Osobe sa invaliditetom na filmu

Posted on by Marijana Čanak

Tribina pod nazivom Druga perspektiva: Osobe sa invaliditetom na filmu organizovana je u okviru Međunarodnog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film, u Kulturnom centru Novog Sada, u četvrtak, drugog festivalskog dana, s početkom u 11 časova. Tribina je proizašla iz činjenice da na Festival iz godine u godinu pristigne određen broj filmova čiji su autori/-ke osobe sa invaliditetom koji  tematiku invalidnosti ne obrađuju na adekvatan način. Učesnici tribine prave presek aktuelnog kinematografskog stanja i tragaju za drugačijom slikom: Siniša Tucič, književnik; Milesa Milinković, teoretičarka invalidnosti; Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja; Zoran Cvetković, režiser. Tribinu je moderirala Marijana Ramić, novinarka.

tribina-osi-na-filmu

Dešava se da na Festival pristignu sjajni filmovi: daju izuzetan uvid u realnost, postavljaju novu temu ili je obrađuju na neočekivan način, a onda – samo jedna replika uruši sve to! Ili je rečnik patetičan, ili terminologija nekorektna,  ili je nešto verbalno prenaglašeno… Jedna rečenica može da nas unazadi za dvadeset godina! Iznova se saplićemo o medicinski model. Da li je neko heroj svog života ili se svakodnevno sapliće i pada – obe mogućnosti su realne. Samo je pitanje kako film obrađuje tu problematiku, kakvu poruku ostavlja i da li pomera neke stavove.  Sam ovaj Festival je primer dobre filmske prakse. Kao članica žirija, reći ću da nemam spisak kriterijuma koje neki film treba da zadovolji da bi bio odabran za Festival. Kako nema recepta za dobar život, tako nema recepta ni za dobar film. Dešavalo mi se da posle prvog gledanja eliminišem neki film, a onda uhvatim sebe kako dva dana razmišljam o njemu! Očigledno je ostavio dubok utisak i to nešto znači! Rukovodimo se utiskom – biramo filmove koji se pamte. Umetnost je itekako uticajna i važno je da poruka filma ne bude poražavajuća. Trenutno aktuelni hit-film Me before You / Dok nisam srela tebe (2016) plasira poruku svojevoljne eutanazije osoba sa invaliditetom, što me užasava. – Tatjana Stojšić Petković

Film može da nudi nove perspektive, ali ne bez dodira sa realnošću. Razvodnjena priča i hepi-end bez ikakve peripetije nemaju mnogo smisla. Treba uzeti u obzir i to da različiti žanrovi imaju različite ciljeve: umetnički, dokumentarni, aktivistički… Poruka koju film ostavlja jeste važna, jer gradi konstrukt koji ulazi u kulturu, u kanon, gde traje generacijama. Istakao bih film Mere ljudskosti (2015) koji se uopšte ne bavi invaliditetom, nego ekonomskom krizom u Francuskoj. Osoba sa invaliditetom je samo jedan od (sporednih) likova, dok se tema tiče nečeg sasvim drugog. Invaliditet prosto postoji – kao bilo šta drugoali ne da bi se povodom njega nešto desilo. U jednoj sceni protagonista treba da proda automobil i govori: – Potreban mi je novac, sin polazi na fakultet, treba platiti personalnog asistenta. Voleo bih da više filmova dosegne upravo takav nivo prikazivanja osoba sa invaliditetom. – Siniša Tucić

Osobe sa invaliditetom na filmu najčešće tumače beli muškarci, a invaliditet se izjednačava sa slikom invalidskih kolica. Sveprisutna su dva aspekta: ili je osoba sa invaliditetom zavisna od drugih, ili se predstavlja kao superheroj. Najčešće je invaliditet u službi motivacije neke osobe bez invaliditeta, koja kroz tuđe iskustvo shvata nešto o svom životu. U nekim filmovima invaliditet je simbol ili metafora zla (naročito ako je reč o ženskim likovima). Prikazivanje žena sa invaliditetom više podleže medicinskom modelu, nego kada je reč o muškim likovima. To su najčešći stereotipi o osobama sa invaliditetom na filmu. – Milesa Milinković

Pri odabiru filmova sigurno pravimo propuste, ali na ovom Festivalu nikada nismo isključivi. Možda imamo pet opštih stavki koje film mora da zadovoljava, a onda svako od nas pridoda neka individualna opredeljenja: Tatjana će se možda više baviti psihološkim pitanjima, Siniša dramaturškom obradom, Milesa aktivističkim elementima, a ja filmskim. Koliko god da sazrevamo iz festivala u festival, iz godine u godinu, neke predrasude postoje. Važno je da ne upadnemo u zamku da definišemo i uspostavljamo neke stroge zakonitosti, jer bismo time samo blokirali autore da se uopšte bave ovom tematikom.Zoran Cvetković

Filmske preporuke:

 

About the Author

Leave A Response