Oblik vode (The Shape of Water), film meksičkog reditelja Giljerma del Tora dobitnik je četiri Oskara: za najbolji film, za najbolju režiju, za scenografiju i za najbolju originalnu muziku.
– Film poručuje osobama s invaliditetom da treba da idu da budu sa svojom vrstom – kažu neki od kritičara.
Radnja je smeštena u Baltimor šezdesetih godina i prati Elajzu, čistačicu koja radi u tajnoj vladinoj laboratoriji. Elajza je žena s govornim invaliditetom i vodi prilično usamljenički život. Dvoje njenih najboljih prijatelja takođe su autsajderi (gej i crnkinja). Elajzin život se drastično menja kada otkrije da se u laboratoriji sprovode sumnjivi eksperimenti nad humanoidnim vodenim bićem, amfibijom iz južnoameričkih voda. Između njih se razvija romansa, jer je vodeno (muško) biće jedini stvor s kojim se ona može povezati na dubljem emocionalnom nivou.
U jednoj sceni Elajza to sama ovako objašnjava: – On ne zna šta mi nedostaje, niti koliko sam nekompletna. Vidi mene, onakvom kakva jesam.
Čovek-amfibija vidi iza njenih fizičkih svojstava (kao i ona njega, uostalom). Ali takvom predstavom dehumanizuju se osobe s invaliditetom.
– S jedne strane, oduvek znam da me osobe bez invaliditeta vide kao pola čoveka, kao nekoga ko nije celovit. Zbog toga mrzim kada u medijima prikazuju da smo poželjni samo onima koji ne znaju za bolje – objašnjava Elza Šeneson Henri, spisateljica, istoričarka i pozorišna umetnica
Očigledno, veoma malo osoba s invaliditetom bilo je umešano u stvaranje ovog filma. Glavna glumica, Sali Hokins, ima disleksiju, ali je izjavila da to nije invaliditet.
Mnoštvo je argumenata kojima bi se mogla potkrepiti opravdanost romanse između dvoje izolovanih i neverbalnih aktera. Između ostalog, film protura poruku da pravi monstrum u ovoj priči nije čovek-amfibija, nego Elajzin rasistički šef, Strikland.
Kristen Lopez, filmska kritičarka, ukazuje na to da ovaj film podriva stereotipe o seksualnosti i invalidnosti, jer Elajza je već u prvih nekoliko minuta filma otvoreno seksualna, za razliku od tipično neseksualnih predstava žena s invaliditetom.
U drugoj sceni, Strikland seksualno uznemirava Elajzu, uveren da je on jedini koji je vidi u seksualnom kontekstu, pa je u njegovim očima zlostavljanje vrsta komplimenta. Takva dinamika moći česta je u iskustvima žena s invaliditetom.
Elajzin govorni invaliditet je posledica nasilja koje je doživela u ranom detinjstvu, ima vidljive tragove povreda na vratu. U završnoj sceni, čovek-amfibija, koji ima isceliteljske sposobnosti, pretvara njene ožiljke u škrge, kako bi njih dvoje ostali zauvek zajedno u podvodnom svetu.
– Ta scena poručuje osobama s invaliditetom da treba da odu sa sopstvenom vrstom. Ako se ne uklapaš u društvo, bolje je da odeš – Elza Šeneson Henri
Stručnjak u oblasti studija invalidnosti, Kim Sauder, naziva ovaj film toksičnom romantičnom fantazijom, koja osobama s invaliditetom poručuje da će teško naći partnera i da treba da se drže onoga ko ih odabere – čak i ako nije ljudsko biće.
– Interesantno je kako ovaj zaključak oslikava moje mladalačke fantazije o romantičnim vezama (s tom razlikom što su moji zamišljeni ljubavnici ipak bili ljudi). Često sam se osećala kao da će mi se prilika za vezu pružiti jednom u životu i da je, zbog diskriminacije s kojom se suočavam, neizbežno da živimo osamljenički život zajedno. U stvarnom svetu, takva vrsta veze je recept za zloupotrebu i drago mi je da sam to prerasla. – Kim Sauder
Pitanje je da li je Elajza uopšte imala mogućnost da odluči da li želi da postane vodeno biće. Kada je čovek-amfibija pozove da ode sa njim, ona odbija. Odvodi je u trenutku njenog umiranja, da bi je oživeo pod vodom.
Aktivista za prava osoba s invaliditetom i autor filmova, Dominik Evans, u tome vidi poruku da osobe s invaliditetom treba popraviti ili izlečiti, kako bi mogle da ostvare romantičnu vezu.
– Osobe bez invaliditeta veruju da sve osobe s invaliditetom žele izlečenje. Neki žele, ali je problematično kada je to opštevažeća poruka. Neki od nas nikada neće postati izlečena verzija osobe bez invaliditeta.
Ujedno se potkrepljuje ideja da su osobe s invaliditetom ljudi drugog reda – čak i u odnosu na druge osobe s invaliditetom.
– Dugo sam mrzeo sebe zbog svog invaliditeta. Znam druge ljude s invaliditetom koji su pokušali samoubistvo jer su internizovali te poruke. Ne idu u školu, ne upuštaju se u veze, samo sede i čekaju da budu izlečeni ili da umru. – Dominik Evans
Neko će reći da je to samo film, ali takvi narativi ostavljaju posledice na stvarne živote ljudi.
– Govori nam da bez izlečenja nećemo biti voljeni niti vredni drugog ljudskog bića. Društvo apsorbuje takve poruke – Dominik Evans
IZVOR: Huffingtonpost
