Prvi seminar za članice i članove radnih grupa centara za žrtve seksualnog nasilja u okviru projekta Unapređivanje podrške ženama sa invaliditetom održan je u četvrtak, 24. maja 2018. godine u zrenjaninskoj Opštoj bolnici Đorđe Jovanović.
Ključna tema seminara je prepoznavanje specifičnosti načina na koji se ostvaruju prava, odnosno zadovoljavaju potrebe žena s invaliditetom koje su doživele nasilje u porodici, sa naglaskom na seksualno nasilje.
Kao rezultat projekta Zaustavi – zaštiti – pomozi u Vojvodini je osnovano sedam centara za žrtve seksualnog nasilja (u Novom Sadu, Subotici, Sremskoj Mitrovici, Vršcu, Zrenjaninu, Kikindi i Somboru) pri opštim bolnicama. U svakom od centara oformljena je radna grupa koju čini tim lekara i koordinatorki lokalnih ženskih organizacija. Radne grupe i osoblje su obučeni kako da postupaju u skladu sa feminističkim principima rada sa ženama u situacijama rodno zasnovanog nasilja. Kako obukom nije bio obuhvaćen položaj žena s invaliditetom, niti smernice za postupanje u slučajevima seksualnog nasilja sadrže takve informacije, jedna od projektnih aktivnosti Unapređivanja podrške ženama s invaliditetom usmerena je ka unapređenju procedura u centrima za žrtve seksualnog nasilja. Seminar za članove radnih grupa iz Zrenjanina, Vršca i Kikinde organizovan je u Zernjaninu, a seminar za članove radnih grupa iz Novog Sada, Sremske Mitrovice, Sombora i Subotice biće organizovan u Novom Sadu.
Seminar vodi Kosana Beker, konsultantkinja Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA i UN WOMEN, stručnjakinja za prava žena i intersekcijsku diskriminaciju. Prvi deo seminara pokriva teme prepoznavanja stereotipa i intersekcijske diskriminacije prema ženama s invaliditetom, terminologiju, etikeciju i modele invalidnosti. Drugi deo seminara fokusiran je na ulogu žena s invaliditetom u različitim životnim oblastima, barijerama sa kojima se suočavaju i specifičnostima nasilja kome su izložene. Članice radne grupe koje su prisustvovale seminaru mahom nemaju iskustva u radu sa ženama s invaliditetom, ili ne prepoznaju specifičnosti barijera sa kojima se žene s invaliditetom suočavaju:
– Svoj posao obavljam najbolje što mogu. Ne pravim razliku između osobe s invaliditetom i normalne osobe.
[Da se takva razlika zaista ne pravi, ne bismo kategorizovali osobe na normalne i one druge.]
– Svejedno je da li mi je u ordinaciju ušla gluva žena ili Kinez. Nema u tome nikakve razlike.
[Jedna od razlika je član 21 Konvencije o pravima osoba s invaliditetom, koji garantuje slobodu izražavanja mišljenja i pristup informacijama, posredstvom svih oblika komunikacije po vlastitom izboru, među kojima je svakako i znakovni jezik.]
– Termin osoba s posebnim potrebama je korektan izraz. Dete koje nema ruku imaće posebnu potrebu da mu neko nosi školsku torbu.
[Neće. Potreba je ista, samo se izvršava na drugačiji način. Ako ostavimo po strani pitanje da li je potreba za teškom torbom uopšte dečja.]
Sa učesnicama seminara analizirane su rodne uloge u kontekstu žena s invaliditetom, kako bi se osvestile predasude koje izjednačavaju invaliditet i neseksualnost. Iz medicinskog ugla, invaliditet je problem koji osujećuje sve ostalo u životu žene s invaliditetom, jer je ona isključivo posvećena popravljanju sopstvenog invaliditeta. Iz takve percepcije, potreba za seksualnim i partnerskim životom smatra se nemogućom. Upravo taj procep nemogućeg izlaže žene s invaliditetom riziku od seksualnog i drugih oblika partnerskog nasilja. Učesnicama seminara predstavljen je takav kontekst, kako bi mogle prepoznavati diskriminatorne mehanizme koji ugrožavaju seksualno zdravlje i reproduktivna prava žena s invaliditetom. Ujedno su dobile smernice za rad, počevši od upotrebe korektne terminologije, preko načina ophođenja i interakcije sa njima, do pružanja stručne podrške. U radioničarskom delu, učesnice obuke diskutovale su o načinima na koji bi prilagodile rad u susretu sa ženom oštećenog sluha (vida, govora…).
Učesnice seminara složile su se da je važno govoriti o ovoj temi, jer se time žene ohrabruju da reaguju, ali je pitanje s čime će se nadalje suočavati u sistemima podrške. S bezrezervnim razumevanjem sigurno neće.
– Kažem vam, ono pravo nasilje ne možete da vidite ovde. I hvala bogu da ne viđamo često nasilja kao što je Žitište.
Dok god masovna ubistva imenujemo kao pravo nasilje, zanemarujući sve ostale oblike nasilja kojima su žene svakodnevno izložene, daleko smo od adekvatnih sistema podrške. Važno je govoriti, a ponešto bi trebalo i primeniti.
