Širom sveta, mlade žene i devojčice sa invaliditetom suočavaju se sa velikim ograničenjima u pristupu uslugama i obrazovanju a što je od suštinskog značaja za zdrav život i minimiziranje rizika od rodno zasnovanog nasilja. Zaštita njihovog prava na odlučivanje o vlastitom telu i seksualnosti je od ključnog značaja u globalnoj borbi za zaustavljanje nasilja, eksploatacije i zlostavljanja žena.
Seksualno i reproduktivno zdravlje i prava uključuju, kako mogućnost donošenja odluka o seksualnosti i reprodukciji, tako i pristup objektima i uslugama u vezi sa njima. Međutim, zakoni u velikom broju zemalja – uključujući mnoge potpisnice Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom – omogućuju sudijama, zdravstvenim radnicima, članovima porodica i starateljima da u ime devojčica i mladih žena sa invaliditetom odlučuju o procedurama koje menjaju njihove živote. Na primer, odluku o prisilnoj sterilizaciji može doneti sudija, roditelj ili staratelj po službenoj dužnosti, pod izgovorom da je to radi zaštite od seksualnog nasilja i poboljšanja kvaliteta života. U nekim slučajevima, zakoni mogu odrediti osobe sa invaliditetom kao nesposobne za pristanak na seksualne odnose.
U slučaju da zatrudni, žena sa invaliditetom će se najverovatnije suočiti sa ogromnim pritiskom kako bi održala trudnoću ili rodila bebu, posebno ako živi u ustanovi, jer će nju smatrati nepodobnom za roditeljstvo, a prekid trudnoće kao eksplicitnu primenu politike kontrole rađanja koja ima za cilj smanjenje šansi za više dece sa invaliditetom.
Kombinacija faktora koja dovodi do ovih institucionalnih zloupotreba i diskriminatornih praksi je složena i ne može se shvatiti bez razmatranja rasprostranjenih društvenih mitova i pogrešnih stavova o starosti, rodu i invaliditetu.
Stereotipi, zablude i zlostavljanje
Jedna od uobičajenih zabluda je o seksualnost osoba sa invaliditetom, koja se opaža kao nešto što ne postoji ili problem koji je potrebno kontrolisati. Mlade žene i devojčice sa invaliditetom društvo uglavnom smatra neseksualnim ili hiperseksualnim, a društvene konvencije o lepoti istorijski su ih isključivale i doprinosile da sebe doživljavaju neprivlačnim i bezvrednim. Ovi stavovi, naročito rasprostranjeni kada su u pitanju osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, pokreću začarani krug niskih očekivanja i isključivanja koji imaju duboke i dugotrajne efekte na njihove živote.
U slučaju adolescenata, opšta pretpostavka da im nedostaje sposobnost za donošenja autonomnih odluka, još je jedna barijera za mlade žene sa invaliditetom – ili bez invaliditeta – u pristupu informacijama i uslugama koje su neophodne kako bi se sprečile seksualno prenosive bolesti, neželjene trudnoće, kao i mnogi oblici seksualnog nasilja. Međutim, istraživanja otkrivaju sliku koja se veoma razlikuje od ovih opštih pretpostavki: mladi sa invaliditetom imaju zapravo iste brige i potrebe vezane za seksualnost, odnose i identitet kao njihovi vršnjaci bez invaliditeta. Njihovi obrasci seksualnog ponašanja i aspiracije u pogledu odnosa takođe se ni na koji način ne razlikuju. Zato se moramo zapitati da li su postojeće institucije i pravni okviri, koji se čine zadovoljavajućim kada je u pitanju odgovoranje na potrebe negovatelja, takođe efikasni i kada se bave pitanjima žena i devojčica sa invaliditetom koje bi trebalo da zaštite. Studije zaključuju da ne samo da su neadekvatni, već mnoge rizike koje bi trebalo da ublaže često pojačavaju.
Promena paradigme: od zasnovane na predrasudama do zasnovane na ljudskim pravima
Razlozi ovog neuspeha leže u pogrešnoj paradigmi u okviru koje su ove široko rasprostranjene prakse opravdavane. Zasnovana na pogrešnim shvatanjima i stereotipima o seksualnosti osoba sa invaliditetom, ova paradigma poziva na segregaciju i institucionalizaciju kao na najbolji način za zaštitu, uz uspostavljanje pokroviteljskih šema koje žene i devojke sa invaliditetom pretvaraju u infantilne i nesposobne za samostalan život. Duga istorija ove paradigme dovela nas je do institucija i sistema starateljstva u kojima su žene i devojčice sa invaliditetom izložene nasilju i zlostavljanju, a što je stvorilo i stvara nepopravljivu štetu mnogima širom sveta.
Državni akteri, civilno društvo i međunarodne organizacije bi trebalo da urgentno rešavaju kršenja ljudskih prava nad mladim ženama i devojčicama sa invaliditetom. Možemo da prekinemo krug zabluda, zlostavljanja i nasilja, tako što ćemo im pružiti veće šanse da vode ispunjene živote. Hvatanje u koštac sa duboko ukorenjenom nejednakošću u pogledu roda i invaliditeta, koristiće ne samo ženama i devojčicama koje su kroz čitavu istoriju marginalizovane, već i društvu u celini.
Preporuke specijalne izvestiteljke
U svom izveštaju, specijalna izvestiteljka daje niz preporuka sažetih u narednih osam tačaka:
1. Uspostaviti zakonodavstvo koje će prepoznavati seksualno i reproduktivno zdravlje i prava devojčica i mladih žena sa invaliditetom, zabranjivati štetne prakse, uključujući prisilnu sterilizaciju.
2. Obezbediti da sve informacije o seksualnom i reproduktivnom zdravlju, dobra i usluge budu dostupne i senzitivne na uzrast, rod i invaliditet, i pružiti odgovarajuću obuku za zdravstvene radnike i službenike u oblasti pravosuđa, tužioce i sudije zadužene za pružanje usluga i zaštitu prava devojčica i mladih žena sa invaliditetom;
3. Sprovoditi programe podizanja svesti koji su dizajnirani da promene društvenu percepciju o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima devojčica i mladih žena sa invaliditetom, te da prekinu sve oblike nasilja nad njima, uključujući prisilnu sterilizaciju, prisilni abortus i prisilnu kontracepciju;
4. Podržavati porodice da ojačaju svoju sposobnost da razumeju i bave se seksualnim i reproduktivnim zdravljem i pravima devojčica i mladih žena sa invaliditetom, bez stigme i stereotipa.
5. Prikupljati statističke podatke, uključujući one o štetnim praksama i svim oblicima nasilja razvrstane po polu, starosti i invaliditetu, kako bi se poboljšalo planiranje politika i usluga;
6. Usvojiti strategije za uključivanje devojčica i mladih žena sa invaliditetom u donošenje odluka i razvoj politika u vezi sa ovim pitanjima;
7. Mobilisati resurse u okviru ciljeva održivog razvoja i ulagati u inkluzivne programe koji povećavaju pristup devojčica i mladih žena sa invaliditetom seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima;
8. Unapređivanje seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava mladih žena i devojčica sa invaliditetom uvesti u mejnstrim u agencijama i programima UN-a.
Izvor: Sexual and Reproductive Health of Young Women and Girsl with Disabilities, Unated Nation Special Rapporteur on the rights of persons with disabilities.
