAktivizam za mene znači da… kad god uočimo da nešto treba da se uradi – to zaista i uradimo, koristeći sve raspoložive informacije i znanje u datom trenutku. Ko god odluči da se bavi aktivizmom, pre svega treba da je fokusiran na informisanje samog sebe. Naučila sam da je iskustvena podrška delotvornija nego stručna. Stručna podrška je postala tržište, što bi trebalo preispitati. U konceptu pomoći, uvek osoba koja pomaže ima veću moć od osobe koja pomoć prima. Svi problemi vezani za ostvarivanje građanskih prava pripadaju istoj matrici: jedni imaju veću moć u odnosu na druge. Lično, svaku osobu sagledavam kao sebi ravnopravnu i imam jednaka očekivanja od nje kao od sebe. Verujem da  niko ni sa kim ne dođe u kontakt bez razloga. Osvestila sam na sopstvenom iskustvu da osobe sa invaliditetom drugi ljudi mahom doživljavaju kao živinčad koju treba namiriti: hrane nas, oblače, kupaju… Ne bih svoje telo menjala ni za šta na svetu! Ali, kada negde hoću da nastupim telesno, doživljavaju me u intelektualnom smislu, kao nekoga kome glava radi i obraćaju mi se kao geniju. Tamo gde nastupam glavom – kao naučnica i istraživačica – ljudi se fokusiraju na moje fiziološke potrebe: – Da li vam treba toalet / hrana / pristupačnost – čime mi se stalno ukazuje na to da sam drugačija. A ja znam da sam ista! Svi smo različiti, ali imamo prava na jednake mogućnosti.

Kako sam se angažovala u udruženjima… Da bi moje kolege Milica Bracić i Goran Milovac mogli da budu zajedno, pristala sam na poziv Udruženja za cerebralnu paralizu da idemo na Srebrno jezero. Gorana su na putovanje pozvali iz Udruženja paraplegičara, a da bi i Milica mogla da ide, ponudila se da bude moja asistentkinja. Njih dvoje tek su započinjali vezu i to je bila prilika da provedu više vremena zajedno. Tih dana bilo mi je strašno! Bila sam na završnoj godini studija, zaljubljena u čoveka koji se više nikada neće pojaviti, u hladovini je mereno četrdeset stepeni i nekako me svladao silni umor od života. Otišli smo na Srebrno jezero, gde su mi se dogodile dve važne stvari: inicijalni ulazak u pokret kroz saznanje o tome šta je socijalni pristup invalidnosti i susret sa svojim sadašnjim mužem. Na Srebrnom jezeru prolazili smo obuke psiho-socijalne podrške koju su vodili predstavnici budućeg tima Savetovališta Živeti uspravno, uz podršku Handicap International. Savetovalište je ubrzo otvoreno i prva predsednica bila je Tatjana Stojšić Petković. U to vreme još sam živela u studentskom domu i sećam se da su me predstavnici Savetovališta posetili u studentskoj sobi.  Trebalo je da se organizuje jedan međunarodni seminar o pravima mladih s invaliditetom i pitali su me da li postoji omladinska organizacija koja bi to potpomogla.  Rekla sam: – Hajde da je osnujemo! Tako je nastalo Udruženje studenata sa hendikepom, gde sam dve godine bila predsednica. Kada je Komisija za demokratiju Američke ambasade raspisala konkurs za male grantove, setila sam se da je Centar imao prvo istraživanje o socijalnoj distanci prema osobama s invaliditetom (2003) i predložila da napravimo kampanju širom  Vojvodine. Ideja je bila da predstavimo rezultate istraživanja i da drugim organizacijama približimo standardna pravila Ujedinjenih nacija o izjednačavanju mogućnosti osoba sa invaliditetom. Obišli smo nekoliko gradova, objavljen je Priručnik o invalidnosti na svim službenim jezicima u Vojvodini i snimljen film Kako te vidim. U međuvremenu je sazvan upravni odbor na kome sam predložena za predsednicu. Od tada sam na čelu Centra, zbog čega mi više i nije toliko drago. Pre deset godina imala sam jasne životne planove: da magistriram, da postanem majka i da servisi personalne asistencije počnu da deluju. Nadala sam se da će moj posao u Centru preuzeti mlađi ljudi. Ali, osim moje magistrature, ostalo se nije realizovalo.

Najviše sam ponosna na… to što moja vera u odnosu na život nikada nije promenjena, uprkos svemu što sam preživela, kako onom lepom, tako i manje lepom. O svakom mom danu može film da se napravi – toliko je sadržaja! Sve što mi se desilo samo je momenat svedočenja o vremenu u kome živimo; sve to ulazi u jedan istorijski kontekst o kome će neki drugi ljudi razgovarati.

Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna… upornost i vera u ono što radim. Bilo šta da radim – od pravljenja kolača do prevođenja – verujem u uspešnost toga. Ono što me izluđuje jeste suočavanje sa glupošću. Imam velik stepen tolerancije u odnosu na postupke i razumem zašto ljudi nešto rade ili ne, ali sam u psihološkom smislu, alergična na glupost. Glupost u smislu nedostatka savesti i odgovornosti. U obavezi smo da uradimo nešto da se stvari ne dešavaju onako kako ne treba.

mima-tim-centra-ziveti-uspravnoRodna pitanja u Centru… nikada nisu bila problematična, jer su u kolektivu mahom bile žene. Centar danas broji četrnaest članova, među kojima je devet žena. Kor tim čine žene i dvojica aktivista iz gej pokreta. Iz nekog razloga su se od samog početka u rad Centra uključivale gej osobe – verovatno zbog toga što se u oba slučaja radi o diskriminaciji po fizičkoj osnovi. Osobe s invaliditetom, LGBT osobe, žene i Romi trpe diskriminaciju na osnovu onoga što je prvi kontakt očima, odnosno, prvi utisak nas stavlja u određenu fioku. Jedna od vodećih aktivistkinja u pokretu rekla mi je: – Nemoj to da radiš, ljudi će nas povezati sa LGBT osobama! – što mi je bilo strašno. Naravno da smo nastavili. U poslednje vreme se suočavamo sa ponovnim naletom nacionalizma, što je strašno, jer samim tim se vraćamo u patrijarhat. Svakome ko želi da se priključi Centru u startu predočimo naše vrednosne stavove, koje može da prihvati, ili da ode na neko drugo mesto (uostalom, život te nauči – na ovaj ili onaj način). Prilično sam radiklana u tom delu priče, jer u životu više nemam vremena za prvi razred. Dok god je izgradnja nacionalističke države u fokusu, ljudi su samo brojke. Dok god na konkretnu osobu ne budemo gledali s aspekta njene društvene uloge i mogućeg učinka u društvu, bez obzira na nacionalnu, versku i drugu pripadnost, ne možemo govoriti o građanskim pravima.

Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… kolegom Miškom Šekularcem koji je potpredsednik Centra. Kad god s njim komuniciram, to je stvaralački u svakom smislu. Sa Jelenom Sokref takođe, koja mi je bila personalna asistentkinja, a potom je prošla vršnjačku edukaciju i uključila se u omladinski rad. Rezultat svega toga bilo je formiranje prvog iskustvenog savetovališta u Srbiji kroz koje je prošlo tri stotine ljudi. Kada sa svojom najboljom prijateljicom i kumom, Elvirom Vaštag Kasavicom, radim na nekom prevodu – ni sa kim nemam takvu vrstu saradnje. U Udruženju studenata stvorila sam nešto sa Markom Mirkovićem i Svjetlanom Timotić.  Do nedavno sam odlično sarađivala sa Miodragom Počučem koji je otišao iz Centra. Osobe koje su veoma uticale na moj život su moji nastavnici srpskog jezika, bez kojih ne bih bila ono što jesam – sa etičke strane. Zahvalna sam što sam imala priliku da sarađujem sa profesorkom Verom Vasić od koje sam naučila neizmerno mnogo, kako na planu stuke, tako i na planu odgovornosti.

U narednoj godini rešena sam da… se objavi životna priča Gordane Rajkov koja je u pokretu već pedeset godina. Želja mi je i da se preštampa knjiga Bez sažaljenja – o istorijatu pokreta osoba sa invaliditetom u Americi – čiji je autor Džozef Šapiro. Te dve knjige su još moj dug prema literaturi. Što se mene lično tiče, volela bih da završim doktorski rad na temu uloge žena u razvoju pokreta osoba sa invaliditetom. Ne verujem da ću to uraditi na Univerzitetu u Novom Sadu – biće to Berkli ili neki drugi univerzitet. Htela sam da se bavim analizom životnih priča žena iz Vojvodine, da ustanovim šta je zajedničko, na osnovu čega bi mogao da se pravi pokrajinski akcioni plan za rodnu ravnopravnost. Uvek mi je bio cilj da dokažem kako je mnogo više sličnog nego različitog.

Volela bih da ostanem zapamćena po… svom ludom odnosu prema životu. Šta god da nam se u životu desi, uvek nam ostane mogućnost da stvorimo nešto drugo. Jedan život imamo na raspolaganju i treba ići po toj nekoj šašavoj savesti.

Fotografije: lična arhiva Milice Mime Ružičić Novković

About the Author

Leave A Response