Pre nekoliko godina aktivistkinja i autorka En Finger izjavila je kako seksualnost osobe s invaliditetom može da se pretvori u duboko ugnjetavanje i najdublji bol, ali isto tako može da bude i jedno od najvećih zadovoljstava. Od početka borbe za prava osoba s invaliditetom, seksualnost nije prioritet. Izostavljana je iz kampanja zbog hitnosti u zahtevima za obrazovanjem, zaposlenjem, domom, zdravstvenom zaštitom. Sve do nedavno, pravo na zdravu seksualnost smatrano je luksuznom idejom. U novije vreme prepoznato je da potreba za bliskošću, zajedništvom, dodirom, aktivnim osećajem sopstenog seksualnog bića, kao i seks sam po sebi, jesu neophodni delovi svega što nas čini onim što jesmo. Otvaranje ove teme još uvek je izazov, a preovlađujuće stanovište o devojkama i ženama s invaliditetom kao neseksualnim bićima olakšava i ohrabruje seksualno nasilje.
Nedostatak seksualnog obrazovanja doprinosi maskiranju granica i neprepoznavanju nasilja, uznemiravanja i zloupotrebe. Linija između prihvatljivog i neprihvatljivog seksualnog ponašanja posebno je zamagljena za žene s mentalnim invaliditetom, kojima se uskraćuje svaki vid seksualnog obrazovanja, pravo na donošenje odluka i pravo da kažu ne. Osuđujući stavovi prema seksualnosti žena s invaliditetom osujećuju njenu potragu za podrškom u situacijama nasilja, kome su izložene od rane mladosti: dodirivanje genitalija od strane negovatelja ili terapeuta, seksualno uznemiravanje u javnosti, ponavljano silovanje koje traje godinama. Počinioci seksualnog nasilja nad ženama s invaliditetom često su očevi i drugi članovi porodice, kao i osobe bliske porodici (prijatelji, komšije), terapeuti i osoblje u institucijama. Nasilje ostaje neotkriveno, jer žene osećaju stid i krivicu, s razlogom pretpostavljaju da im niko neće verovati, nemaju kome da se obrate…
Seksualna trauma ispoljava se na različite načine, nekada dugo ostaje neprimećena, a svaka žena drugačije je prevazilazi. Posledice seksualne traume mogu da budu: mržnja prema sopstvenom telu, nepoverenje prema svima i poteškoće u sklapanju intimnih veza, samopovređivanje, zatrpavanje obavezama, bes, košmari, distanciranost od sopstvenih osećanja, depresija… Koliko god da je teško suočiti se sa nasiljem, prihvatanje činjenice da se ono dogodilo i izazvalo bol, može biti oslobađajuće. Jer bol je normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Umesto kritike, odbacivanja i osude, ženi koja je preživela seksualnu traumu potrebno je da je neko sasluša s poverenjem i empatijom. Bez pitanja koja počinju sa zašto i bez preispitivanja da li se zaista dogodilo.
– Verujem ti. – Nisi ti kriva. – Nisi sama.
IZVORI:
- http://www.dvrcv.org.au/
- https://www.gla.ac.uk/media/media_394354_en.pdf
- http://arrow.org.my/publication/afc-disability-srhr/
