Svi koji preživimo silovanje ili seksualni napad suočavamo se sa različitim izazovima – na dnevnoj bazi. Na terapijama pokušavamo da isprocesuiramo to što nam se dogodilo, a kako se ponovo suočavamo sa sećanjima, tako se suočavamo sa depresijom, anksioznošću, nesanicom, posttraumatskim stresnim poremećajem, osećajem izolacije i usamljenosti… Iako su sve te emocije i izazovi deo isceliteljskog procesa, ne doživljavamo ih kao normalne. Žene sa invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje suočavaju se sa izazovima koji ih mogu odvesti u još dublji osećaj izolacije i usamljenosti, u odnosu na žene bez invaliditeta. Znam to iz prve ruke, jer imam potpuno oštećenje vida.
Jedan od izazova s kojima se suočavamo često je nedostatak podrške u isceliteljskom procesu. Neki ljudi su popularni i imaju mnoštvo prijatelja na koje mogu da računaju; ja nisam te sreće. Bilo mi je teško da sklapam prijateljstva. Za vreme školovanja, jedini razlog što su moji vršnjaci hteli da budu sa mnom je taj što su bili zaintrigirani mojim invaliditetom i postavljali su mi gomilu pitanja o tome. Mnogi od njih pravili su zabavu od izazova s kojima sam se suočavala. Govorili bi mi da nema stepenica tamo gde su zapravo bile ili bi pred mene postavljali predmete na koje sam naletala. Rano sam odustala od sklapanja prijateljstava. Sada, u svojim dvadesetima, imam dvoje prijatelja s kojima zaista mogu da razgovaram i jedan od njih zna šta mi se dogodilo. Proces isceljivanja seksualne trauma dodatno mi je otežavalo to što nisam imala nikoga izvan najuže porodice ko bi mi bio podrška, što svi znamo da nije lako.
Odlazak na terapije nije bio jednostavan, jer ne mogu sama da vozim. Terapije je trebalo uklapati sa rasporedom osobe koja bi me odvezla na terapiju i imala dovoljno vremena da sačeka kraj sesije, da me odveze kući. Osećala sam se krivom što im uzurpiram vreme. Servisi javnog prevoza nisu uvek pristupačni za osobe s invaliditetom, zbog čega moramo da se oslanjamo na porodicu i prijatelje.
Bila sam laka meta za počinioca nasilja, jer nisam fizički jaka, niti mogu brzo da trčim zbog prepreka na putu. Često se pitam – da li bih našla neki predmet kojim bih mogla da ga udarim, da li bih mogla brže da bežim, da li bih mogla da uđem u automobil i odem – da nemam invaliditet? Jedino što sam mogla da uradim bilo je da se spustim dva sprata niže, gde živi moja baka, i da kod nje sačekam dve noći dok majka ne dođe po mene. Da, osećam da sam laka meta i da je sve to moglo da bude sprečeno, da sam mogla da vidim neke znake na početku: možda pogled u njegovim očima, da li je pio, bilo šta što bi me upozorilo. Kada sam primetila da situacija postaje pomalo čudna, bilo je kasno. Svesna sam da osećanja koja imam ne važe isključivo za žene s invaliditetom – uobičajeno je da se preispitujemo o tome da li je napad mogao biti sprečen, da li smo nekako mogle da naslutimo šta se sprema.
Činjenica da se zbog invaliditeta osećam kao laka meta urušava mi samopouzdanje, kao i doživljaj sopstvene moći koji sam imala pre nego što mi se nasilje dogodilo. U situacijama kada nam je oduzeta moć, osećamo se krajnje ranjivo, bespomoćno, beznadežno i slabo. Svi koji prežive seksualno nasilje teško vraćaju poverenje u druge ljude. U mom slučaju, izgubila sam interesovanje da se viđam sa muškarcima. Čovek koji me je napao bio je blizak porodični prijatelj punih pet godina, zbog čega sam krajnje nepoverljiva prema ljudima, naročito prema muškarcima. Više ne izlazim, ne idem na žurke, usredsređena sam na svoje obrazovanje i najviše što mogu da kažem nekom muškarcu je zdravo. Nakon seksualnog napada, bila sam na jednom sastanku, na kome sam se osećala ranjivo, bilo mi je neprijatno i čudno. Toliko sam želela da mogu da vidim šta se dešava, da sam sve vreme provela u sumnjama, umesto da budem opuštena i da se zabavim. Iako sastanak nije bio loš, ne bih ga ponovila.
Kada mi je potrebna onlajn podrška, ne mogu bilo kada da pristupim kompjuteru, jer koristim čitač i moram da budem obazriva šta članovi moje porodice rade u tom trenutku. Kako mi kompjuter nije kompatibilan sa softverom za čet, nisam mogla da stupim u kontakt sa onlajn savetnicom za podršku. To me je obeshrabrilo, pa sam opet upala u usamljeničku depresiju. Nakon napada suočila sam se sa mnogim simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja. Moja porodica primetila je promene u mom raspoloženju i ponašanju. Što sam više posmatrala te promene, progonila me je jedna misao: – Već imam senzorni invaliditet. Poslednje što mi treba je da steknem još jedan (mislila sam na psihičko stnaje). Kombinacija posttraumatskog stresnog poremećaja i oštećenja vida komplikovala mi je drštveni život i načine na koje sam funkcionisala na koledžu. Bilo je krajnje ponižavajuće ako na nekom javnom mestu dobijem panični napad, jer nisam mogla neprimetno da odem odem do toaleta ili na svež vazduh da se priberem.
Osećaj usamljenosti me je progonio. Kako živim na selu, malo je mesta na koja mogu da odem da se zabavim, zbog čega sam se osećala kao da sam zarobljena u kući. Nisam primorana da ostajem u kući, ali imam strah da ću se lako izgubiti i da neću znati da se vratim. Činjenicu da ne vidim usložnjava strah da ću biti napadnuta i, ako se izgubim na nepoznatom mestu, imam neverovatnu potrebu da bežim. Logične i umirujuće misli gube se u napadu panike. Mogu da pitam za pomoć, ali nikada nisam sigurna da li me potpuni stranac usmerava na pravi put i kakve su mu namere. Zastrašujuće je.
Svi ti izazovi imali su ogroman uticaj na moj život. Što dublje idem kroz proces isceljenja, sve više uviđam da sam snažnija nakon svakog izazova i da stičem sve više samopouzdanja. Isceljenje je naporan i dugotrajan proces. U protekle dve godine počela sam da uviđam da nisu svi ljudi na svetu pretnja. Što sam više u miru sa samom sobom i sa svojim okruženjem, lakše mi je da zatražim pomoć bez panike. Na kraju krajeva, ako se nekada i uspaničim – pa šta, ne možemo sve imati pod kontrolom.
Neprekidno podsećam sebe na to koliko sam jaka, ohrabrujem se i nagradim sebe za svaki, pa i najmanji napredak, jer čuda se prave u malim koracima.
Izvor: https://pandys.org/
