Kako da prepoznate neke od znakova autizma u najranijem razvojnom dobu (iako znaci autizma ne moraju nužno da znače autizam)…? Kakvim sve setovim alatki za otkrivanje autizma kod dece danas raspolažemo? Zašto je važno prepoznati autizam u najranijem periodu odrastanja? Kako pokrenuti komunikaciju radi komunikacije kod dece autističnog spektra? Kakva je uloga logopeda u otvaranju komunikacijskog kruga? Postoje li ključevi za interakciju sa decom autističnog spektra? Kako posredovati u socijalizaciji dece sa autizmom i, uopšte, dece sa invaliditetima?
To su samo neka od pitanja o kojima je bilo reči na predavanje sa panel diskusijom pod nazivom Timski rad i podrška deci autističnog spektra u obrazovanju. Predavanje organizovano u saradnji Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i Društva za podršku osobama sa autizmom grada Novog Sada, u petak, 16. oktobra 2015, u amfiteatru VŠSS za obrazovanje vaspitača, izazvalo je pažnju edukatora, psihologa i pedagoga, a posebno roditelja dece sa autizmom. Predavači su bili gosti iz SAD, eminentni stručnjaci sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom autističnog spektra i decom sa invaliditetima.
PREPOZNAVANJE AUTIZMA KOD DECE
O važnosti ranog otkrivanja autizma kod dece govorila je doktorka pedijatar Sadž Baden (Sudge Buden). Doktorka Sadž dala je kratak osvrt na istorijat autizma u medicinskim analima i podsetila na osnovne znake njegovog ispoljavanja:
– Socijalni problemi: dete ne uspostavlja kontakt očima i, uopšte, slabo ili nikako ne reaguje na roditelje.
– Skroman govor.
– Repetitivne radnje (npr. tapšanje rukama).
– Dete ne ume da oponaša niti da učestvuje u igrama oponašanja.
– Kognitivno kašnjenje i nerazumevanje situacije, sredine, zahteva.
Za preispitivanje ranog razvoja deteta danas postoje takozvane ček-liste koje su dostupne na internetu, što roditeljima omogućuje da sami provere koliko razvoj njihovog deteta odgovara ili, pak, odstupa od nekih očekivanih razvojnih etapa. Upitnici su jednostavni i kratki, zasnovani na razumevanju razvojnih prekretnica kod dece, odnosno, radnji i ponašanja kojima dete treba da ovlada do određenog uzrasta. U pozadini kreiranja i obelodanjivanja ovih upitnika za širu javnost stoji inicijativa jedne majke iz Oregona, koja je uvidela koliko pogrešne i(li) odložene dijagnoze usložnjavaju brigu o detetu sa autizmom, pa je sama izradila brošuru o ranom dečjem razvoju i distribuirala je na adrese pedijatara u svom okruženju. Danas se za rane provere najčešće koristi M-CHAT upitnik, preveden i na naš jezik.
– Šta dovodi do porasta broja dece sa autizmom, ostaje još uvek nepoznanica, ali to svakako nisu vakcine – istakla je doktorka Sadž, pozivajući se na dvanaest različitih istraživanja iz nekoliko zemalja. Uzrok nisu ni roditelji, njihov (f)rigidan niti bilo koji odnos druge vrste, nego se smatra da je autizam poremećaj neurološkog sistema, odnosno, disbalansa između simpatičkog i parasimpatičkog sistema. (Da podsetimo, simpatikus je deo koji reaguje na opasnost i njegovo stanje je stres; parasimpatikus je onaj deo koji čita ili skenira ovaj tekst u stanju opuštenosti.) Taj disbalans pokazuje se u stereotipnim ponašanjima i disfunkciji senzorne integracije, ali uvek valja imati na umu koliko je autizam heterogen i da znake autizma ne treba izjednačavati sa samim autizmom. Uopšte, ne bismo smeli da zanemarujemo celovitost slike u korist nekog pojedinačnog simptoma (koliko god se on činio važnim). Doktorka Sadž objasnila je da autizam može biti propraćen različitim medicinskim problemima kao što su problemi sa varenjem i digestivnim traktom, poremećaj spavanja, epi pražnjenja. To su sve zdravstvene tegobe koje je moguće tretirati i otkloniti, što će detetu znatno olakšati svakodnevno funkcionisanje, socijalizaciju i edukaciju. Doktorka Sadž navela je da kod dece autističnog spektra dobre rezultate daju alternativne metode kao što su akupresura (masaža i stimulacija tačno određenih tačaka na telu), hipoterapija (terapija jahanjem) i hidroterapija (tretmani vodom).
– Još uvek nam nije najjasnije kako, ali znamo da te metode deluju!
RADOST INTERAKCIJE KOD DECE S AUTIZMOM
Upravo je odsustvo radosti komunikacije jedna od karakteristika ponašanja deteta s autizmom. Dete s autizmom može naučiti da pokaže flašu vode ako je žedno ili da vam kaže daj mi vode, ali neće vam se obratiti radi samog obraćanja, da podeli svoje otkriće ili oduševljenje – vidi, voda! – niti će vas pozvati da zajedno gledate vodu. Zašto je važno razviti komunikacione veštine kod dece s autizmom? – Zato što problem komunikacije vodi u izolaciju – istakao je doktor Bob Bakendorf (Bob Buckendorf), logoped-patolog i autor knjige Autizam – priručnik za edukatore, lekare i roditelje.
