MEDITATIVNA PRAKSA I INVALIDITET: O(T)PUŠTANJE IDENTITETA

Posted on by Redakcija

Najzad, kada svi identiteti konačno budu uključeni,
više neće biti identiteta.

(Lenard Dejvis)

OSNOVNI POJMOVI

ZEN MEDITACIJA: Mirno sedenje i susretanje sa onim što jeste, iz trenutka u trenutak: misli koje protiču kroz um, osećanja koja prolaze kroz telo i događanja u okruženju koja se jednostavno pojavljuju i nestaju.

INVALIDITET: Izgraditi univerzalni pogled na invaliditet bilo bi isto što i reći: Ljudi sa invaliditetom – oni su ti. (Lenard Dejvis) Takav pogled proširuje pojam invaliditeta iz sužene kategorije različitosti ka širokoj kategoriji univerzalne primenljivosti. Ako invaliditet karakteriše zavisnost – to je iskustvo koje svi prolazimo bar dvaput za života: u najranijem detinjstvu i u (kasnoj) starosti.

IDENTITET: Fluidna i promenljiva kategorija uslovljena mnogobrojnim socio-kulturnim faktorima. Nepostojano ja.

Iskustva meditanata sa invaliditetom rasvetljavaju odnos meditacije i invalidnosti kao dvosmerni proces razmene. Meditativna praksa pokazuje se kao sredstvo preživljavanja, pri čemu meditativni uvidi ujedno bivaju obogaćeni i izmenjeni uvidima iz pozicije invaliditeta. Bez obzira na vrstu, stepen i vidljivost invalidnosti, iskustava meditanata sa invaliditetom obelodanjuju svojevrstan rascep između prihvatanja invaliditeta kao kolektivno konstruisanog identiteta i potpune predaje identiteta rukovođene meditativnom (zen) filozofijom.

BOGALJ-ZEN: PRIRUČNIK ZA PREŽIVLJAVANJE
[Milam, Lorenzo (1993). CripZen: A Manual for Survival]

CRIPZENLorenco Milam istražuje duhovne prakse iz perspektive stečenog invaliditeta – kao osamnaestogodišnjak zaražen je polio virusom, nakon čega živi sa paraplegijom. U svom Priručniku za preživljavanje obraća se onima koji su ostali sa neupotrebljivim telesnim delom ili celim telom. – Sa ili bez bilo kakve oznake – ističe Lorenco – mi znamo ko smo. Iza sarkastičnog naziva Bogalj-zen, ispisane su izlazne strategije za oslobađanje iz zatvora koji smo sami sebi izgradili i koji su nam izgradili svi oni koji pokušavaju da nam pomognu. U priručniku je predstavljen ceo spektar tehnika samopomoći: psihoterapija, upotreba halucinogenih sredstava, vežbanje joge, seksualne varijacije (od seksualnih surogata, preko masturbacije do celibata) i, najzad, praktikovanje zen meditacije. Lorenco je razvio teoriju po kojoj svaka osoba sa invaliditetom ima iskustvo otkrovenja – to je momenat suočavanja i otkrivanja svog novog života, života sa invaliditetom. I ne samo to – potom neminovno sledi drugo otkrovenje, a to je uvid da su naša velika hrabrost, naše varljivo mirenje sa sudbinom (ili stanjem stvari), kao i blistavi trijumf duha nad fizičkim postojanjem – samo nameštena igra. Bol ovog otkrića gotovo je nesavladiv: Kada smo spoznali obmanu koju namećemo sebi i drugima, uronjeni smo u novi bol, kao i u gorku, gorku tugu. To može biti fatalno koliko i naše prvo žaljenje za izgubljenim (telom). Lorenco pretpostavlja da je to drugo otkrovenje mogući uzročnik suicida u pedest posto slučajeva. Kao alternativni odgovor na samootkrivanje i (novo) suočavanje sa invaliditetom, Lorenco je razvio pet faza koje vode u bogalj-zen (kao stanje svesti):

Faza I: Ja nisam bogalj. Faza II: Ja sam bogalj i mogu to da podnesem. Faza III: Ja sam bogalj, ali mogu to da pobedim. Faza IV: Ja sam bogalj, mogu to da pobedim – ali sam i dalje bogalj i ne mogu to da podnesem. Faza V: To sam što sam.

