Erin Klark je umetnica, spisateljica i internacionalna seks ikona. Rođena je u Kanadi, a već nakon srednje škole otputovala je u Keniju kao volonterka neprofitne organizacije. Plan je bio da ostane tri meseca; zadržala se šest godina. To je bio samo početak njenih putovanja na kojima ju je, kako kaže, odgajao čitav svet.

Jednom su joj prijatelji, koji vode plesni studio, rekli: – Trebalo bi da probaš ples na šipci! Ispostavilo se da je veoma dobra u tome. Pošto nema drugih takmičara sa invaliditetom, već je šampionka – što je priča njenog života.

Erin Klark osnivačica je i urednica magazina Sex Icon za koji piše o svojim putovanjima, modi i seksipilu.

Ako želiš da budeš na naslovnoj, ali tvoja kolica zbunjuju Vogue, napravi sopstveni magazin. Kreiraj životni stil. Napiši sve članke. Budi model. Donesi sve uredničke odluke. Život je suviše kratak da bismo čekali na mejnstrim. Budi sopstvena seks ikona.

Pitaj sebe: Šta me čini radoznalom? Šta želim? Radi to!

Za Portal o invalidnosti, Erin Klark o svom iskustvu postajanja ženom

Ne mogu reći da znam koji je to bio momenat kada sam prvi put doživela sebe kao ženu. Dok sam bila devojčica koja odrasta u Kanadi, imala sam neku ideju prefinjenosti – želela sam da postanem Evropljanka kad porastem. Evropljani imaju tradiciju, imaju kulturu, prave izvrsnu hranu i dele kulinarske recepte, znaju kako da piju vino, razgovaraju i razmenjuju ideje, nose odeću i stvari od značaja. Mislim da sam pokušavala da pronađem okvir za svoju senzualnost pre nego što sam uopšte znala šta senzualnost jeste i činilo mi se da Evropljani znaju o senzualnosti sve ono što je u mojoj porodici i zajednici strano.

Sedela sam u kuhinjama svojih prijatelja evropskog porekla i učila da kuvam. Išla sam na porodične večere na kojima se raspravljalo o knjigama i svetskim događajima. Naučila sam da cenim vino i poeziju, zaljubila se u espreso, razvijala sam sopstveni ukus i čitala Žene koje trče s vukovima i, mada sa svojih petnaest nisam razumela ništa, instinktivno sam osećala važnost tog štiva. Na neki način, izrastala sam u ženu.

Moj prvi odlazak u Evropu bio je odlazak na Put za Santjago u severnoj Španiji. Čula sam grupu ljudi kako govore o toj ruti, o njenoj viševekovnoj istoriji i, privlačio me je duhovni aspekt ispod tog fizičkog poduhvata: 750 kilometara hodočašča kroz planine, šume i sela. Staze uopšte nisu prilagođene za kolica. Naporne su i blatnjave – u mnogome nalik stazama mog detinjstva u žbunju Severnog Ontarija. Odustala sam na pola puta. Želela sam da obučem haljinu i da sredim frizuru. Želela sam sopstveno hodočašće koje će me odvesti do nečeg glamuroznog. Tada sam prvi put otišla u Pariz.

Možda sam 2007. prvi put osetila da sam žena. Žena kakva sam sanjala da ću biti. Iako sam posle samo dva dana opet letela za Kanadu, osetila sam nešto unutar sebe i par godina kasnije vratila sam se u Pariz da to osetim ponovo. Kupovala sam donje rublje i u luksuznim svlačionicama pravila selfije na kojima sam jedva obučena, kao i selfije u luksuznim parkovima, gde sam nešto više obučena, jer – tad sam već bila seks ikona. Pila sam kafe late i toplu čokoladu, jela sam tart s malinama i makaronse, sedala sam satima beležeći sve što osećam – već tada želeći da postanem pisac. Ima nečeg u vazduhu zbog čega se u Parizu osećam blistavo. Moje telo, arhitektura grada. Nisam mogla da se zasitim svoje kože i kose, niti načina na koji sam pozirala pred ikoničnim predelima. Osećala sam se ikonično. Osećala sam se kao kod kuće.

Sebe i dalje pretežno doživljavam putem čula: tkanina na mojoj koži, paleta boja u mom domu, miris kože mog ljubavnika, misli i ideje koje se kreću kroz moje telo.

Društvo me doživljava putem kolica. Koja uopšte nemaju čula. Napravljena su od metala.

Kolica ne mogu biti žena. Osoba u kolicima često je tim kolicima definisana, pa samim tim i nije žena. Ona je večita devojčica. Njeno telo ne može da doraste zadovoljavajućim standardima. Pretpostavlja se da ona ne može da ispuni ključne ženske uloge: ne može da bude majka, ne može da održava domaćinstvo, ne može seksualno da zadovolji muškarca.

