Imam dvarfizam. Bilo mi je 13 godina kada se Vern Trojer pojavio u ulozi Mini Mi (Mali Ja), u filmu Ostina Pauersa Špijun koji me je kresnuo. Mini Mi je amalgam stereotipa o osobama niskog rasta. Hiperseksualan je, neinteligentan i agresivan. Sam po sebi on nije čak ni lik, nego replika druge uloge prosečne visine. Kao cirkuzanti sa dvarfizmom iz prošlih vremena, njegov lik postoji samo kao kontrast drugima.
U jednoj sceni Mini Mi se pojavljuje privezan za Majk Majersove grudi, kao novorođenče. U drugom filmu, Goldmember, drugi lik preti da će ga pojesti, jer izgleda kao beba. Njegova uloga je da bude poslušni ljubimac doktora Zlice. Pretpostavljam da malo ko od gledalaca zna kako su u prošlosti aristokrate i vladari držali osobe niskog rasta – maltretirali ih, podsmevali im se, a ponekad ih čak i ubijali.
Najgore od svega je što je u ovim filmovima nasilje prema osobama niskog rasta predstavljeno kao komični spektakl. Od rimskih vremena, kada su osobe sa dvarfizmom bivale prisiljene da se uzajamno bore, do savremenih rvačkih takmičenja za osobe sa dvarfizmom, nasilje prema nama služi za zabavu osobama prosečne visine, publici bez invaliditeta (u kojoj su često i deca). Zamislite one koji se smeju takvim scenama, znajući da istraživanja pokazuju da je oko 12% osoba niskog rasta (uključujući i autora ovog teksta) doživelo fizičko nasilje povodom svojih tela. Oko 80% izloženo je verbalnom nasilju.
Špijun koji me je kresnuo nominovan je za mnogobrojne nagrade. I naneo je ogromnu štetu našoj borbi, ne samo za pozitivne predstave, nego za jednakost i poštovanje osoba niskog rasta. Film je star skoro 20 godina, a nema sumnje da za mnogima poput mene i dalje dovikuju: Mini Mi!
Vern Trojer umro je 21. aprila. Imao je samo 49 godina. Na njegovoj Fejsbuk stranici pisalo je da vodi sopstvene bitke, a da mu je ovog puta, nažalost, previše. Uzrok smrti nije formalno objavljen, a depresija i suicid ozbiljno su pitanje, previše uobičajeno za zajednicu osoba niskog rasta. Prema akademskim istraživanjima, više od trećine nas suočava se sa izazovima mentalnog zdravlja. Usamljenost i izolacija nisu retki. Proteklih godina nekoliko glumaca niskog rasta izvršilo je samoubistvo (David Rappaport, Hervé Villechaize). U svom članku Mali ljudi, velika depresija, Rebeka Kokli navodi:
Ne mislim da je većina moje zajednice depresivna zbog niskog rasta. Ali, nema sumnje da nas društvena objektifikacija dodatno povređuje i doslovno gura na ivicu.
Ubrzo nakon što se vest o Trojerovoj smrti pojavila na Tviteru, počele su patetične i podle šale. Čak i u smrti, njegovo telo ga markira kao metu podsmeha. Bilo je i neukih, ali manje malicioznih komentari tipa: mali čovek velikog srca ili veliki čovek u malom pakovanju. Takve izjave, uobičajene u medijima, zasnovane su na pretpostavci da je dvarfizam nešto negativno, što moramo da kompenzujemo svojim postignućima ili karakterom. Kako Kokli ističe, osobe bez invaliditeta često prebrišu invaliditet ili različitost neke osobe, kada ta osoba umre, izjavama da su bili veći od života ili da su najzad oslobođeni invaliditeta.
Mrzim lik Mini Mi – repliku, poslušnog ljubimca, žrtvu nasilja od koje se pravi komedija. Ali me je dirnulo i rastužilo kada sam čuo da je Vern Trojer preminuo. Razmišljam o onima koji su ga poznavali i voleli, o onima koje je on znao i voleo, o onima kod kojih je njegova smrt ostavila prazninu. Ne treba čekati na smrt nekoga iz zajednice osoba niskog rasta, da bi se pokrenula iskrena i značajna diskusija o predrasudama i diskriminaciji s kojom se osobe sa invaliditetom suočavaju svakodnevno. To je odluka koju treba da donesemo.
Eugene Grant
IZVOR: www.theguardian.com
