Svaka osoba tokom svog života neki period ili čitav život živi sa invaliditetom. Predstavljamo vam životnu priču čoveka koji je sa invalliditetom živeo u detinjstvu.

TRI GRACIJE
PROLOG

Iako su staloženost i spokoj sadržani u njegovom imenu, karakterno mu atributi na s nisu naročito svojstveni, ako se izuzme reč spor. Svaka vrsta žurbe apsolutno je proterana iz njegove svakodnevice, a odustvo i najmanje hitnosti iz njegovog ponašanja produbljuje se iz odlaganja u odlaganje, survava iz čekanja u (za)kašnjenje i nazad. (Kakav krajolik!) Ta usporenost toliko se ukorenila i razmahala, da se graniči s čudom ako je taj čovek uopšte i rođen na vreme. Ko zna, možda je okasnio na porođaj sopstvene majke, jer – žurimo mi negde? Zacelo je zakasnio, makar na nekoliko minuta… nemajući u vidu kako minut porođajnih muka u celosti izobličuje sistem mernih jedinica. Za ono vreme, majka mu je bila prilično matora prvorotka, ali je to tako vešto i dosledno krila, da se ama baš nijedan porođajni rizik nije usudio da joj stane pred (lepe) oči. Samo da posle devet dobrih meseci svog tvrdoglavog sina nagovori da najzad izađe na videlo… Naravno da se njemu nije dopalo što ga ona sad najednom tako požuruje i poguruje napolje, zar ne može da sačeka još malo, pa će on sam da se seti kako (i kada) treba da se rodi i učiniće to bez ikakvog nagovaranja. – Sad ili odmah da krenem? – pitao se ne mrdajući zabrinjavajuće dugo (i bolno). A onda ga je majka (zaista lukavo) mlekom namamila i… ispentrao se najzad iz mračne utrobe do njenih grudi. Te godine kad je rođen, na hiljadu šesto osamdest i prvom kilometru od porodilišta u kome se obreo, po prvi put odigravao se komad Čekajući Godoa. (Kakva čudna podudarnost!) Odmah po rođenju prorekli su mu svetlu budućnost (bukvalno). – Evo, ga! Ima da bude električar! – reče žena kojoj je prvo dopao šaka (babica u belom). Kako je to znala? Baš lako: – Kako se rodio, odmah je pogledao u sijalicu! (Kakvo zapažanje!) Pa, verovatno i nije bilo bog zna šta da se vidi u toj porođajnoj sali…? Proročanstvo se ispunilo jer mu je tokom detinjstva prepričavano i ponavljano taman onoliko koliko treba da bi se u svaku reč poverovalo. Nije bez uticaja ni to što mu je majka pobegla baš sa onog dela planete odakle je otišao i Čovek koji je osvetlio svet; u tim su krajevima električari na ceni (vole ih istim onim žarom s kojim psuju nebo od peći). Ma svih mu oštrookih babica, rođen je u gradiću koji se baš i ne može podičiti nekim raznovrsnim školama (il’ si električar, ili nisi). No, do potpunog obistinjenja izrečenog – iz babi(či)nih usta u Tesline uši – ne samo da je trebalo da prođe neko vreme, nego je valjalo odoleti nekim čudnovatim (manje-milosnim) ženama…