Veoma neobičan ishod takve deseksualizacije i snishodljivosti bio je u popuštanju pritiska da se povinujem tim standardima. To mi je dalo priliku da prisvojim sopstveno telo i da ga iskusim na način na kakav moji vršnjaci nisu mogli. Nisam to uradila momentalno, proces je bio bolan; ali, kako su me videli kao nekoga ko nije u stanju da se povinuje standardima, to se od mene nije ni očekivalo. Kultura me nije mogla ubediti da će moj torzo biti manje deformisan i da će mi noge biti manje paralisane samo ako se više potrudim i poradim na tome. Nikada neću moći da budem žena – što je tragedija – ali nikada neću ni morati da budem žena po bilo čijim merilima. Istovremeno i u jednakoj meri, osetila sam očaj i oslobođenje. Onda sam se, nekom urođenom srećom, priklonila oslobođenju.

Nisam težila ničemu drugome osim da zadovoljim sopstvena čula i da iskusim avanture koje me neodoljivo privlače. Pošto za društvo nisam mogla imati nikakvu vrednost, bila sam slobodna da pitam samu sebe šta umesto toga želim da budem.

Uvek i najviše od svega želela sam da budem – ja.

Seks je bio još komplikovanije pitanje dok sam odrastala. Kao tinejdžerki i mladoj ženi seks su mi nudili isključivo ljudi koji su fetišizovali iskustvo seksa sa osobom s invaliditetom. U toj kategoriji je ceo spektar ljudi: od onih koji imaju izričite sklonosti prema određenom invaliditetu, do onih koji samo traže neku vrstu novine. Taj osećaj otkrila sam pre nego što sam osetila šta znači biti voljena. Biti predmet nečije žudnje. Biti novina.

Da budem iskrena, bila sam novina pre nego što su me seksualizovali kao takvu. Od samog rođenja sam bila inspiracija. Ima invaliditet i neodoljiva je. Savršena za teletone i humanitarne događaje. To su bile jedine prilike da vidim nekoga nalik meni na televiziji ili u medijima. Monetizovane i objektifikovane.

Kada je počela seksualna fetišizacija, nisam primetila neku razliku. U moje genitalije često su prodirali medicinski stručnjaci, tako da mi nije ostalo mnogo prostora za svetost ili intimnost s kojom bih to mogla da uporedim, ali mi seks kakav mi se nudio, nije odgovarao. Želela sam pravu ljubav, romansu epskih razmera, duboku strast, intimnost. Ali, devojke s invaliditetom su pioni zahvaljujući kojima neki kul momci deluju saosećajno.

Dok su me izvodili na simulirane sastanke i fetišizovali, ujedno su mi govorili da osobe s invaliditetom nisu seksualna bića.

Moja najveća tinejdžerska pitanja o seksu bila su: Šta je za mene seks? Da li ga želim? Hoće li mi se dopasti? Kako ću znati da me neko iskreno želi? Kakav je osećaj uzajamne povezanosti?

Seks je delovao preteće i bezlično. Više kao predstava nego kao spajanje. Nikada nisam videla da je žena s invaliditetom predmet naklonosti, čežnje, divljenja i ljubavi. Ali sam gledala porniće. Mogu i ja to. Valjda, ako bude trebalo.

Niko sa mnom uopšte nije razgovarao o invaliditetu dok sam odrastala i prolazila kroz pubertet. Ne izvan medicinskog konteksta. Poznavala sam svoje telo bolje od svih oko sebe. Kako iz naučnog, tako i iz senzualnog aspekta. Ali, zbog iskustva invaliditeta, nisam imala reči za ono što doživljavam, pa to nisam obelodanjivala. Oklevala sam kada bi drugi iznosili iskustva. Nisam se upuštala u seksualne odnose, niti sam izlazila s momcima, sve dok nisam ušla u dvadesete. Ni tada, kada sam to počela da radim, nisam imala bolje odgovore na sopstvena pitanja. U to vreme, u potpunosti sam se rukovodila požudom. Držala sam se neprobojne distance i zdravog razuma. Cilj mi je bio da izbegnem ono što je inače neizbežno – konverzaciju koja ostaje među nama. Uspevalo mi je. Ujedno sam u potpunosti izbegavala intimnost.

Kada sam postala seks ikona, počelo je kao šala. Bila sam u životnom periodu kada su me ljudi zaustavljali na trotoarima Njujorka samo da mi kažu kako su zapanjeni time što sam tako samouvereno i samostalno prešla ulicu, a sve to dešavalo se u vreme dok sam odlazila da treniram akrobacije u vazduhu. Bila je to takva kognitivna disonanca, toliko snishodljiv i infantilizirajući stav. Dala sam tome oduška u razgovoru sa svojom prijateljicom i partnerkom na performansima, Lorom. U šali mi je predložila da, kada mi sledeći put neko kaže kako sam inspirativna, odgovorim: – Da, a misliš li da sam seksi?