Predmet Lorencovog priručnika je put iz I u V fazu bez potonuća, odnosno, prevazilaženje drugog otkrovenja (bola koji nije ubistven). Kada jednom nabasate na istinu o sopstvenom biću… to će postati deo vašeg mehanizma preživljavanja, nešto što niko, pa čak ni vi sami, nećete moći sebi da oduzmete.

Bogalj-zen ne samo da istražuje šta meditacija može da uradi za osobu sa invaliditetom, nego i demonstrira šta svest o invaliditetu može da uradi za meditaciju. Proces je dvosmeran: zen meditacija menja iskustvo invaliditeta, dok invaliditet istovremeno unosi izmene u zen praksu; ograničenja su prisutna s obe strane. Lorenco na humorističan način kritikuje meditativne prakse koje podrazumevaju savršeno (gipko) telo:

Neki učitelji će vam reći da možete meditirati isključivo u lotos položaju. Oni, očigledno, nisu prošli kroz proces rehabilitacije.

Lorencov priručnik izgrađen je oko paradoksalnog jezgra koje istovremeno slavi napuštanje tela, žaleći i grleći invaliditet kao centralno mesto gubitka. Priručnik otvara uvodna tvrdnja: Bogalj-zen počinje onog dana kad se probudite znajući da više ne posedujete sopstveno telo. Naravno, Lorenco zna da žudnja za validnim telom ne jenjava tako lako, niti tvrdi da napuštanje te želje uopšte mora da se desi. U završnom poglavlju daje komičnu viziju sopstvenog otelotvorenja koje bi odabrao za sledeću reinkarnaciju:

Voleo bih da za promenu budem u prilici da vežbam u nečijem drugom telu, recimo, u telu Džejn Fonde. … Ako hoće da se vratim sa pravim entuzijazmom, moraće da me strpaju u neko takvo telo. Jednostavno, odbijam da se opet vratim kao bogalj … sa svim tim mukama i bolovima koji uzimaju previše od mojih dana i noći.

Lorenco ubeđuje božanske sile da mu daju telo koje savršeno funkcioniše, uz obećanje da će za uzvrat odustati od svega drugog i potpuno se posvetiti duhovnom razvoju – odmah po isteku tinejdžerskih dana. Da li takva težnja raskrinkava njegovu zaglavljenost u IV bogalj-zen fazi? Lorenco istovremeno izaziva i potvrđuje meditativni uvid da mi zaista ne posedujemo niti kontrolišemo naša tela. Bilo da imamo invalidtitet ili ne, fizička zadovoljstva su prolazna, a periodičan bol je neminovna stvarnost. Zapadnjački je koncept da možemo povesti rat protiv tela i – uz dovoljno odlučnosti – pobediti. Istina je da niko od nas ne može trijumfovati u bici protiv sopstvenog uma, tela ili duha. Zapravo, svako poimanje života kao pokušaja da se triumfuje nad umom, telom i dušom apsurdno je koliko i slogan koji sam otkucao za svoj orman sa dokumentima: „Za 28 minuta, meditiraćete kao zen monah!“ Vreme nije naš neprijatelj, nego stanje našeg bića koje treba prihvatiti, čak i slaviti.

OGOLJENA MEDITACIJA: BUĐENJE IZ MOJE ŽIVOTNE PRIČE
[Tollifson, Joan (1996). Bare-Bones Meditation: Waking up from the Story of My Life]

bare bones bookMoć meditacije kao alternativa vođenju nesuvisle bitke protiv tela ili uma zauzima centralno mesto u radu Džoan Tolifson. Rođena bez jedne ruke, Džoan je odrasla doživljavajući sebe kao oštećenu, a izgradnji takvog identiteta doprineli su lekari, porodica, pa i slučajni stranci. Odmah nakon što je rođena, lekari su je upleli u čudnu predstavu:

Kao novorođenče, odneli su me u sobu u kojoj je bio ogroman jastuk. Moj otac je prozvan iz čekaonice i doktori su ga uveli u tu sobu. Ostavili su ga samog sa mnom i sa tim ogromnim jastukom. Najzad je shvatio da su mu dali priliku da me uguši. Ali nije to učinio.
Lekar je pokucao: „Jeste li već završili?“

Dok je bila dete, Džoan se neretko osećala kao vrsta oksimorona. Ponekad bi stranci na ulici zaustavljali njenu majku govoreći joj da to mora da ih je stigla božja kazna. Džoan je bila dugačija, asimetrična, nesavršena, posebna.

Kada sam kao jako mala prvi put čula o smrti, povremeno sam sanjala neku osobu kako joj otpada jedna, ubrzo i druga ruka, potom jedna pa druga noga – i tako redom, sve dok ne ostane ništa. Ja sam već bila na putu tog misterioznog nestanka.

Na prvobitnom doživljaju sebe kao nesavršene, ali posebne, Džoan je nastavila da izgrađuje identitet kao lezbejka, alkoholičarka, aktiviskinja za prava osoba sa invaliditetom. Iz iskustva je zaključila da osobe sa invaliditetom po automatizmu uviđaju iluzornost naše vezanosti za telo, kao i svih naših ideja o normalnosti(ma). Uvidi koje je stekla iz pozicije invaliditeta kasnije su potvrđeni kroz njenu meditativnu praksu. San iz Džoaninog detinjstva o osobi koja gubi delove tela bespovratno idući ka misterioznom nestajanju, uvertira je za njen meditativni susret sa ne-sopstvom, kao centralnim mestom zen filozofije.

Zahtev za potpunom predajom sopstva, rastapanjem i nestajanjem identiteta može naići na otpor kod neprivilegovanih grupa, koje rade na pronalaženju i sticanju identiteta u izvesnom smislu, kao i na promociji sopstvene vidljivosti. Izmeštajući se izvan statičnih kategorija, meditant se susreće sa vremenom koje nije vreme, a ujedno je i sve vreme; sa sopstvom koje je istovremeno i niko i svi; sa prostorom koji je neprostoran i beskrajan. Koncept identiteta, kao otelotvorenog jedinstva konačnog i određenog telo-uma, pokazuje se kao neadekvatan model za kompleksnost iskustava kojima meditacija obogaćuje postojanje. Ogoljavajući meditaciju do same kosti, Džoan odnos identiteta i invalidnosti objašnjava jednostavnom metaforom:

… svi smo ugurani u raznolike bizarne kostime: crna koža, bela koža, amputacija, starost, cerebralna paraliza, Daunov sindrom. Neki ljudi nose bizarniji kostim od drugih, ali smo svi, bez izuzetka, u nekom kostimu. I onda vidimo isključivo kostime, a ne jedni druge. Ne možemo to da prevaziđemo. Neki ljudi čak nikada ni ne shvate da žive bal pod maskama. … Sebe doživljavam kao običnu osobu koja nosi ovaj čudni kostim bez desne ruke.

Metafora kostima umanjuje važnost invalidnosti kao (dela) identiteta i internalizuje normativ o (običnom, regularnom) sopstvu koje je (samo) prerušeno invaliditetom i raspoznaje se kao ljudskost u invalidnosti. U ime zdravog razuma i normalnosti, kontinuirano se obezvređuje vitalnost fizičkog, emotivnog ili intelektualnog invaliditeta. Svaki pokušaj uključivanja u neku zajednicu obično rezultira suzbijanjem prisustva invaliditeta, cenzurom invalidne vitalnosti i gubitkom autentičnog glasa i prisustva osobe sa invaliditetom. Kao što Lorenco u konačnoj bogalj-zen fazi izjavljuje: To sam što sam, tako i Džoan pronalazi odstupnicu u poslednjoj meditaciji: Nekako ovih dana pronalazim apsolutnu moći u dopuštanju stvarima da ne budu okej. U zaključnim razmatranjima, Džoan se odmakla od pretpostavke o običnoj (normalnoj) sebi pod krinkom invalidnosti. Umesto toga, prigrlila je najstigmatizovaniji deo sebe, pitajući: Da li je zaista toliko užasno biti ružan, depresivni bogalj?

ZEN STAZA KROZ DEPRESIJU
[Martin, Philip (2000) The Zen Path through Depression]

zen depressionMože li se istraživanje privremene depresije uvrstiti pod istraživanja (nevidljivog, emotivnog) invaliditeta? Posle decenije rada u stvaranju podrške ljudima sa mentalno-emotivnim poteškoćama, Filip Martin je započeo sopstvenu borbu sa osećanjem za koje nije imao čak ni ime. Psihoterapeut i socijalni radnik u stanju teške depresije. Iako je prema svojim klijentima pokazivao razumevanje i saosećanje, sopstvenu depresiju je doživljavao kao rezultat slabosti, verujući da mu pomoć sa strane ne treba. Iako su mnogi pokušali da ga suoče sa onim što je svima bilo očigledno, tek je jednostavno pitanje Filipovog trogodišnjeg sina uspelo da se probije kroz zid izolacije i poricanja: – Tata, zar ti nisi srećan? Kao odgovor na depresiju, Filip je aktivirao svoja meditativna iskustva i takozvani početnički um: onaj koji ne kategorizuje, niti pokušava da popravi, nego jednostavno prihvata iskustvo u datom trenutku.

Zen staza kroz depresiju mapira prostor svojstven invaliditetu – psihološki i psihijatrijski poremećaj – ali i opšte mesto ljudske izgubljenosti, možda najbolje artikulisano u danteovskoj slici mračne šume u kojoj se svi zateknemo na sredini životnog puta… Filipova Zen staza sačinjena je od serije istraživanja bola, prolaznosti, svesti o smrti, straha, žudnje za ukidanjem bola, navike diskriminacije i besa. Suočavanje sa depresijom odgovara suočavanju sa ne-ja. Ali pre nego što se upustimo u proces objašnjavanja ili lečenja depresije, Filip predlaže vežbe kroz koje istražujemo oblast koju nam sama depresija otkriva (na fizičkom, psihološkom, socijalnom ili duhovnom nivou). Filip ne imenuje depresiju kao invaliditet, ali se svakako suočava sa nevidljivom mentalnom nepokretnošću, bolom, stigmom, socijalnom izolacijom. Na preseku profesionalnog i ličnog iskustva, Filipova depresija odnosi deo njegovog identiteta – psihoterapeut, onaj koji pomaže drugima, dospeva u poziciju (sopstvenog) klijenta. Filipov individualni put ilustruje univerzalno iskustvo ljudskog razvoja koji se odvija između privermeniha kategorija invalidnosti i validnosti, zavisnosti i nezavisnosti…

body in depressionU razrešavanju depresije, Filip primenjuje budističku filozofiju srednjeg puta. Budistički srednji put je linija koja razdvaja poimanje egzistencije kao realnosti od poimanja egzistencije kao iluzije. Teško ga je pratiti jer je dinamičan i stavlja nas pred zahtev da istovremeno održavamo dve kontradiktorne ideje u umu. Kao da balansiramo na oštrici žileta i odolevamo iskušenju lakih odgovora. Primenjen na depresiju, koncept srednjeg puta proizvodi materijalni, društveni i medicinski momenat:

U borbi sa depresijom, to znači stajati u središtu neizvesnosti. Neizvesnost između rešavanja svih naših problema medikamentima i odbijanja da razmotrimo lečenje kao mogućnost. … Neizvesnosti između napornog rada na izlečenju, ili jednostavnog o(t)puštanja i odustajanja od prinudnih rešenja.

Normalizujući model dostupan je, makar u fantaziji, na planu fizičkog invaliditeta, dok takva slika nedostaje kada je reč o mentalno-emotivnom invaliditetu (depresiji). Iako se Filip ne identifikuje sa invaliditetom, iskustvo meditacije pomaže mu da razvodnji medicinski model invaliditeta i depresije. Fokus je izmešten sa nedostratka ka širem razumevanju ranjivosti kao fundamentalne karakteristike postojanja. Životni ciklus razvija se od invaliditeta ka privremenoj validnosti, do ponovne invalidnosti – i to ako ste među onim najsrećnijima, koji se ne razboljevaju niti pate od težih povreda. (Tobin Sibers)

IZVOR: Squier, Susan (2004). Meditation, Disability, and Identity in: Literature and Medicine 23. No 1. 23 – 45. The John University Predss.

Tekst prevela i priredila Marijana Čanak

About the Author

Redakcija:

Leave A Response