Osobe sa idiopatskom hipersomnijom spavaju mnogo tokom dana. Nekada i duže nego što je to uobičajeno za noć. Ovaj poremećaj spavanja dijagnostikuje se putem isključivanja mogućih uzroka prekomerne pospanosti. Počinje u tinejdžerskom ili odraslom dobu.
Vodeći simptom je osećaj pospanosti tokom dana. Postoje dve forme idiopatske hipersomnije. U jednom obliku, osoba ima normalan san tokom noći u trajanju do 9 sati. U drugom obliku, spava se duže nego što je uobičajeno: između 12 i 14 sati. U oba slučaja, osobe sa hipersomnijom takođe spavaju tokom dana, u dužim dremkama koje traju sat ili dva. San ne donosi okrepljenje, naprotiv – osobe sa hipersomnijom bude se umorne i teško ustaju izjutra.
Idiopatska hipersomnija spada u retka stanja. Uzrok je nepoznat, najverovatnije je u pitanju problem u delovima mozga koji regulišu san i budnost. Skorašnja istraživanja pokazuju da bi stanje moglo imati veze sa problemima u istim onim delovima mozga na koje deluje pilula za spavanje. Nakon uzimanja pilule za spavanje, budimo se istrošeni, teturavi i zbunjeni. Osobe sa hipersomnijom nakon buđenja se osećaju isto.
Stanje se obično razvija pre tridesete godine i pojačava se postepeno. Otežava radne sposobnosti, smanjuje zainteresovanost i motivaciju, pa može prouzrokovati i depresiju. Lek za sada ne postoji, ali se simptomi mogu kontrolisati određenim medikamentima.
Kako izgleda stvaran život sa idiopatskom hipersomnijom?
Spavanje je kao droga bez koje ne mogu da živim, koje mi nikada nije dosta i za kojom žudim iz sekunde u sekundu, svakodnevno. Prosečnoj osobi ovo može da zvuči kao tipičan neispavani student koji preživljava na kafi. Kako toliko spavanja može da bude zdravstveno pitanje? Mnogo puta su mi rekli da sam srećnica što uvek mogu zaspati i nastaviti da spavam. Ne kažem da ne uživam dok mi je glava na jastuku, ali nekada želim da u potpunosti doživim svet izvan snova. Kako da živim kada moj mozak i moje telo žele da spavaju?
Mozak mi stalno govori da spavam, a nakon sati i sati odmora, često se osećam još umornijom nego pre. U retkim prilikama osećam se potpuno budnom i to je najneverovatniji osećaj ikada, osećaj koji prosečne osobe uzimaju zdravo za gotovo.
Iako nisam imala vidljivih simptoma sve do tinejdžerskog doba, uvek sam bila umorna. Dok sam bila beba, mama nije mogla da me doji, jer bih zaspala. Kako sam odrastala, moj umor mogli su da razumeju jedino kao lenjost, što je ironija, jer su osobe sa idiopatskom hipersomnijom sve – samo ne lenje. Očajnički želimo da budemo u stanju da radimo ono što svi drugi rade, ali fizički i mentalno nismo u stanju da idemo u korak sa obavezama svakodnevnog života. Dijagnozu sam dobila u višim razredima srednje škole. Do tada, ni moja porodica, ni prijatelji ni nastavnici nisu razumeli zašto otkazujem planove, kasnim sa domaćim zadacima, spavam celo popodne, a onda i tokom noći. Dan kada sam dobila dijagnozu bio je jedan od najboljih dana u mom životu. Bio je to odgovor na sve moje probleme, a ujedno i rešenje.
Sada uzimam medikamente koji mi često uništavaju apetit, ali me održavaju budnom. Ipak, jutra su i dalje ubedljivo najgora. Volim jutra, ali ih često propustim, jer ne mogu da se izvučem iz kreveta.
Pospanost nije sinonim za lenjost. Često zamišljam svoj život bez idiopatske hipersomnije. Razmišljam o svemu što bih mogla da postignem, o svim izazovima s kojima ne bih morala da se suočavam, o svim jutrima u kojima bih bila budna. Kada završim sa samosažaljevanjem, pređem na razmišljanja o svemu što jesam postigla, o svim lekcijama koje sam naučila, o vezama koje sam izgradila, ne uprkos hipersomniji, nego zbog nje. Razumevanje je sve što tražim. Ne tražim izgovore i nisam lenja. Možda će mi biti potrebno nekoliko (ili mnogo) dnevnih dremki, ali jednog dana, nadam se da će mi se moja jutra vratiti.
Iskustvo Grace Vaughn
IZVORI:
