Postoje nebrojeni mitovi i pretpostavke o seksualnosti i majčinstvu: seks je u službi razmnožavanja; majke nisu seksualni objekti; očevi su seksi, mame ne. Takođe, postoje nebrojeni mitovi o seksualnosti i reproduktivnim svojstvima žena s invaliditetom. Predstave majki u seksualno pozitivnom svetlu su retke. Njihova seksualnost obično je postavljena u jedan od tri konteksta: 1. obavljanje supružničke dužnosti unutar braka; 2. predah od odgajanja dece (što obično ukazuje na predstojeći razvod ili mentalnu nestabilnost); 3. pritajena masturbacija, koja je neophodna, ali mora ostati nevidljiva. Drugim rečima, pretpostavlja se da majke upražnjavaju seks jedino sa svojim stalnim, muškim partnerom, u prokreativne i (za njega) rekreativne svrhe. Svaki drugi vid ispoljavanja seksualnosti je sumnjiv kada su majke u pitanju. Činjenica je da ženska želja za seksualnim životom ne nestaje rađanjem deteta, samo je zatrpana lavinom zahteva koji okupiraju njeno vreme i pažnju.
Mitovi o ženama sa invaliditetom kombinuju rodne stereotipe i stereotipe o invalidnosti kreirajući specifične paradigme…:
1. Žene sa invaliditetom su neseksulane
Žene sa invaliditetom imaju seksualne živote, što većina ljudi ne može da pojmi. Potpuna nevidljivost seksualnih života majki sa invaliditetom stvara pogrešan utisak da njima seksualnost nije važna, niti da je to tema koju uopšte treba razmatrati. Žene s invaliditetom veoma rano nauče da ne postavljaju pitanja o seksu, što im ujedno saseca zdrav razvoj samopouzdanja. Osnovni izazov za majke s invaliditetom je taj što su majke bez invaliditeta normativ po kome se žene s invaliditetom treba da se ravnaju.
2. Niko ne želi partnerstvo sa ženom s invaliditetom
Kad o tome razmislite, neverovatno je da žene s invaliditetom uopšte imaju seksualne partnere. Kulturološki pritisak usmeren protiv partnerstva sa osobama s invaliditetom izuzetno je jak. Žene sa invaliditetom, kao i njihovi potencijalni partneri, doživljavaju to od najranijih dana. Od žene s invaliditetom se ne očekuje da će voditi samostalan život, da će se udati ili imati sopstveno domaćinstvo. U očima društva, žene s invaliditetom zauvek zadržavaju poziciju deteta koje je zavisno od drugih. Osobe bez invaliditeta kulturološki su uslovljavane od najranijih dana da se distanciraju od osoba s invaliditetom. Partneri žena sa invaliditetom suočavaju se sa neprekidnim preispitivanjima i preprekama. Najčešće se pretpostavlja da su nesposobni da osvoje ženu bez invaliditeta, da nisu partneri u pravom smislu nego personalni asistenti i negovatelji, da su sami odgovorni za decu, ukoliko ih zajedno imaju. Uticaj stečenog invaliditeta na partnersku vezu često pojačava već postojeću napetost i može rezultirati raskidom, naročito ako je žena ta koja je stekla invaliditet. Istraživači se često zaustavljaju na toj tački ženinog života, a dalja istraživanja bi pokazala da mnoge od tih žena, koje su ujedno i majke, uspostavljaju nova partnerstva sa fleksibilnijim muškarcima.
3. Žene s invaliditetom ne žele decu
Na žene s invaliditetom gleda se kao na nepodobne za majčinsku ulogu, što ujedno ojačava uverenje o tome da su seksualno nepoželjne. Tokom istorije, reproduktivna svojstva žena s invaliditetom su kontrolisana: institucionalizacija, socijalna kontrola, sterilizacija, oduzimanje dece. Majke sa invaliditetom sukobljavaju se sa tom celokupnom tradicijom. Kada žena s invaliditetom odluči da ima dete, društvo joj uzvraća porukom da njeno dete neće biti zdravo – ali takve poruke nisu zasnovane na činjenicama. Strah od toga da će se roditi dete sa sličnim stanjem (najčešće neosnovan, jer mnogi invaliditeti nisu nasledni) izmešan je sa osudama da će majčin invaliditet biti teret za dete.
4. Žene s invaliditetom nesposobne su da budu majke
Kada žena s invaliditetom rodi dete, ona krši moćan društveni tabu. Mnogim majkama s invaliditetom starateljstvo nad decom bilo je dovođeno u pitanje. Znaju da njihovo pravo na podizanje deteta zapravo nikada nije zagarantovano. I da ih društvo doživljava kao potencijalnu opasnost samim tim što su seksualne žene i majke s invaliditetom. Pošto se seks i majčinstvo posmatraju kao na uzajamno isključive kategorije (osim u reproduktivne svrhe), kada majka sa invaliditetom učini vidljivom sopstvenu seksualnost, ona je ranjiva i izložena riziku. Seksualno ponašanje žena neprekidno se osuđuje. Njeni izbori i učestalost menjanja partnera uvek su deo moralne rasprave i argument koji ne ide u prilog njenim roditeljskim kompetencijama. Ako žena sa invaliditetom upražnjava seks izvan braka, pod povećanim je rizikom. Majke koje su lezbejke, majke koje praktikuju alternativne seksualne prakse, majke koje se oblače seksipilno, majke koje imaju više partnera, majke koje imaju vibrator pored kreveta, majke koje na bilo kakav način odstupaju od prerigidnih normativa majčinstva – osumnjičene su. Etiketirane kao nepodobne.
IZVOR: www.dsq-sds.org
Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.
