Profesionalci koji rade u službama podrške treba da sagledaju problem kroz ženine oči. Treba da znaju da nije sve očigledno, niti onako kako se čini. Ženama s invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje ili nasilje u porodici treba podrška da bi ponovo zadobile ponos, samostalnost, osećaj sopstvene vrednosti; da bi došle do sebe i do jednake pozicije u durštvu. Žena ne može promeniti prošlost, ali može da nauči da nije kriva i da ima pravo da ide dalje.
- Profesionalci treba da nas podrže, bez prekoračivanja granica. Pitajte je, umesto da insistirate na svom gledištu. Neki profesionalci nastupe kao da nose dinamit, što je dobar način ako hoćete da prestrašite ženu. Odvojte vremena da joj objasnite, ne samo da će sve biti u redu, nego da će neko biti uz nju ako se nešto desi.
- Pobrinite se za njenu decu, treba joj vremena da bude sama sa sobom i razmisli o svemu.
- Sve smo različite. Saslušajte ženinu priču. Jedinstvena je.
- Sagledajte stvarnost iz njene perspektive, s razumevanjem. Pomislićete: – Dobro, ona se s ovim nosi godinama. Kako izdržava? Mora da je umorna, istrošena i frustrirana. Ne možeš dopustiti da deca to vide. Da bi deca ostala srećna, ti moraš da budeš srećna. Treba da kriješ svoja prava osećanja i od toga si strašno umorna. Drugačije je ako tvoje dete ima invaliditet. Ili ako ga ti imaš.
- Imajte razumevanja za nevidljive oblike zlostavljanja (emocionalno nasilje, gaslajting). Fizičko nasilje je vidljivo, ali postoje tragovi nasilja koji ostaju unutra. Mnogi profesionalci to ne razumeju. Izubijane smo, ali nam treba vremena da dođemo do tačke iz koje možemo da odemo.
- Sistemi zaštite mentalnog zdravlja treba da unaprede načine na koje podržavaju žene da obelodane iskustva nasilja. Sistem često iznova traumatizuje ženu ne uvažavajući njeno iskustvo. Besna sam zbog neadekvatnih tretmana i zbog birokratskih odluka koje zanemaruju ljude.
- Moramo da izbacimo tu frustraciju iz svojih sistema. Zbog toga će neki profesionalci misliti da smo poludele. Nismo.
Izvor: https://www.dvrcv.org.au
