Kako izgleda život osobe sa invaliditetom u Vojvodini i koliko država nastoji da efikasno rešava njihove probleme? Na tu temu 4. maja održana je tribina u organizaciji Fondacije 021, u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji, uz podršku Švedske ambasade.
Na tribini su učestvovale Mila Petrović, maturantkinja ŠOSO Milan Petrović, Kristina Milosavljević, defektološkinja i aktivistkinja Kluba studenata specijalne edukacije i rehabilitacije, Danica Todorov, aktivistkinja za ljudska prava i Eva Vukašinović, zamenica pokrajinskog ombudsmana.
Želimo da budemo pragmatični.
Mila Petrović autroka je dve knjige: njena zbirka eseja Samo su noći znale sve objavljena je 2014. godine, a druga knjiga je u pripremi. O svom iskustvu unutar obrazovnog sistema kaže: – Išla sam u redovnu školu, gde su nastavnici imali razumevanje za moje stanje, ali okolina ne. Škola Milan Petrović je usamljeni primer apsolutno pristupačnog obrazovanja.
Kao mlada devojka sa cerebralnom paralizom, Mila se često susreće sa različitim oblicima nerazumevanj i diskriminacije, pri čemu joj se uskraćuju različita prava.
– Često se zanemaruje koliko osobe sa invaliditetom mogu da pruže društvu i kulturi u kojoj žive. Želimo da budemo pragmatični.
Primeri protivrečnosti
Kristina Milosavljević govorila je o arhitektonskoj (ne)pristupačnosti, neophodnosti deinstitucionalizacije osoba sa invaliditetom i servisima podrške u obrazovnim institucijama:
– Često smo svedoci da se na nivou grada nešto uradi, ali ostaje nefunkcionalno. Izgrađene su mnogobrojne rampe koje nisu upotrebljive za korisnike kolica, niskopodni gradski autobusi saobraćaju, ali na svakih sat vremena, u Gradskoj kući postoji adekvatna sprava kojom bi osobe s invaliditetom mogle da se popnu uz stepenice, ali stoji prekrivena sve dok ne zamolite portira da je aktivira… Sve su to primeri protivrečnosti. Zakon Roditelj – negovatelj usvojen je u drugim državama Balkana, ali ne i kod nas. To je zakon koji bi roditeljima dece s invaliditetom omogućio da ostvaruju pravo na radni staž i na zdravstveno osiguranje, što bi u velikoj meri unapredilo kvalitet života tih porodica. Usvajanje ovog zakona direktno bi uticalo na smanjile institucionalizacije osoba sa invaliditetom.
Sloboda kretanja i radna prava
Danica Todorov istakla je da se osobe sa invaliditetom suočavaju sa uskraćivanjem mnogobrojnih prava, uprkos postojećoj zakonskoj regulativi. Pravo na kretanje, obrazovanje, rad i zapošljavanje, pa i osnovno pitanje ljudskog dostojanstva zagarantovani su samo na papiru:
– Strategija pristupačnosti grada Novog Sada (2012) dobar je i sveobuhvatan dokument koji treba da reši pitanje pristupačnosti javnih površina, javnih objekata i njihovog korišćenja, kao i da omogući dostupnost informacija i komunikacija osobama sa invaliditetom. Jedan od ciljeva je da se obezbedi široko učešće svih građana u praćenju strategije i promišljanju problema sa kojima se suočavaju osobe s invaliditetom. Na ulicama grada vidimo pomake, u smislu arhitektonske pristupačnosti i uklanjanja prepreka, ali se ne rekonstruišu sve ulice na pravi način, niti se među njima uspostavlja veza. Osobe sa invaliditetom suočavaju se sa ugrožavanjem jednog od osnovnih ljudskih prava, a to je sloboda kretanja. Ako ste osoba sa invaliditetom, često u zgradu opštine ne ulazite na glavni ulaz, nego na zadnji, gde će neki službenici da vam „pomažu“ da ostvarite neko od svojih prava, čime se dovodi u pitanje i samo ljudsko dostojanstvo. Osnova ovih problema nije samo u nedostatku materijalnih resursa, nego u predrasudama i istrajnosti medicinskog modela. Istraživanje Pokrajinskog ombudsmana pokazuje da se površno i delimično radi, usvajaju se pojedne strategije, bez celovitog i sistematskog rešenja. Same osobe sa invaliditetom često žive u izolaciji, bez dovoljnog poznavanja sopstvenih prava. Svaku ’nemogućnost’ shvataju kao opšte stanje stvari: „tako je to kod nas“. Mnogo je različitih organizacija koje zastupaju prava osoba sa invaliditetom, ali bi se više postizalo njihovim udruženim radom na jedinstvenoj politici i prioritetima. Prvi antidiskriminacioni zakon donet je 2009. godine, ali smo nedovoljno učinili po tom pitanju. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom takođe ne daje dovoljno rezultata. Nepoznato je: gde završavaju sredstva iz budžetskog fonda u koji poslodavci uplaćuju kazne zbog nezapošljavanja osoba sa invaliditetom? Mnogobrojni poslodavci i dalje radije plaćaju kazne, nego što zapošljavaju osobe sa invaliditetom. To govori o stanju svesti.
Nije sve u finansijskim sredstvima, nego u preoblikovanju društvene svesti
Eva Vukašinović osvrnula se na pitanja s kojima se osobe sa invaliditetom obraćaju ombudsmanu i navela je primere dobre prakse u državama iz okruženja:
– S obzirom na raspon problema s kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju, broj obraćanja i pritužbi je veoma mali, gotovo zanemarljiv. Najviše dolaze sa pitanjima koja se tiču vidljivih i očiglednih problema kao što su: nedostatak pristupačnosti, diskriminacija prilikom zapošljavanja, nemogućnost ostvarivanja invalidske penzije i slično. Države u okruženju suočavaju se sa veoma sličnim problemima, iako ima i svetlih primera. U Republici Hrvatskoj od 2009. godine postoji poseban poverenik za praćenje ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom. Mnogo je učinjeno na tom planu upravo zbog postojanja tog organa. Najdalje je odmakla Mađarska, gde još od 1999. godine postoji posebno telo kao spona nevladinosg sektora i vlade. U mađarskim osnovnim školama od nedavno je omogućeno bilingvalno obrazovanje: na znakovnom jeziku i na mađarskom. Proces deinstitucionalizacije u svim državama u okruženju odvija se sporo. Stanje osoba sa invaliditetom je kompleksno pitanje koje, pored finansijskih ulaganja, zahteva preoblikovanje društvene svesti.