TEREZA

U prvim danima je plakao, kao i svaka beba kojoj je stalo do života (mada uopšte ne zvuči tako). Ti prvi dani su se u narečenom slučaju razvukli, proteglili se na mesece, udvanaestostručili se na godinu, pa zahvatili i drugu… Iz noći u noć, dosledno. Mleka mu, zasigurno, nije nedostajalo. Dojila ga je kao nepresušna, tako dugo – sramota je i reći – da je na kraju morala da se posipa ljutom paprikom kako bi prestao da je ujeda i prešao na čvrstu hranu. Po drugi put proteran sa majčinske teritorije – tad već nije plakao, mada mu nije bilo pravo što ga ona opet tako ubrzava i požuruje, kad bi se zacelo sam setio da je (krajnje) vreme da prestane da sisa (odavno isteklo). Prestao je da plače kad je progovorio. Ili se plač, jednostavno, artikulisao u govor… Šta je, dakle, bio uzrok tim neobjašnjivim uzbunama, u gluvo doba i u godinama koje ni najmanje nisu bile gladne? – Ne znam da li se toga stvarno sećam, ili su mi toliko pričali da sam to usvojio kao sopstveno sećanje… Lek protiv noćnih muka bio je (i ostao) u njihovom raskrinkavanju: – Ako izgovoriš san, to će ga zaustaviti da ne prekorači granicu stvarnosti. Zar (sitna) deca plaču od snova – dosledno, iz noći u noć? Ili od mraka… gustog, teškog i grubog mraka iz koga iskaču svakakvi đavoli, tog mraka koji treba savladati – sijalicom, baš kako mu je ona oštroumna babica pokazala. – Kaži više zašto plačeš, jebem ti nebo od peći! – Baba Teruška mi sedi na stomaku! – rekao je. Tako dakle…! Teruška… To je Tereza od milošte. Komšinica, sa kojom se trebalo razračunati po hitnom postupku i po izlasku sunca, jer su u to vreme sijalice još uvek retkost (svaka kuća ima svega jednu). Pre nego što je stigla da srkne prvu jutarnju kafu, Tereza je raskrinkana kao – veštica! Rasvetljena. (Ko bi posumnjao na ženu tako materinskog imena!) Njih (veštice, ali ne i majke) lako je umoriti: dovoljno da ih prepoznaš, imenuješ, osloviš, osramotiš… da podviju rep. Teruška više nije dolazila. Ni ona, niti neka druga noćna gracija (iliti morija). Tako je završena ta prva (neprimerena) i preuranjena romansa sa (po)noćnom Terezom od Košmara. Svet je čekao na još svetla…

PARALIZA

Kad su se večernjim vozom vraćali od tetke sa sela, pomno je pratio kako kondukter pali gasne lampe na plafonu vagona. Prerano je još bilo za elektriku… Kuća u kojoj odrasta ima instalacije od sto deset volti. Žice, upletene po dve, na porculanskim nosačima vođene su po zidu (spolja) – sve do njegove pete godine. Selili su se nekoliko puta, ali su sve kuće i dalje imale jednu sijalicu i eventualno jedan utikač za radio (koji je retko ko mogao da priušti). – Mi smo ga kupili na kredit, neposredno pre nego što ću krenuti u školu – seća se. (A otkud znam na koliko rata, što daviš toliko!) Mogao je da sluša radio igre za decu. – Znaš li ti ko je Džon Piplfoks? Naravno da ne znaš. E, to smo slušali tada! Godina 1959, Subotica.

Razigrana gomila predškolskih dečaka na ulici… uzajamno se jure, a među njima opaka i žestoka – neimenovana i nevidljiva, ali izvesno žen(s)ka – motri na plen i sapliće jednog po jednog… – Osetio sam slabost i više nisam mogao da trčim, samo sam pao. Roditelji su ga odneli (ili manje verovatno odveli, možda odvukli) u ambulantu. – Ustani! – naredio je lekar. – Ne mogu sam – odgovorio je. To je bilo više nego dovoljno za dijagnozu… tako strašnu da se ne izgovara u prisustvu majke. Žena je poslata da prošeta iz ordinacije u kojoj ostaju trojica muškaraca: lekar, mali pacijent i njegov otac. – Paraliza! – Ja sa svojih šest godina nisam mogao znati šta je to. Odmah je otpravljen u bolnicu u kojoj je ostao najduže dva dana, jer – jedna je majka! Odlučila je da više nema te ordinacije iz koje će nju iko isterati – čak ni pred licem te grozne neizgovorive Paralize – koja je njoj zvučala glomazno i prezahtevno za tu malu subotičku bolnicu. Tražila je uput za Beograd. Nisu je (ozbiljno) shvatili. Onda je (bez ikakvog znanja o Gandijevim protestnim metodama) mirno sela i ponovila još jednom svoj zahtev. – Ja odavde ne mičem dok mi ne date uput za Beograd! Bilo je više nego ozbiljno.

Voz za Beograd je bio moderniji, nije bilo potrebe za kondukterom koji će da pali svetla. Narednih sedam meseci proveo je u dve bolnice u prestonici. Majka mu je redovno dolazila u posetu, baš svake nedelje. Čuvao je vozne karte od tih njenih putovanja i vremenom je sakupio pozamašan štos (u to vreme, vozne su karte bile od nesavitljivog kartona). Napravio je špil koji ne služi za igru, već samo predviđa dolaske i odlaske niz istu putanju i, još važnije, beleži majčinsku postojanost, njenu doslednost i pouzdanost njenog povratka. Šta god da se desi (ili ne desi), ona će doći. Po njenim dolascima mogao je da računa vreme. Doduše, nedelja se razlikovala i po bolničkom ručku: tog dana služili su kolače, ali samo dobroj deci koja sve pojedu pre toga! Dolazio mu je i otac, ponekad. Zajednička poseta zabeležena je na jednoj izbledeloj crno-beloj fotografiji, gde su mu se otac i majka zadesili na nekoj terasi kod beogradske rodbine. Njih dvoje fotografisani su na bezbednoj distanci napravljenoj od pet rođaka i tri saksije sa precvetalim biljem. Oboje deluju zadovoljno. Mora da su tog dana u bolnici zapazili neki napredak ili čuli povoljne vesti o svom sinu.

Bolnička terapija mahom se sastojala od vežbi u kadi, u vreloj vodi. – Ispruži noge; sad skupi. Iznova i iznova… Posle toga trebalo je ležati, umotan od brade do pete, utopljen za narednih pola sata. – Sećam se kako sam ležao isključivo na stomaku, ali ne znam zašto je to tako trebalo. (Da neka baba Teruški srodna gracija ne bi imala gde da sedne? No, ova Paraliza bila je posve drugačija.) – Jedno vreme nisam mogao ništa drugo nego samo da ležim. Vremenom sam se osećao bolje i mogao sam da se pridignem i da u krevetu sednem sâm. Kad sam počeo tako da sedim, stavili su me u kolica, ali nisam ih sam koristio, gurali su me. Jednom je neko od dece u bolnici došao na ideju da bi bilo bolje da me zavežu i vuku. Naravno, pao sam i zaradio ožiljak na bradi. (Prethodno sam već razbijao bradu, jednom kod kuće, kad sam skliznuo niz stepenik od glatke žute kocke.)

– Možda bi trebalo da to pamtim, ali ne sećam se ničeg specifičnog o bolničkom osvetljenju. Premešten sam u neku drugu bolnicu gde sam i dalje radio sa fizioterapeutima, a to mora da je bila bolnica za rehabilitaciju, jer sećam se da su oko mene bila deca sa amputacijom i tu su im pravljene proteze. Meni su ocenjivali jačinu stiska, pritisak prstiju… Jednom je na mojim vežbama osim terapeuta bio prisutan još neko i terapeut mi pred njim kaže: – Ustani i dođi ovamo! Zvuči kao Isus kad leči… a ja sam stvarno ustao i napravio par koraka! (Isus mi je tad bio potpuno nepoznat… uostalom, ni sad mi nije naročito blizak.) U stvari je moj terapeut verovatno hteo da se pokaže pred tim drugim tipom… tako je sve delovalo i ispalo je dobro. Rekli su mi da još uvek ne treba da ustajem sâm, ali ja jesam jednom hteo da probam. Ustao sam i napravio jedan krug i – osećao sam se baš dobro. U toj bolnici smo svi mnogo crtali, a posle bi odredili nekog da pokupi razbacane papire; nekoga ko se dovoljno oporavio, pa može da pospremi. Kad sam i ja dobio nalog da pokupim crteže, znao sam da ću uskoro kući.

Paraliza je frknula kroz nos i furiozno ga napustila posle sedmomesečne veze, ne potpisavši oproštajno pismo. Njegovim roditeljima iz bolnice je poslat telegram: Lečenje je završeno. Stop. Bez obzira na sadržinu, svaki je telegram sam po sebi šokantan. Nije (bilo) moguće primiti telegram i ne saseći se od straha – kao kad bi nekom sujevernom gavran sleteo na rame, a kamoli golub pismonoša nekom (potpuno) nepismenom… Doduše, njegovi su se roditelji razumeli u govor ptica, naročito je majka imala sluha za gugutke koje su je redovno podsećale da ode (u) pekaru (gde je najveće nebo od peći). (U njenom starom kraju, te pametne ptice svima su zvučale kao da govore: ku-puj-kruh!) Ptice su još i nedvosmislene… ali jato tih slova na telegramu…? Lečenje je završeno…? Kako to sad… i šta im znači završeno? Završeno kao… Stop. Zauvek?

Da, zauvek. Paraliza je proterana. – Ostao sam bez vidljivih posledica – dobro, možda mi u glavi nešto ne štima, ali to sad nije bitno – što je prava retkost, da ne ostanu baš nikakve posledice… Možda bi zbog toga trebalo da budem religiozan, ali, eto, nisam uopšte. Kako se tih godina, uopšte uzev, slabo verovalo u boga, njegova majka uporno je verovala u Beograd. – Ne bi to tako bilo, da je on odma’ poslat u Beograd! – objašnjavala je slučaj jednog drugog dečaka iz iste ulice, koga je Paraliza odvela u krevet i primetno mu skratila levu nogu. Posle dve godine (1961) počelo se sa vakcinacijama u školi; kašičica sirupa redom (da je lekar u crnom, ličilo bi na pričest). – Učiteljica je uprla prstom na mene i rekla lekaru da sam već to preležao… Ovaj je nakrivio glavu, razmislio na kratko i tutnuo mi taj sirup pod nos, da ga ipak primim, jer ‘nikad se ne zna’… Da li može opet da se pojavi…? Mislim da sam uveliko bio imun. Fizičko sam redovno radio, od samog povratka i polaska u školu…

FRAKTURA

Bez izuzezetka, nemajući nikakvih poteškoća niti olakšica, fizičko je radio redovno i revnosno, a daleko od toga da mu je to bio omiljeni predmet. Više je voleo časove gimnastike nego igre loptom (još rađe bi za to vreme rešavao neki matematički ili gramatički problem). I baš na jednom od tih časova (neka je proklet, a drugima blažen), odigrao se sudbindski susret sa još jednom opasnicom, sa ženskom osionom i pustom, poslednjom od tri nemilosrdne ljubeznice koje su ga pohodile tokom dečaštva. Treća njegova gracija obelodanila se u malom prasku.

– Šutnuo sam… kako se uopšte zove ta sprava? Mislim da se zove švedski sanduk. Ono što izgleda kao velike fioke koje možeš da vadiš i dodaješ, da bi se prilagodila visina. Je l’ to švedski sanduk? Valjda jeste. Dobro, i sto je švedski, ali ja sam šutnuo taj sanduk i… Ha…? Ma, kakvi, ne iz besa, šta ti je – nije tad bilo (o)besnih k’o sad – nego sam ga šutnuo iz smotanosti!

Tako se pojavila njena nemilost (i gadost) – Fraktura. U trapavom poljupcu, ujela ga je za mali prst na desnom stopalu. (Kakva kučka! Pa, ta baš nisko gađa!) Fraktura, kako se čini, voli nespretne ali istovremeno izdržljive momke (mada se ne bi reklo da je odviše izbirljiva). – Nisam išao kod lekara, sraslo je samo od sebe u – kriv prst! Nije mi smetalo… Izgledalo je, dakle, kao da se i ta (bezazlena) afera sa Frakturom srećno okončala… Moš misliti, jedan prst – od deset ionako zakržljalih, nožnih – pa i da je taj prst tokom brakorazvodne podele imovine naprosto prepustio Frakturi, šta bi mu falilo? Fudbal i onako ne može da smisli (ni stoni, a kamoli švedsku ligu), niti bi ga igrao (ni s prstom, ni bez njega). Možda će zvučati bezosećajno, ali unatoč toj prstolomnoj strasti i svemu što su doživeli zajedno, on je na Frakturu bio potpuno i zaboravio. Dok je katkad i znao da spomene Terezu i Paralizu, da ih se seti bez neke naročite naklonosti, Frakture kao da u njegovom životu ni bilo nije. (Kakva nepravičnost!)

EPILOG

Odrastao je u (iz)vrsnog elektrotehničara. Diplomirao na temu: Proračun instalacije rasvete u jednoj štampariji (u roku i bez žurbe). U danima najmanjeg namćoraštva (momačkim, dakle) ličio je na Puškina (ni po babu ni po stričevima, već po frizuri). (Blago onoj koja se ikada zaljubila na prvo čitanje, manje joj je mutan portret (n)ovog zavodnika.) Bio je (i pretežno ostao) hipi: pesma Let the Sunshine In u stvari je ispevana za njega, taj refren ga kuraži dok menja pregorele sijalice. Nije postao zlopamtilo, mada je imao (bar tri zgodna) razloga da zazire od ženskog roda. To što su ga od najranijih dana jurile i opsedale ljute zavodnice, (zlo)kobna ženska bića u pokušaju da ga potroše i onemoćaju, ipak od njega nije napravilo ženomrsca. (Taj mu je pojam ostao sasvim stran.) Te njegove opak(len)e gracije – Tereza, Paraliza i Fraktura – doprinele su nečem drugom. (Kakav preokret!) Koliko god mu neke žene teško padale, cenio je njihovu naklonost. Koliko god (iz)gledale ubistveno, one su mu bile hraniteljke. Prva ga je naterala da progovori, druga da ponovo prohoda, a treća… eh, treća! Sve zajedno naučile su ga da, na pomalo čudnovat način, zavoli sebe. Krajnji ishod svega, najveće( i najteže) od svih ljubavi.

Po tom (retko smirenom, ali uvek usporenom) čoveku nazvan je četvrti (čak!) stepen komparacije prideva lep. Treba li napominjati da je upravo on sam(ostalno) razrešio taj gramatički izazov? – Lep, lepši, najlepši, lep u pi**u materinu i – ja! Kada ga pitaju da ispriča nešto lepo, on izgovori svoje ime, baš kao da se predstavlja, bez ikakvog naklona i lažne skromnosti. – Dorijan! To (prigodno) ime odabrao je sam za sebe, shvativši da je zaštićen od starenja. A kada je eho starih ljubavnica potpuno utihnuo, oženio se (dvaput). U nekoliko prvih bračnih noći njegova majka još uvek je imala tu (neprimerenu) naviku da ga posluži šoljom toplog mleka pred spavanje. Uvežbana da ga štiti i spasava od furioznih i pogubnih žen(etin)a – da prstom upire u veštice, da ga odnosi u daleki grad kako bi ga otrgla iz bolesnih ženskih ruku – ona je taj prvi njegov brak teško podnosila. Drugi joj je bio znatno lakši, jer ga nije doživela…

Monogamija (doduše, serijska) njemu je uvek bila jača strana… ali sada bi jedna od (zaboravljenih) bivših (i ne tako dragih) da ga povuče u ménage à trois! Upravo ona za koju bi se olako moglo reći da je imala najmanje uticaja, da je neznatna i nebitna… Ispostavilo se da ga Fraktura nikada nije zaboravila i – posle ravno pola veka – vratila se po svoje. Možda nije ni odlazila? (Neke su žene kao senka, dok ih ne obasja zlatna godišnjica!) – Poslednjih godina mi baš smeta, udara prstom o prst, trlja, krivi, erodira… Pravi mi kurje oko… posle pedeset godina! (Što je ženska osvetoljubivost trajna i neprolazna!) Na prilično nezgodnom mestu, izniklo mu je oko na koje se nikad ne progleda… – Prelepim ga silikonskim distancerom i gotovo. Zgodna je to spravica, znaš… Frakturin graničnik; za nešto graciozniji hod.