Radovi nastali tokom 2016. i 2017. godine na art terapijskim radionicama Društva za podršku osobama s autizmom grada Novog Sada (DPOSA), koje vodi akademska slikarka Maja Stojanović, izloženi su u Galeriji Čedomir Krstić u Pirotu. Izložba je otvorena 1. septembra i tim povodom autori, članovi i saradnici DPOSA putovali su u Pirot.
– Nije to samo otvaranje izložbe, niti puko prezentovanje onoga što osobe s autizmom mogu, nego i menjanje svesti u drugim lokalnim zajednicama i podrška drugim udruženjima – kaže Mara Bošnjak, predsednica Upravnog odbora DPOSA. – Za naše Udruženje nije toliko važno da formalno realizuje projekte i predaje završne izveštaje; najvažnije je da naša deca budu zaista podržana i da izađu u javnost. Nije dovoljan jedan izlazak u grad sa grupom dece, da pokažemo kako su oni dobri. To nije to. Da bi deca s autizmom savladala socijalne veštine, neophodno je da budu deo zajednice. Kako drugačije da se socijalizuju? Tokom ovog putovanja ujedno su se neki od naših volontera po prvi put susreli sa 24 sata autizma. Mnogi od njih su studenti psihologije, za koje je ovo iskustvo dragoceno za profesionalni razvoj. Otvaranje izložbe i naše pojavljivanje u javnosti je samo jedan od ciljeva, sve što radimo deluje u više smerova. Ukratko, prezentacijom svojih mogućnosti stvaramo bolje društvo. Ono što sam rekla na otvaranju ponoviću i ovde: Došli smo da ukažemo na minimalnost ili čak nedostatak razlike.
U Novom Sadu ste izlagali više puta, kako u galerijama, tako i u okviru javnih tribina i drugih dešavanja. Izložba Govorim ti slikom je nešto potpuno novo za grad Pirot. Kakve su bile reakcije posetilaca?
MB: – Mahom su nam čestitali, dodajući da smo obavili velik i njima nezamisliv posao. Neki od posetilaca sada su prvi put čuli za autizam i, koliko god da se trudimo, mnogi nas još uvek povezuju sa Kišnim čovekom. Zbog toga je važno da na izložbama budu prisutni autori radova, tek tada se ispolji prava emocija. Imali smo više nego toplu dobrodošlicu, bez obzira na (ne)poznavanje autizma.
Kakav je generalno položaj osoba s autizmom na teritoriji grada Pirota, u odnosu na Novi Sad?
MB: – Dok u Novom Sadu postoje tri ili četiri udruženja koja se bave autizmom, u Pirotu još uvek nema nijednog takvog udruženja, nego su aktivna udruženja za podršku osobama sa mentalnim invaliditetima. Uspostavili smo saradnju sa takvim udruženjima iz Pirota i iz Dimitrovgrada, a posetili smo i Centar za rehabilitaciju kod Smilovskih jezera. Svakako ćemo ostati u kontaktu i podržavati jedni druge, možda ćemo i partnerski učestvovati na nekim projektima. Činjenica je da autizam ima tendenciju porasta, kako u velikim, tako i u manjim sredinama. Opšti problemi sa kojima se suočavamo gotovo da se uopšte ne razlikuju: lični pratilac, pedagoški asistent, finansiranje, ostvarivanje prava, rana dijagnostika… S tom razlikom što je u manjim sredinama primetan nedostatak stručnih lica: nedostaju psiholozi, logopedi, defektolozi, volonteri uopšte. Starije osobe s autizmom mahom su nevidljive – ne znamo šta se s njima dešava nakon školovanja i ne postoje udruženja koja ih podržavaju. To je problem na kome treba da radimo zajedno, na nivou cele države.
U okviru DPOSA likovne radionice punih pet godina kontinuirano vodi akadmska slikarka Maja Stojanović, kao oblik art terapija koji potpomaže razvoju životnih veština, modifikuje ponašanje i podstiče zdravo samoizražavanje. Kreiranje umetničkog dela nije samo po sebi cilj, ali je veoma često rezultat art terapije.
– Kada sam počinjala sa radionicama, čitala sam o art terapiji, ali ono što je na papiru često nije primenljivo u praksi, pogotovo u radu sa decom s autizmom. Postupak rada sa razvijao se spontano i instinktivno. Prvi korak je individualizacija: ko je dete s kojim radim, s kojim izazovim se suočava, šta sve može? Tek kada to znam, možemo da krenemo sa radom – kaže Maja Stojanović.
Šta se promenilo za pet godina rada, kako na nivou ličnog razvoja autora, tako i na nivou likovnog izraza?
MS: – Tokom ovih pet godina svi u grupi postali su znatno samostalniji, tako da manje vremena trošimo na objašnjenja, a više na praktičan rad. Osobama s autizmom nekada treba objašnjavati ono što većina nas podrazumeva: šta je to što zapravo vidimo, na koji način da sve to smestimo na platno, kako da izmestimo fokus sa detalja na celinu… Fine motoričke veštine napredovale su kod svih: deca koja su olovku držala celom šakom sada rade tankim kistom. Na početku se ovlaš prelazilo preko platna, a sada znaju da na slici ne sme da bude praznih mesta. Ujedno je manje crnih tonova, jer sada razumeju značenje svetlosti i senke. Ranije se dešavalo da, kad god kažem da nešto ima senku, oni odgovore crnom bojom. To je važan iskorak u radu: razumevanje da ono što je tamno nije nužno crno, niti svetlo treba da bude belo. Način slikanja i crtanja se nije promenio, na čemu nisam ni insistrala – naprotiv, cilj mi je da podržim individualni stil svakog od njih.
