USLUGA PERSONALNE ASISTENCIJE U EVROPI

Posted on by Redakcija

PAEvropska mreža za samostalni život (ENIL) je u periodu od 2011. do 2013. godine realizovala evropsko istraživanje o personalnoj asistenciji.

Cilj istraživanja je bio da se dobiju detaljne informacije o situaciji usluga personalnih asistenata u državama Evrope i da predloži zakonodavni model za personalnu asistenciju zasnovan na ideologiji samostalnog življenja koji će biti sredstvo zagovaranja u državama koje još uvek nisu uspostavile adekvatan pravni okvir.


Metodologija: ENIL je za pronalaženje informacija o postojećem pravnom okviru koristio onlajn alatku Evropske komisije za invalidnost – DOTCOM, koja je dostupna na veb sajtu Akademske mreže evropskih eksperata za invalidnost (ANED). Zatim je konsultovao stručnjake/kinje i aktivniste/kinje pokreta za podršku osobama sa invaliditetom u svakoj od uključenih država da bi se prikupili specifični detalji zakonodavstva i pravne situacije specifične za svaku državu.

Istraživačka pitanja:
Koje države imaju razvijen pravni okvir i koje države imaju predlog za uspostavljanje pravnog okvira za personalnu aistenciju?
U državama sa postojećim pravnim okvirom – da li je to deo zakonodavstva koji se odnosi na socijalne usluge ili postoji druga vrsta pravne regulative za personalnu asistenciju kao što je to na primer u Švedskoj?
Sa kojih nivoa vlasti se obezbeđuju sredstva za usluge personalne asistencije?
Na koji način se vrši procena u odlučivanju o razmerama podrške koja će se nekoj osobi pružiti i na koji period važenja se donosi odluka o personalnoj asistenciji?
Koje grupe oštećenja su obuhvaćena propisima? Da li postoje starosna ograničenja?

Glavni nalazi:
Od 22 (Belgija, Belorusija, Bosna i Herzegovina, Bugarska, Danska, Francuska, Grčka, Holandija, Irska, Island, Italija, Kipar, Letonija, Nemačka, Norveška, San Marino, Slovačka, Slovenija, Srbija, Španija, Švedska i Velika Britanija. Od država koje su uključene u ovo istraživanje, 14 ima neku vrstu zakonodavstva koje pokriva usluge personalne asistenijce.

Zemlje sa nacionalnim zakonodavstvom su Danska, Francuska, Nemačka, Letonija, Norveška, Srbija, Slovačka, Španija, Švedska i Velika Britanija. Švedska se već dugo smatra kao država pionir u oblasti personalne asistencije, gde je pravo na personalnu asistenciju uvedeno 1994. godine. Samo Švedska  ima zakone koji omogućuju pružanje usluga personalne asistencije kao individualno pravo za osobe koje ispunjavaju uslove, uz mogućnost žalbe na negativne odluke. Velika Britanija se takođe smatra progresivnom zemljom u ovoj oblasti, posebno od donošenja Zakona o direktnom plaćanju 1997. godine.

Države koje su još uvek bez pravnog okvira za personalnu asistenciju su: Belorusija, Kipar, Grčka, Irska, San Marino i Slovenija.  U slučaju Slovenije, u toku je pregovaranje i lobiranje, ono oko čega se spore je tip invaliditeta koji će biti pokriven zakonodavstvom (osobe sa intelektualnim oštećenjem su bile isključene i radi se na tome da se one uključe). U San Marinu je pripremljen nacrt zakona koji bi uključivao usluge personalne asistencije i najverovatnije će biti usvojen. Na Kipru je realizovan pilot projekat koji je započeo 2009. godine pod nazivom  “društveni pratilac” koji je pružao podršku u mobilnosti za osobe sa fizičkim oštećenjima, što je vrsta personalne asistencije. Projekat je finansiran od strane mnogih javnih organa, ali je budžet na kraju ukinut i pružanje usluga je prekinuto. Irska, iako nema zakone, ima nekoliko organizacija koje pružaju personalnu asistenciju osobama sa telesnim oštećenjima.

U zakonodavstvu različitih zemalja dostupnost usluga personalne asistencije varira od tipa invaliditeta – od zemalja koje pružaju usluge personalne asistencije osobama sa svim vrstama invaliditeta (tj. telesnim, intelektualnim, oštećenjem vida , itd), do onih koje pružaju samo osobama sa fizičkim invaliditetom ili oštećenjem vida. Česti kriterijum je i stepen invalidnosti, te se usluga personalne asistencije pruža na primer samo osobama koje imaju stepen invalidnosti preko 90% (kako je na primer u Sofiji).

Broj sati pružanja usluge personalne asistencije u velikoj meri zavisi od individualnih potreba procenjene osobe ali i od raspoloživih sredstava. U nekim državama je propisan maksimum sati (np. u Bugarskoj maksimalno 300 sati mesečno, a u Španiji samo maksimalno 3 sata dnevno).  Neke države nude mesečni doprinos primaocima da pokrivaju svoje usluge personalne asistenicje. Zanimljivo je da Francuska omogućuje  € 17.59 po satu da se plati za ličnu pomoć, ali samo € 3.47 po satu  ako je pružalac usluge član porodice.

