Kao mnogi koji su preživeli seksualno zlostavljanje, na sve načine sam potiskivala traumatična sećanja. Zlostavljanje sam doživela sa trinaest godina, a tek u četrdeset petoj sam upotrebila frazu seksualno zlostavljanje govoreći o svom iskustvu. Osećala sam se primoranom da istražim to što mi se desilo pre mnogo godina i da spoznam sebe iz tog vremena. Shvatila sam da mi je pamćenje poslužilo kao zaštita od preživljene traume. Da bih stigla do najdubljih slojeva pamćenja, poricanja i složene prirode seksualnog zlostavljanja, režirala sam film The Tale (Priča), zasnovan na istinitoj priči o mom odnosu sa četrdesetogodišnjim trenerom, u vreme kada sam imala 13 godina.
Znam da je svako iskustvo seksualnog zlostavljanja i traume različito, ali sećanja koja od toga pravimo imaju neke zajedničke imenitelje. Registrujemo ona iskustva koja na nas imaju najveći emocionalni uticaj.
Kao žena koje je preživela seksualno zlostavljanje, nadam se da ću pomoći drugim ženama da shvate kako pamćenje funkcioniše da bi nam pomoglo da preživimo traumu i kako su sećanja žena na seksualno zlostavljanje kroz istoriju stalno dovođena u pitanje.
Moje pamćenje razvilo je pet načina da mi pomogne da preživim traumu seksualnog zlostavljanja.
1. Što je iskustvo traumatičnije, ima veći uticaj na naš život
Mozak je poput kamere koja beleži ono što ima najjači uticaj na nas. To znači da svakodnevicu zaboravljamo, a da se traume opiru zaboravu. Isto tako, najtraumatičniji aspekti događaja ostaju u sećanju, dok one običnije delove zaboravljamo. Do detalja se sećam scena i razgovora sa svojim trenerom, ali sam zaboravila neke manje važne delove, koji bi bili od značaja na sudu. Na primer, mogu detaljno da opišem popodnevno svetlo dok me trener odvodi iz hladne dnevne u spavaću sobu. Sećam se kako mi se telo ledilo pod njegovim dodirom i sećam se zbunjenosti, jer ne znam šta se događa. Ali sam zaboravila koje je doba godine i kako sam uopšte dospela u trenerovu kuću. Da li je to moja prva ili treća poseta? Jesam li došla pešice ili me je neko dovezao?
2. Sećanja nisu samo skladište događaja, nego i emocija
Pod pamćenjem najčešće mislimo na događaje koji su se odigrali, ali su i emocije same po sebi vrsta pamćenja. Možemo da potisnemo i jedno i drugo. U mom slučaju, uvek sam se živo sećala spoljašnjih događaja, a gledajući unazad, uviđam da sam selektivno potiskivala emocije i odvajala se od onih koje su u vezi s tim događajima. Znam da sam se osećala osnaženom, posebnom i čak voljenom od strane svog trenara, a selektivno sam potisnula osećanja straha, užasa, bola i odvratnosti zbog stvari koje mi je radio ili me primoravao da uradim. Povraćala sam nakon svakog susreta.
Kako sam se povodom toga osećala, bilo je decenijama izgubljeno. U to vreme, trener je objašnjavao moje mučnine idejom da verovatno imam grip; iako sam znala da to nije istina, nikada o tome nisam progovorila niti sam povezala neku emociju s tim povraćanjem.
3. Pamćenje je kompleksno i kontradiktorno
Da bi stvari bile još složenije, jedan događaj može biti povezan sa više emocija koje su uzajamno kontradiktorne. Na primer: lepota i tuga, ljubav i bol, odvratnost i primamljivost. Mrzela sam seksualni kontakt, ali sam volela razgovor između dodira. Zadržavala sam dah pri svakom njegovom dodiru, ali mi je bilo drago što je uopšte zainteresovan za mene kao za objekat požude, jer sam bila nerazvijena za svoje godine, da bi me dečaci mog uzrasta jedva i pogledali. Sve je obilovalo višestrukim značenjima i, da mi je dat test na kome treba da zaokružujem jedan od ponuđenih odgovora, ne bih mogla da odaberem samo jedan.
4. Pamćenje odražava priče koje sebi pričamo
Mnogo je rasprava o potisnutim sećanjima, naročito u kontekstu seksualnog zlostavljanja. U mom slučaju, pošto se dobro sećam šta mi se dogodilo, razmišljala sam o tome koja sećanja su mi jača od drugih. Mogu da kažem da mi je seks sa trenerom bio bolan i da sam povraćala svaki put nakon toga. Ali, uprkos tome, odabrala sam fokus na pozitivne stvari seksualne razmene: osećaj da sam posebna, ljubav, važnost, naspram patnje koju sam proživljavala. Kako sam rekla sebi da sam pobedila, priča koju sam razvila o tome što mi se dogodilo bila je podnošljiva godinama. Da sam priznala sebi da sam bila povređena i zlostavljana, završila bih u priči koja kaže da sam izgubila. Uprkos činjenici da sam zlostavljana, koja je istinita ili istinitija od onoga što sam sebi godinama govorila, moja sećanja i emocije odražavaju ženu koja sam danas.
5. Suočavamo se sa sećanjima tek kada smo zaista spremni
Uobičajeno je verovanje da ljudi treba odmah da se suoče sa istinom. Iz mog iskustva se pokazalo da je takvo stanovište veoma pojednostavljeno. Svako ko preživi traumu treba da prati sopstveni unutrašnji ritam, da bi se suočio sa bolom. To može trajati godinu dana, 40 godina, a može i da se ne dogodi nikad. Potpuno je lično i događa se u svoje vreme. Niko ne treba da vas primorava da se suočite sa sećanjima i da kažete da ste zlostavljane, dok same ne osetite da ste spremne. Kakvo dobro iz toga proizilazi, ako progovaranje o tome i identifikovanje nasilnika razori osobu kojoj pokušavate da pomognete?
Nije slučajno što se mnoge od nas suočavaju sa zlostavljanjem tek u srednjim godinama. Sad mogu da shvatam da mi je bila potrebna priča koju sam sebi pričala da bih preživela. Moja priča govorila je da je zlostavljanje bilo sporazumno i da me je učinilo boljom osobom. Ta priča me je nosila od moje trinaeste do četrdeset pete, kada sam čula priču druge osobe koja je preživela zlostavljanje u detinjstvu – zvučala je kao moja. Odjednom se u meni nešto preokrenulo. To je trenutak kada sam shvatila da sam seksualno zlostavljana. Shvatila sam da me je moj koncept održavao, a da sam videla sebe kao žrtvu, bilo bi mi nemoguće da nastavim sa životom bez nekih velikih intervencija (što me je plašilo).
Sami sebi propisujemo sočiva kroz koja posmatramo svet. Neki od nas ne vide boje, neki vide neutralne tonove, drugi ružičaste. Istina je da ništa od toga nije objektivno. Kako odrstamo i sazrevamo, možemo da prihvatimo spektar realnosti: dobro, loše i sve ono između.
Moje pamćenje me je sačuvalo. Ispredala sam priču o devojčici koja je heroj, koja je raskinula sa muškarcem triput starijim od sebe i nastavila da radi herojske stvari. Sada, u zrelom dobu, najzad sam dovoljno jaka da mogu da se vratim i suočim sa povređenim delovima sebe koje sam tamo ostavila.
Jennifer Fox
