– U Srbiji se ne vodi statistika o tome koji je rizik da žene i deca sa invaliditetom dožive nasilje, u poređenju sa osobama koje nemaju invaliditet, rekla je danas predstavnica organizacije Incest Trauma Centar Ljiljana Bogavac. Ona je iznela podatke iz Nemačke koji pokazuju da žene sa invaliditetom imaju četiri puta veću mogućnost da dožive nasilje od žena koje nemaju invaliditet, dok je kod dece sa invaliditetom taj rizik čak šest puta veći i dodala da bi u našoj zemlji ti podaci mogli biti i alarmantniji. ŽRTVE „Od kada je nevladina organizacja za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom u Srbiji „…Iz kruga“ 1997. godine počela sa radom, na SOS telefon javilo se 5.520 žrtava nasilja koje su potražile pomoć, kazala je predsednica te nevladine organizacije Lepojka Čarević Mitanovski.
„Žene i deca sa invaliditetom se ređe odlučuju da prijave nasilje jer se njihova reč manje vrednuje i sumnja se u istinitost onoga što su rekli“ rekla je Bogavac i dodala da te osobe nailaze ili na osudu društva da su manje vredne ili na sažaljenje okoline u kojoj žive.
Ona je na predstavljanju knjige- studije slučaja „Žene sa invaliditetom – nevidljive žrtve nasilja“ u Medija centru ukazala na značcaj transparentnosti nasilja nad ženama. Bogavac je kazala da je to prva knjiga- dokument u kojoj su zabeležena lična iskustva žena i dece koje trpe nasilje i diskriminaciju, a koja su predstavljena kroz ponašanje i stavove svih sa kojima se žrtve susreću kada prepoznaju nasilje i odluče se da potraže pomoć.
Nasilje je uspostavljanje moći i kontrole nad žrtvom, stvarajući tako odnos „gospodar“ i „rob“. Ukoliko žrtva ima manje mogućnosti da se fizički i intelektualno usprotivi, moć I kontrola se lakše i duže održava. žene sa invaliditetom imaju manje mogućnosti da se na bilo koji način suprotstave nasilju, a još manje da iz njega izađu, pre svega zbog stereotipa i predrasuda okoline, zbog svog invaliditeta, a zatim i zbog nepostojanja servisa podrške. Što je stepen invaliditeta viši, to su mogućnosti manje.
Jedan od najprisutnijih stereotipa, kada je u pitanju nasilje nad ženama sa invaliditetom je: „Niko normalan ne bi mogao da udari ženu u kolicima.“ Podaci do kojih smo došle višegodišnjim radom govore drugačije.
Od 5520 poziva, 93 % su žene sa invaliditetom koje su bile izložene raznim oblicima nasilja. Najzastupljenije je verbalno sa 28%, ekonomsko sa 24,12%, fizičko sa 10,55%, prinudna izolacija sa 22,14% i seksualno sa 5,5%. Kada govorimo o vrstama invaliditeta, najranjivije su osobe koje imaju intelektualni invaliditet sa 48,12%, zatim cerebralnu paralizu sa 31,88%, mišićnu distrofiju i neuromišićne bolesti sa 15,30% i osobe sa kombinovanim invaliditetom sa 4,70%.
Razlozi za ove brojke leže u činjenici da žene sa višim stepenom invaliditeta fizički zavise od tuđe pomoći i podrške pri obavljanju osnovnih životnih potreba, kao što su odlazak u toalet, održavanje lične higijene, oblačenje, prelazak iz kolica u krevet, hranjenje itd. Ne samo što su ranjivije, one su i vrlo često izložene specifičnijem načinu zlostavljanja, koje se ogleda u uskraćivanju pomoći pri samozbrinjavanju, izgladnjivanje, udaljavanje od ortopedskih pomagala i sredstava za komunikaciju, pretnje da će ostati same na ulici bez ičije pomoći, da će završiti u nekom domu ili psihijatrijskoj klinici, da će živeti u potpunoj izolaciji „ukoliko ne budu poslušne“ i slično.
Na ovaj način nasilnik/ca uspostavlja apsolutnu moć i kontrolu, čak i bez upotrebe fizičke sile. Ako ikada dođe do upotrebe fizičke sile, nastale modrice ili ozbiljnije povrede pripisuju se „padovima“ koji su česta pojava kod osoba sa višim stepenom invaliditeta. Ova činjenica može biti otežavajuća okolnost u procesu dokazivanja posledica pretrpljenog nasilja.
Nasilnici su u 87% muškarci svih stepena obrazovanja, različitih zanimanja i socijalnih staleža. Uglavnom su to članovi najuže porodice od kojih žene sa invaliditetom u potpunosti emotivno, fizički i ekonomski zavise. Kada govorimo o emotivnoj zavisnosti naše korisnice navode kako ih „niko ne voli, nikom nisu potrebne, da treba da budu zahvalne što brinu o njima u suprotnom bi bile gladne i na ulici…“ Vremenom gube samopouzdanje i počinju da veruju u sliku o sebi, nametnutu od najbližih, smatrajući da kao „takve“ i ne zaslužuju bolji život.
Nevidljive za spoljni svet, izolovane su u svojim kućama iz kojih često same ne mogu da izađu zbog straha od nasilnika, zbog liftova koji ne postoje ili nisu u funkciji, zbog stepenica i uskih vrata. Upućene su na svoje najbliže koji ih vređaju, ponižavaju, omalovažavaju, ismevaju, okrivljavaju za svoje probleme, prete, šamaraju, tuku i sl.
Svaka druga žena sa invaliditetom koja nam se javila, višegodišnja je žrtva nasilja i to je jedini način života koji im je poznat. Kada navode „razloge“ za pretrpljeno nasilje, uglavnom se može čuti: „Nervozan/a je, ima toliko obaveza, još brine i o meni, a ja sam nesposobna.“
Ekonomska zavisnost ogleda se u nemogućnosti da žena sa invaliditetom, pre svega, svojim radom stekne ekonomsku samostalnost, a onda da raspolaže novcem na način na koji bi ona želela. U većini slučajeva žene sa invaliditetom imaju sredstva samo od tuđe nege i pomoći kojim takođe ne raspolažu.
Najčešće, usled arhitektonske nepristupačnosti stambenih zgrada u kojima žive, i javnih ustanova, kao što su banke i pošte, žene sa invaliditetom nisu u mogućnosti da samostalno podižu svoj novac, prinuđene su da u tu svrhu ovlaste člana uže porodice. Kada član porodice preuzme kontrolu trošenja novca jasno je da je mogućnost uspostavljanja moći i kontrole u drugim segmentima života daleko lakša.
Mnoge žene, koje od rođenja imaju invaliditet, a javljale su se sa iskustvom nasilja, imale su i iskustvo prezaštićenosti u svojim primarnim porodicama. Po našem iskustvu do pojave prezaštićenosti dolazi iz više razloga.
Neki roditelji izoluju svoju decu sa invaliditetom u nameri da ih zaštite od izrazito negativnih komentara i otvorene diskriminacije okoline. Kada je reč o deci koja imaju očuvane intelektualne sposobnosti, gde postoje preduslovi za osamostaljivanje, često roditelji iz dobre namere, rade za decu i ono što bi ona samostalno mogla da urade, kako bi ih poštedeli napora i fizičkog bola, ali i uštedeli vreme za neke druge aktivnosti.
U drugom slučaju, radi se o roditeljima koji se stide svoje dece sa invaliditetom jer su prihvatili pogrešan stav društva da su osobe sa invaliditetom teret, nesposobne da samostalno donose odluke i snose odgovornost za svoje postupke. Takav način vaspitanja dece sa invaliditetom dovodi do niskog samopoštovanja, potcenjivanja svojih sposobnosti, što je otežavajuća okolnost u odlučivanju za samostalan život.
Po statistikama Svetske zdravstvene organizacije u svakoj zemlji sveta živi oko 10% građana i građanki sa invaliditetom čija se osnovna ljudska prava, na različite načine i u različitom obimu svakodnevno krše. Smatra se da je procenat osoba sa invaliditetom u zemljama u razvoju, a naročito u onim zemljama koje su direktno ili indirektno ugrožene ratom, kao što je bila Srbija proteklih decenija, daleko veći. Preko 50% ukupne populacije osoba sa invaliditetom čine žene.Ova knjižica je još jedan podsetnik svima kojih se to na bilo koji način tiče i na koje se sve načine država Srbija obavezala da štiti prava svih građanki i građana na život bez nasilja.
Žene i deca sa invaliditetom žrtve nasilja
Različiti slučajevi nasilja nad ženama i decom sa invaliditetom ukazuju na neophodnost izmena Krivičnog zakonika, ocenjeno na koferenciji za novinare na kojoj je predstavljena knjiga „Žene sa invaliditetom, nevidljive žrtve nasilja“.
Žene i deca sa invaliditetom veoma često su žrtve nasilja, pokazuju podaci nevladine organizacije „Iz kruga“.
„Među 5.520 osoba koje su u proteklih deset godina prijavile nasilje na SOS telefon nevladine organizacije „Iz kruga“, 93 odsto su žene sa invaliditetom“, navela je predsednica te nevladine organizacije Lepojka Čarević Mitrovski na konferenciji za novinare.
Podaci kojima „Iz kruga“ raspolaže pokazuju da je u 24 odsto slučajeva prijavljeno ekonomsko nasilje, fizičko u deset odsto, prinudna izolacija u 22 odsto, a seksualno nasilje u 5,5 odsto slučajeva.
Relativno mali postotak prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja, međutim, ne znači da su žene sa invaliditetom manje izložene tom vidu nasilja, rekla je Ljiljana Bogavac.
Prema njenim rečima, žene sa invaliditetom su suočene sa „većom stigmatizacijom“ i manje im se veruje nego drugima, iako su pod šest puta pod većim rizikom od nasilja nego druge žene.
Deca sa invaliditetom, prema njenim rečima, devet puta su izloženija ovom vidu nasilja od druge dece, a rizik od zlostavljanja ne postoji samo u porodici već i u institucijama za smeštaj i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom.
Neophodne oštrije kazne
Na konferenciji je zatražena izmena Krivičnog zakonika pošto su, kako je navedeno, pojedine odredbe diskriminišuće.
Tako je minimalna zaprećena kazna za silovanje dve godine zatvora, a za obljubu nad nemoćnim licem, što je takođe silovanje, godinu dana.
Zamenica ombudsmana Zorica Mršević ocenila je da je predstavljena publikacija neophodna, ali ne da bi se saznalo da nasilje postoji, već da bi se bilo u trendu borbe protiv nasilja.
Nasilje, kako je Mrševićeva navela, ne ostavlja posledice samo na žrtvu, već na čitavo društvo.
Zorica Mršević je ukazala da su najčešće primedbe koje zaštitnik građana dobija vezane za loše procene za negu i pomoć.
U knjizi „Žene sa invaliditetom, nevidljive žrtve nasilja“, izdatoj uz finansijsku podršku organizacije Rekonstrukcija ženski fond, opisani su različiti slučajevi nasilja nad ženama i decom.