U većini zemalja zakonodavstvo ne precizira način na koji će se vršiti procena o potrebi za uslugom personalne asistencije, već to najčešće zavisi od interpretacije postojećih zakona od strane lokalnih vlasti. Procene uglavnom sprovode multidisciplinarni timovi na čelu sa socijalnim radnicima i vrlo često uključuju medicinske stručnjake. Ono što je jasno vidljivo jeste da je medicinski pristup procenama i dalje široko rasprostranjen. Zabrinjavajuće je da se i u državi kakva je Švedska, na koju se druge zemlje ugledaju u ovoj oblasti, državni organi izgleda da su daleko od pristupa zasnovanog na ljudskim pravima kada je individualna procenu potreba za uslugu personalne asistencije u pitanju, već procene uključuju medicinski pristup.

Starosna podobnost za usluge personalne asistencije znatno varira u državama. Samo Nemačka ne postavlja nikakva starosne ograničenja u pogledu podobnosti za usluge personalne asistencije i pored nje još sedam država nudi uslugu i za decu i odrasle. Od 22 države uključene u istraživanje, 8 isključuju osobe sa invaliditetom preko 65 godina.

Ukupan broj registrovanih korisnika varira od države do države. Velika Britanija ima najveći broj osoba sa invaliditetom koje koriste usluge personalne asistencije, oko 100.000 širom zemlje. Druga država sa velikim brojem korisnika je Švedska – oko 17.000. Srbija ima mali broj korisnika, samo 150.

U većini zemalja obuhvaćenih istraživanjem, administratori usluge personalne asistencije su opštine ili regionalne agencije. U nekim državama usluge personalne asistencije se pružaju preko organizacija osoba sa invaliditetom i uz podršku lokalne samouprave, kakav je slučaj i u Srbiji.

Kontakt osoba u ovom istraživanju za Srbiju bila je Milica Mima Ružičić Novaković iz  Centra Živeti uspravno – Novi Sad, udruženja koje pored lokalnih kancelarija udruženja Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom pruža usluge personalne asistencije u Srbiji. Ključnu ulogu u čitavom procesu uspostavljanja usluge personalne asistencije u Srbiji imao je Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije. U 2011. godini u Srbiji je usvojen novi Zakon o socijalnoj zaštiti, prema kom su usluge za samostalan život uključujući i usluge personalne asistencije prepoznate kao socijalne usluge koje bi trebalo da obezbedi država, uz finansiranje sa lokalnog nivoa. Od pružaoca usluga se zahteva da se reklamiraju, obezbede obuku za korisnike i osnovnu obuku za personalne asistente kao i da obezbede listu potencijalnih kandidata za personalne asistente. Pružaoci usluga potpisuju ugovore sa korisnicima usluge i personalnim asistentima. Korisnici koji su primaoci tuđe nege imaju obavezu da učestvuju u plaćanju personalnog asistenta u visini od 20% od ukupnih mesečnih davanja. Korisnici usluge personalne asistencije mogu biti osobe sa fizičkim invaliditetom i osobe sa oštećenim vidom. Personalna asistencija se može pružati minimalno 20 sati i maksimalno 40 sati nedeljno. Procenu potreba vrši Centar za socijalni rad uz učešće osobe sa invaliditetom, nakon čega se vrši dodatna procena na osnovu potreba od strane službe koja će pružati personalnu asistenciju  (najčešće udruženja osoba sa invaliditetom). Neto mesečna nadoknada personalnog asistenta  je 196 € (320 € bruto) za puno radno vreme ili 1,23 €  po satu u neto iznosu.

Preporuke Evropske mreže za samostalni život:
Da bi se osiguralo da sve osobe sa invaliditetom imaju pristup personalnoj asistenciji, kao što je navedeno u članu 19 Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, ENIL poziva sve vlade u Evropi da:

• usvoje zakone za usluge personalne asistencije koji su usklađeni sa pravima osoba sa invaliditetom i odražavaju filozofiju pokreta za samostalan život;

• odgovornost za uslugu personalne asistencije uspostave na nacionalnom nivou, da bi se osigurao jednak pristup u celoj zemlji;

• provere da li se usluge personalne asistencije pružaju na osnovu procene individualnih potreba i zavise od životne situacije svakog pojedinca i da li su u skladu sa socijalnim razumevanjem invaliditeta , a ne da se sprovodi korišćenjem medicinskog pristupa;

• uvere da je zakonodavstvo i usluge ne diskriminišu na osnovu tipa ili pretpostavljenog stepena invaliditeta;

• provere da li su stope izdvojena za ličnu pomoć osobama sa invaliditetom u skladu sa važećim stopama plata u državi;

• obezbede osobama sa invaliditetom pravo da  samostalno biraju i vode svoje asistente , uz podršku ako je poželjna;

• olakšaju razmenu ideja i znanja o dobrim primerima zakonodavstva i praksi u oblasti personalne asistencije sa drugim evropskim zemljama;

• poboljšaju prikupljanje relevantnih podataka i podrže razvoj dobrih propisa u ovoj oblasti.

Tekst je prema istraživačkom izveštaju ENIL sačinila Veronika Mitro.

Istraživački izveštaj ENIL sa tabelarnim pregledima za svaku zemlju uključenu u istraživanje (pa i Srbiju) dostupan na engleskom jeziku na adresi http://www.enil.eu/policy/personal-assistance-tables/

About the Author

Redakcija: