– Na Festival mentalnog zdravlja prvenstveno dolazimo kako bismo ljudima opšte populacije približili pojam psihičkog invaliditeta i dali neke smernice za komunikaciju s osobama s psihičkim i mentalnim invaliditetom – kaže Marijana Ristić, socijalna radnica u domu za osobe s psihičkim invaliditetom iz Čuruga. – Važno je iskoreniti predrasudu da su osobe sa psihičkim smetnjama agresivne i da treba da ih se plašimo. U odnosu na fizička oboljenja i stanja, psihička i mentalna stanja potpuno se drugačije tretiraju i mahom stigmatizuju. A činjenica je da svakome od nas može da se desi i jedno i drugo. Uz odgovarajuću terapiju i podršku, osobe sa psihozama i drugim stanjima mogu da funkcionišu u otvorenom okruženju baš kao i bilo ko drugi.
Psihički invaliditet je stanje koje utiče na osećanja, razmišljanja, ponašanja i interakciju sa drugim ljudima. Najčešći psihički invaliditeti su anksioznost i depresija, potom psihoze (šizofrenija i bipolarni poremećaj). Osobe koje dožive akutnu epizodu psihoze gube dodir sa stvarnošću usled čega nastaju zablude poput osećaja proganjanja, lažne krivice ili halucinacija. Epizode psihičkog invaliditeta mogu se pojaviti i nestati u različitim razdobljima života. Nerealna su očekivanja okoline da simptomi psihičkog invaliditeta nestanu snagom volje, a stigmatizacija ovih stanja najčešća je prepreka u traženju podrške i pomoći. U svakom trenutku jedna od četiri odrasle osobe i jedno od petoro dece proživljava krizu mentalnog zdravlja. Prosečan televizijski gledalac nedeljno vidi tri osobe sa psihičkim invaliditetom, koje su mahom prikazane kao nasilne. Takve medijske predstave znatno utiču na odnos šire zajednice prema osobama sa psihičkim invaliditetom. Pravovremena i adekvatna podrška najbolji je način da se spreči razvoj mentalne ili psihičke bolesti, ali je smeštanje u instituciju (daleko od očiju javnosti) tradicionalni način socijalnog zbrinjavanja osoba sa psihičkim invaliditetom.
MR: – Dom za osobe sa psihičkim invaliditetom Čurug postoji od 1955. godine, a trenutno ima oko 200 korisnika i korisnica. U ustanovu dospevaju ljudi kojima je potrebno vrlo malo podrške, ali to ne dobijaju. Ljudi iz svih delova Srbije dolaze u Čurug, jer nema lokalnih usluga (stanovanja uz podršku, pomoć u kući), čime se potpuno odvajaju od porodice i prijatelja iz sopstvene sredine. Važno je naglasiti da dom nije bolnica, nego socijalna ustanova i da život u ustanovi samo pogoršava već narušeno psihičko i mentalno stanje. Život u ustanovi u potpunosti negira individualnost i svaki vid slobode. Ljudi koji dospeju u ustanovu gube svakodnevne navike, gube potrebu za radom i drugim aktivnostima, gube privatnost, gube sebe.
Proces deinstitucionalizacije od neizmernog je značaja. Dom Čurug do sada je iselio 20 osoba u stanovanje uz podršku. Ljudi koji su 20 godina živeli u ustanovi sada samostalno pripremaju hranu, bave se poljoprivredom, prodaju na pijaci… Žive kao svi drugi.
Zovem se Sandra. Imam 32 godine. U Dom sam stigla 2008. Posle 7 godina života u Domu desilo se nešto sjajno. Te 2015. sa svojih 5 prijatelja iz Doma preselila sam se u kućicu. Nije to mala kuća, ali mi je otpočetka iz milošte tako zovemo. Kuća se nalazi u Čurugu pored Tise, građena je baš za nas i posle dve godine života u njoj, sada je već svi smatramo našom kućom. Imali smo sreću da budemo prvi stanari Doma koji su prešli u uslugu stanovanje uz podršku. Ne treba nama puno te podrške, ali kada nam zatreba, tu su zaposleni iz Doma. Kada sam se preselila, bila sam presrećna. Konačno sam mogla da prošetam kad god poželim, da jedem šta hoću, da imam veliki orman, konačno sam se osećala kao kod svoje kuće. Prošle godine sam išla na sud i vratili su mi poslovnu sposobnost u potpunosti, što je bila još jedna moja velika pobeda. Počela sam i da radim kao spremačica u Domu, za pola radnog vremena dobijam odgovarajuću nadoknadu. I još jedna lepa stvar: upoznala sam u selu jednog momka sa kojim imam velike planove. (Iz brošure Naš kutak, Doma za duševno obolela lica Čurug, septembar 2017, str. 26)
MR: – Nastavićemo da radimo na iseljavanju korisnika i gašenju ustanova. Iz Fonda Evropske unije dobili smo dve kuće za izlazak još osmoro ljudi. Važno je da cela zajednica bude uključena u taj proces. Domovi ne treba da postoje, ali postoje. Hajde da radimo na tome!
Šta svako može da uradi?
- Povedite računa o rečniku. Reči lud, šizofreničar, manijakalan, depresivac… uvredljive su i imaju omalovažavajuću konotaciju.
- Ukažite drugima na predrasude i zablude o psihičkim stanjima.
- Ne pričajte viceve na račun osoba sa pshičkim / mentalnim invaliditetom.
- Ne ustručavajte se da potražite pomoć od osobe sa psihičkim invaliditetom, rado će vam je pružiti.
- Podržite uključivanje osobe sa psihičkim invaliditetom u svakodnevni život u zajendici.
Pravo na život u zajednici je pravo za sve.
