Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.
Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press.
Opresija: moć nad različitošću
Opresija je složena pojava koju nije lako uočiti i rastumačiti. Ona postoji nezavisno od volje pojedinki i pojedinaca, ali je svako drugačije doživljava. Naziva se još i ugnjetavanjem. Razne društvene grupe ugnjetene su na različite načine, te stoga opresiju različito i tumače. Ono što im je svim ugnjetenim grupama zajedničko je to što je svaka od njih na neki način sputana u nastojanju da bude ono što želi. Osobe koje pripadaju ugnjetenim grupama teško mogu da ispolje svoje mogućnosti, talente i kapacitete. Osujećeno im je zadovoljavanje njihovih potreba, iskazivanje osećanja i stavova. Sve ugnjetene osobe skrajnute su prilikom ostvarivanja svojih prava.
Raspravljati o tome koja vrsta opresije je gora je bespredmetno. Ugnjetenost se manifestuje u određenom spletu društvenih okolnosti. Ona u sebi nosi i poruke o društvenim vrednostima. Svi pojavni oblici opresije sadrže dve zajedničke odlike. Jedna je činjenje nepravde. Druga je posledica prve: nejednaka dostupnost pravde različitim društvenim grupama. Za razumevanje pojavnih oblika opresije važno je imati na umu i to da se ona najjasnije uočava u odnosu na ugnjetene društvene grupe.
Opresija je društveno tolerisano, samo po sebi podrazumevano, od strane većine društva prihvaćeno ugnjetavanje pripadnica i pripadnika manje moćnih društvenih grupa od strane onih moćnijih. Rezultat opresije je društvena nejednakost i nepravda koju neki trpe usled načina funkcionisanja društva. Samim tim opresija podrazumeva suštinsku nepravdu kojoj su pojedine osobe ili grupe izložene usled postupaka običnih, načelno dobronamernih ljudi. Međutim, ti isti obični ljudi najčešće nisu svesni uticaja medija, kulturološki uslovljenih stereotipa, državnih institucija i tržišnih pravila na njihove stavove i mišljenje. Ovakve opresije se stoga nije lako rešiti jer je ona rezultat društvenog ustrojstva. To znači da nasuprot grupe koja je ugnjetena ne stoji nikakvo „oličenje” opresije u vidu osobe, zakona ili institucije. Suština opresije je u tome da ona počiva na opšteprihvaćenom tumačenju raznolikosti među osobama i grupama, deleći društvo na nas i one druge, po nečemu različite od nas. Presudno za razumevanje opresije je ipak to da se ona zasniva na moći i uticaju koji određene grupe imaju u društvu, kao i na tome kako se ta moć i uticaj koriste.
Društvene grupe se međusobno razlikuju bar po jednoj odlici. One nastaju tako što se pojedinke i pojedinci povezuju po osnovu ličnih odlika ili stavova koje smatraju delom svog identiteta (npr. žene, muškarci, osobe sa invaliditetom, zemljaci, sindikat, sportski klub, verska zajednica, politička partija, narod, itd). Važno je, međutim, naglasiti da pripadnice i pripadnici neke društvene grupe nemaju nikakvu zajedničku prirodu, trajnu ili urođenu odliku koja bi ih presudno obeležila bez njihove volje. Svaka osoba ima pravo da odluči da (ne) pripada nekoj društvenoj grupi na osnovu onoga što je njoj lično važno. To znači da svako ima pravo da zajedničke odlike neke grupe (ne) prizna kao deo sebe. Niko nema pravo da nekome nameće pripadnost nekoj grupi. Uz to, svako ima pravo i da se predomisli i da odluči da (više ne) želi da pripada nekoj grupi. Samim tim, sa promenom društvenih okolnosti, društvene grupe, odnosno njihove pripadnice i pripadnici, mogu u jednom trenutku postati ugnjetači, a u drugom žrtve opresije.
Procesi u kojima se ispoljava opresija čine podlogu na kojoj se ostvaruje socijalna pravda. Socijalna pravda je načelo koje se zasniva na umanjivanju uticaja opresije u korist onih manje moćnih. Da bi ona zaživela neophodno je postojanje društvenih institucija koje promovišu vidljivost i poštovanje različitosti bez ugnjetavanja, a ne uklanjanje ili stapanje razlika u nekom društvu u jednu celinu.
Priredila: Ankica Dragin