Tipična deca od roditelja traže takozvanu usmerenu pažnju svojih roditelja, što se manfestuje od najranijih dana. Beba reaguje na lice svoje majke, uzvrati joj osmeh ili odgovori gukanjem na majčin glas – to su uobičajeni znaci socijalne interakcije u začetku. Kod dece sa autizmom to nije proces koji se spontano odvija, nego je potrebno postaviti scenario u kome je moguće doći do njihove pažnje, uključiti ih u smisaonu komunikaciju i, kao krajnji cilj, učiniti da dete postane inicijator interakcije. Kako se to postiže? – Ako ste hteli da budete dosadni, trebalo je da budete bankari; ne logopedi i učitelji – kaže doktor Bakendorf. – Jer dete najbolje uči u kontekstu igre. Budite razigrani u interakciji! Predavanje doktora Bakendorfa nije se zadržalo samo na tim rečima, nego je smisao razigranosti demonstriran na veoma živopisan način. – Da, svaki logoped je pomalo i performer. Morate naučiti da govorite znacima, da pravite male tenzije u komunikaciji, da otvorite krug i da čekate.
Evo kako to može da izgleda, kada se recimo, igrate autom. – Vidi, ide autooo! – kažete detetu. Ono vam možda neće ništa reći, samo će pružiti ruku ili pokazati ka igrački. – Hoćeš da ti dodam auto? Dete možda i dalje ćuti, ali vam pruži obe ruke. Možda napravi neki zvuk. – Mogu da ti dodam auto. Sada ću da ga gurnem jaaako brzo prema tebi! Dete će pokazati uzbuđenje… i vi mu dodate igračku.
U igri postoji radost interakcije ukoliko ste usmereni jedno na drugo i delite igračku: gledate jedno u drugo, zatim oboje gledate u igračku i to se iznova ponavlja. Kada se otvori komunikacioni krug, treba prepoznati povratnu reakciju (koja nije uvek verbalizovana) i treba umeti čekati.
– Čekanje je najteža stvar! – kaže doktor Bakendorf. – A tek ako treba duže da čekate, to zaista može da boli!
U svakoj šali, ponajmanje ima šale. Svi znamo koliko tišina ume da nam bude neprijatna i kako smo skloni da je ishitreno popunjavamo – bilo čime! Jer smo navikli da automatski nudimo rešenje problema, a sve manje umemo tiho i sabrano da saslušamo.
Kada nam neko kaže imao sam loš dan, postaje nam neprijanto. Jer ne možemo da rešimo nečiji dan. Onda zatrpavamo tu situaciju i nadovezujemo se: Moj dan je bio užasan! Zakasnio sam na posao, isprosipao kafu na šefa, žena me zvala, mačka se razbolela... i tako u nedogled.
– Slušanje je dar! Dajte drugome priliku da podeli svoju priču!
Kako bi to zvučalo? Kao bliskost u ćutanju. Ili u slušanju: – Žao mi je. Zbog čega si imao loš dan? Onda se utišajte i usudite se da čekate...
Ovo ne samo da je dobar komunikacioni model za decu sa autizmom koja drugačije razumeju stvari, nego i za neurotipične sagovornike (koji nekada uopšte ne razumeju).
PODRŠKA I POSREDOVANJE U SOCIJALIZACIJI DECE SA AUTIZMOM
U porodicama dece sa autizmom, kao i u porodicama dece sa invaliditetima uopšte, često se događa da roditeljska potreba za popravljanjem deficita nadvlada sve druge potrebe i da u potpunosti naruši porodičnu dinamiku.
– Moj posao je da porodicama dam podršku na način koji će im pomoći da prvo vide dete, a ne nemogućnost – rekla je Šarlin Joakim (Sharlene Joachim), defektološkinja i edukatorka. – Radim na tome da radost roditeljstva dobije primarno mesto i da roditelji uspostave interakciju sa svojom decom. Šarlin je vrlo često posrednica u odnosima roditelj – dete, učitelj – dete sa invaliditetom (u inkluzivnim programima), neurotipično dete – dete autističnog spektra. Iskustvo joj je potvrdilo da su tipična deca otvorena i saradnički raspoložena, ukoliko im se daju jasne i direktne informacije o različitim stanjima njihovih vršnjaka sa invaliditetima. Otklanjanje neznanja ujedno otklanja barijere. Neke od strategija koje Šarlin koristi u posredovanju su…: tzv. lanč banč – organizovanje zajedničke užine za decu sa i bez invaliditeta, uz prethodnu pripremu za obe strane (objašnjavanje različitosti, pomoć u iznalaženju zajedničkih tema za razgovor i sl); badi-sistem ili sistem drugara koji podstiče druženje i uzajamnu saradnju na školskim zadacima; poseban rad sa liderima u razredu, jer kada su oni ohrabreni da postanu modeli inkluzivnog ponašanja, većina razreda povešće se za njihovim primerom. Primena svih ovih modela uslovljena je kontekstom date kulture i sistemom obrazovanja, ali rukovodeći se interesima i interesovanjima same dece – uvek je moguće iznaći sponu i izgraditi model koji funkcioniše.