Šala je bila mračna, bio je to korak ka tome da budem seksualno objektifikovana kao i moje vršnjakinje. Ujedno je to bila i metafora: moj seksipil dovoljno je vidljiv da me definiše, koliko i moja kolica. Što se mene tiče, imaju jednak kapacitet da pokažu ko sam ja ili kako želim da budem voljena. Ali su dijametralno suprotni. Seks je oblik moći, a kolica se smatraju ultimativnom oznakom obesnaženosti. Veoma mi se dopadao taj kontrast i, dok sam ga istraživala na sceni, kroz autoportrete i pisanje, to mi je pomoglo da direktnije iskusim sopstvenu seksualnost.

Seksualnost jeste duboko lična, ali ujedno i interaktivna. Ako te definišu kolica, kako da uđeš u seksualnu interakciju i romansu, bez da se predaš preferencijama nekoga ko ima fetiš na kolica? Hoće li iko videti i poželeti tebe samu? Odgovor je: možda i neće. Nikome u životu nije zagarantovana romansa niti seksualno ispunjenje, bez obzira na kolica. Shvatila sam da mogu da se igram, baš kao i svi drugi.

Sav moj rad usmeren je na to da vidim sebe. U doslovnom smislu to je stajanje pred ogledalom – izvan sujete i fascinacije – kako bih u najširem smislu bila sopstveni primer onog što želim i čemu težim. Iznosim ono što mi je u mašti i od toga pravim iskustva, fotografišem ih i pišem o tim iskustvima, a onda ih objavljujem dajući im konkretno postojanje. Konceptualizujem ih, režiram i posedujem.

Ne znam za primere ljudi koji izgledaju poput mene i uspešni su na bilo koji način. Sve što sam ikada videla su primeri ljudi koji izgledaju poput mene i upotrebljeni su kao trofeji moralnog uspeha osoba bez invaliditeta. Ne postoje uspesi niti iskustva koja istinski poseduju osobe s invaliditetom. Zato sam se odlučila da sopstvena iskustva uzmem u posed.

Kada su nastale društvene mreže, mogla sam da objavim dokaze tih iskustava i da ih pogledam. Bilo je to više instinktivno nego promišljeno. Rukovođeno isključivo zadovoljstvom i radošću. Zabavno mi je da beležim sebe i svoj svet. Moje najdublje zadovoljstvo je da takva iskustva budim kod drugih.

Zaista nisam znala da će ono što radim prerasti u zastupanje i da će toliko značiti, ne samo meni, nego i zajednici osoba s invaliditetom. Kada sam prvi put na instagramu videla korisnicu kolica u romantičnom trenutku sa dečkom, prvi put sam shvatila šta zapravo radim. Njena fotografija dotakla mi je dušu. Uvidela sam koliko je tužno što nisam mogla da zamislim, niti da poverujem da će partnerska ljubav biti deo moje stvarnosti. Ne zato što je to bilo nemoguće, nego zato što su ljudi koji su verovali da je to nemoguće imali kontrolu nad pričom. Sada smo preuzeli kontrolu nad sopstvenim pričama, naši životi iznijansirani su i obogaćeni neverovatnom intimnošću – za kakvu većina ljudi nije ni znala da postoji. Postali smo uzori – ne samo jedni drugima – nego smo neke stvari o životu otkrili zahvaljujući invaliditetu i ljudima je značilo da o tome čuju. Imali smo vrednost.

Nedavno sam doživela sebe kao ljubavnicu o kakvoj sam sanjala od tinejdžerskih dana, kada je moj prijatelj, sa neverovatnim razumevanjem za moje neprekidno dokumentovanje sebe, organizovao foto sešn tokom koga smo kreirali romatične filmske scene. Sve je isprepleteno produbljivanjem naše romanse, a celu priču napisala sam i objavila, poslavši je u svet kao vrstu digitalnih memoara: Love All The Way.

Poruke koje sam zatim dobijala od čitalaca otvorile su dodatni prostor za njihovo seksualno ispoljavanje, a iskrene romantične priče postale su vrhunac moje kreativne karijere i mog iskustva kao žene. Pre svega, moja sposobnost dubokog doživljavanja, a potom i sposobnost da sve to pretočim u reči, učinile su da postanem upravo ono što sam zamišljala kao osmogodišnjakinja koja želi da izraste u Evropljanku.

Duboko poštujem moć izlaganja i dobrog pričanja priče. Ponosna sam što sam seks ikona i što imam priliku da ispričam svoje priče na način koji osnažuje druge. Nastaviću to da radim dok god mogu. Prvo, zato što me ispunjava, i drugo, zato što se nadam da će sledećoj generaciji devojčica to olakšati prelaz u ženu, da će njihovo istraživanje seksualnosti, tela i njihovih veza sa svetom biti manje zbunjujuće, manje izolujuće, manje bolno. Radiću to za i sa svim ženama koje koriste kolica i postaju ono što jesu.