Poteškoće u komunikaciji su jedna od karakteristika autizma, a veoma često osobe s autizmom razmišljaju u slikama. Vizualne umetnosti omogućuju im da se izraze na sebi prirodan način, bez reči. O čemu sve govore?
MS: – O svemu onome što su videli i doživeli, mestima na kojima su bili. Jednostavno, pričaju svoju priču, ko u formi vizualnog dnevnika. Ono na čemu svaki autor radi zavisi isključivo od ličnih interesovanja, karaktera i senzibiliteta – čak i kada radimo po predlošku. Njihovi izrazi su različiti: od realnih do slobodnih rukopisa, apstraktnih, ekspresionističkih… Vanja Bošnjak ima izraženu crtačku formu, mahom radi tušem u bojama i perom, uz potcrtavanje akrilnom bojom. Ove godine spojili smo njegova tri rada u izuzetno dobar triptih. Za Danila Bjelovića karakterističan je pointilistički izraz uz pregršt boja. Kod Saše Zeca preovladava apstraktni izraz, uz dominaciju svetlih, lazurnijih boja. Aron Velišek radi uglavnom po motivima iz video igrica i filmova, razrađujući vojno akcione teme kojima ne priliče svetli i topli tonovi. Nikola Ugornji radi mrtve prirode i pejzaže u pretežno realnom izrazu. Boro Radoja, koga fasciniraju dalekovodi, sada je radio po predlošku, veoma dobro odgovorivši na problematiku. Kod Uroša Markovića dominira apstraktna forma bez crteža, sa naglašenom teksturom. Pavle Janjanin ističe se u radu na detaljima, šarama i bordurama. Viktor Belanda prenosi motive i likove crtanih filmova na platno… Svaki autor je priča za sebe.
Rad sa art terapeutom ne zahteva kontak očima, nego je obostrani fokus na stvaranju umetnosti, što takođe može biti osnova za uspostavljanje moćne veze između terapeuta i klijenta, ali i za poboljšanje interakcije unutar grupe. Kakva je međusobna komunikacija i, uopšte, dinamika unutar grupe s kojom radiš?
MS: – Pokazalo se da je neophodno raditi u malim grupama, do četvoro učesnika, kako bih mogla da se posvetim svakome od njih. Nije toliko važno da u grupi budu osobe sličnog uzrasta, koliko je važno da budu energeski skladni, srodni po senzibilitetu. U grupnom radioničarskom radu spontano se uspostavlja saradnja među učesnicima – zajedno pripremaju radni prostor, naizmenično crtaju, dele pribor… Naučili su kako da funkcionišu u grupi i da međusobno sarađuju. Na likovnim radionicama razvijaju se životne veštine, ali da bi se one usvojile treba ih primenjivati na više mesta. Zato mi je izuzetno važna i komunikacija sa roditeljima.
Kako art terapija kanališe repetitivna i nefunkcionalna ponašanja u smislene radnje?
MS: – Dešava se da stereotipne radne lagano prestaju samim tim što je dete selo pred platno i počelo da radi. Ako je dete prilično uznemireno, radiće sa dve četkice. Ako neko dete ima kompulsivnu naviku da cepa ili seče papir, ona se može kanalisati u pravljenje kolaža. Ono što je prvobitno uzrokovalo socijalne probleme postaje oblik samoizražavanja i uživanja. Definitivno, art terapija kanališe ponašanje, stvara uslove za komunikaciju, poboljšava emocionalni razvoj i socijalizaciju – u zabavnim okolnostima.
Planovi za dalji rad i dešavanja u najavi?
MS: – Nastavljamo sa likovnim radionicama dvaputa nedeljno. Sledeće godine ponovo ćemo izlagati u Galeriji Rajka Mamuzića, a u pripremi su radovi po motivima dela iz same Galerije.
MB: – U pregovorima smo sa Milenom Đorđević, autorkom predstave Dar, da krajem septembra učestvujemo na interaktivnoj tribini nakon predstave, gde će ujedno biti otvorena izložba naših radova. Radimo na tome da tokom oktobra, možda baš za vreme Dečje nedelje, izlažemo u Kulturnom centru u Somboru, gde ćemo ponoviti tribinu Govorim ti slikom. S obzirom na to da se u Somboru takođe otvara udruženje, verujem da će ovo biti značajna podrška.
Izložbe su prodajnog karaktera, a sredstva od prodaje slika ulažu se u nabavku materijala i održavanje likovne radionice i drugih aktivnosti Društva za podršku osobama s autizmom grada Novog Sada. U ponudi je preko 80 radova, a katalog je dostupan na FB stranici DPOSA. Neka platna već su u vlasništvu društveno odgovornih kompanija koje su podržale put u Pirot: Ninamedia Clipping, Trgovačko preduzeće Numera, Gomex doo, Energetika Južna Bačka, Tigar Tires.
Fotografije u vlasništvu Društva za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada
